Vreme opasnih lažova

Kako su dve najuglednije i najuticajnije svetske demokratije - Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države - završile s Borisom DŽonsonom i Donaldom Trampom na čelu? Tramp ne greši kad DŽonsona naziva „britanskim Trampom“. Niti je reč samo o pukoj sličnosti u karakteru i stilu: takvo stanje je takođe odraz ozbiljnih slabosti političkih institucija koje su omogućile uspon ovakvih ljudi na vrh. I Tramp i DŽonson imaju ono što irski fizičar i psiholog Ijan Hjuz naziva „nesređenim umom“. Tramp je hronični lažov, promoter rasizma i masivni utajivač poreza. U izveštaju specijalnog istražitelja Roberta Malera o 22 meseca dugoj istrazi koju je vodio o Trampovoj predsedničkoj kampanji iz 2016. navode se brojni slučajevi Trampovog ometanja pravde. Preko 20 žena Trampa optužuje za seksualno uznemiravanje - ponašanje kakvim se javno hvalio i o čemu postoje tonski zapisi; a svom advokatu naložio je da nelegalno isplaćuje novac kako bi kupio ćutanje nekih od tih žena, što predstavlja kršenje pravila o finansiranju kampanje. DŽonsonovo ponašanje je na sličan način neobuzdano. I on važi za hroničnog lažova, a privatni život mu je haotičan, uključujući dva propala braka i burnu porodičnu svađu s devojkom s kojom živi, par sedmica pre nego što će biti izabran za premijera. Kampanju za Bregzit 2016. zasnivao je na lažnim tvrdnjama. Kao ministar spoljnih poslova, u dva navrata je omogućio da u javnost procure poverljive informacije - u jednom slučaju obaveštajni izveštaj francuskih službi o Libiji, u drugom britanski obaveštajni izveštaj o Iranu. Kao i Tramp, i on ima visok negativni rejting u svim starosnim grupama, s tim da mu pozitivni rejting raste što je starija grupa ispitanika. Trampov bilans otkako je u Beloj kući predstavlja dodatnu političku zagonetku. Politike koje zastupa najvećim delom su nepopularne i retko odražavaju većinsko raspoloženje javnosti. NJegova najvažnija zakonodavna pobeda - smanjivanje poreza 2017. godine - bila je nepopularna tada, i takva je ostala do danas. Isto važi za njegove stavove po pitanju klimatskih promena, imigracije, izgradnje zida duž granice s Meksikom, smanjivanja socijalnih davanja, ukidanja ključnih odredbi Obamakera (programa zdravstvene zaštite usvojenog u vreme administracije predsednika Baraka Obame, prim.), povlačenja američkog potpisa sa nuklearnog sporazuma s Iranom i mnogo šta drugo. Trampov pozitivni rejting je konstantno ispod 50 odsto i trenutno je oko 43 odsto, dok onaj negativni iznosi 53 procenta. Kako bi sproveo nepopularne mere za koje se zalaže Tramp koristi vanredne dekrete i izvršna naređenja. Sudovi jesu odbacili mnoge od tih dekreta, ali pravosudni proces je spor, krivudav i nepredvidiv. U praksi, SAD su se, u okviru delikatnih ustavnih ograničenja, najviše što je moguće približile uspostavljanju sistema vladavine jednog čoveka. Situacija s DŽonsonom bi mogla da bude slična. Javno mnjenje se okrenulo protiv Bregzita, DŽonsonove glavne teme, nakon što su pregovori s Evropskom unijom o uslovima istupanja iz članstva razotkrili sve laži i preterivanja kampanje za napuštanje EU uoči referenduma iz 2016. Iako se i javnost i većina u parlamentu snažno protive Bregzitu bez sporazuma, DŽonson obećava upravo to u slučaju da u pregovorima ne uspe da obezbedi alternativno rešenje. Postoji očigledan odgovor na pitanje kako su dve ugledne demokratije na vlast dovele dva nesređena uma, i omogućila im da sprovode nepopularne politike. Ali postoji i jedan dublji razlog za to. Očigledan odgovor glasi da su i Tramp i DŽonson pridobili podršku starijih birača koji su se poslednjih decenija osećali odbačenima. Tramp je posebno dobro primljen među starijim, konzervativnim belcima muškog pola, koje su iz koloseka izbacile promene na planu trgovine i tehnologije, a - po nekim viđenjima - i prodor koji su ostvarili američki pokreti za ljudska prava, prava žena i seksualnih manjina. DŽonson, pak, ima podršku starijih birača teško pogođenih deindustrijalizacijom, te onih koji čeznu za prošlim danima britanske slave, kada je zemlja predstavljala globalnu silu. Ali ovo nije dovoljno objašnjenje. Uspon Trampa i DŽonsona je takođe odraz jednog dubljeg političkog neuspeha. Partije koje su im se suprotstavljale - demokrate u SAD i laburisti u Britaniji - propustile su da se zauzmu za radnike koje je ugrozila globalizacija, i koji su se potom okrenuli desnici. A ipak, Tramp i DŽonson zagovaraju politike - kresanja poreza za bogate u SAD, Bregzita bez sporazuma u Britaniji - koje su u direktnoj suprotnosti s interesima njihovih biračkih baza. Zajednička politička greška leži u mehanizmu političke reprezentacije, naročito u većinskom izbornom sistemu koji se primenjuje u SAD i Britaniji. Okolnost da izabrani bivaju oni koji osvoje prostu većinu glasova u pojedinačnoj izbornoj jedinici doprinela je da u obe zemlje bude uspostavljena dominacija dve najjače partije, za razliku od proporcionalnog izbornog sistema zahvaljujući kome u parlamente zemalja u zapadnoj Evropi ulazi mnoštvo partija. Dvopartijski sistem, koji onda vodi političkom sistemu u kome pobednik odnosi čitav plen, nije u stanju da predstavlja interese birača tako dobro kao koalicione vlade, gde dve ili više partija moraju da pregovaraju i formulišu politike prihvatljive svim članicama koalicije. Razmotrimo američki slučaj. Tramp dominira Republikanskom strankom, ali samo 29 odsto Amerikanaca sebe smatra republikancima, 27 odsto demokratama, a njih 38 odsto sebe vide kao nezavisne - one kojima ne odgovara nijedna od ove dve partije, ali nemaju ni neku alternativu za koju bi glasali. Preuzimajući vlast u Republikanskoj stranci, Tramp se dočepao predsedničkog mesta osvojivši manje glasova građana od rivalke Hilari Klinton, ali više delegatskih glasova u elektorskim koledžima koji u krajnjoj liniji odlučuju o tome ko će postati predsednik. S obzirom na to da je 2016. glasalo samo 56 odsto Amerikanaca s pravom glasa (delom i zato što su se republikanci potrudili da proces glasanja otežaju), Tramp je na kraju dobio podršku samo 27 odsto onih koji su mogli da glasaju. Tramp kontroliše partiju koja predstavlja manje od jedne trećine biračkog tela, i vlada uglavnom dekretima. U DŽonsonovom slučaju, njega je na unutarstranačkom glasanju za izbor novog šefa partije podržalo manje od 100.000 članova Konzervativne stranke, i to ga je učinilo premijerom uprkos pozitivnom rejtingu od samo 31 odsto (nasuprot negativnom rejtingu od 47 procenata). Politikolozi zastupaju stav prema kome bi dvopartijski sistem trebalo da predstavlja „biračku medijanu“, jer obe partije moraju da se pomeraju ka centru kako bi sebi obezbedile podršku polovine birača plus jedan glas. U praksi, pak, poslednjih decenija u kalkulacijama stranaka u SAD dominantno mesto ima finansiranje kampanja, zbog čega se partije okreću desnici, kako bi obezbedile finansijsku podršku bogataša, kojima se potom odužuju političkim uslugama. (Senator Berni Sanders tu dominaciju velikog novca pokušava da razbije prikupljajući značajne sume od velikog broja malih donatora.) U Britaniji nijedna od dve vodeće partije ne predstavlja većinu koja se protivi Bregzitu. Pa ipak, britanski politički sistem omogućava jednoj frakciji jedne stranke da načini istorijski i trajan izbor za zemlju s kakvim se većina birača ne slaže. Najzloslutnije u svemu ovome je što je političko ustrojstvo u kome pobedniku pripada ceo plen omogućilo da dve problematične ličnosti dođu na vlast uprkos široko rasprostranjenom otporu javnosti. Nijedan politički sistem ne može da savršeno pretoči raspoloženje javnosti u politiku; osim toga, to raspoloženje je često konfuzno, nedovoljno obavešteno ili motivisano opasnim strastima. Dizajn političkih institucija je izazov u vidu stalne evolucije. Ali danas, zahvaljujući prevaziđenim pravilima po kojima pobedniku pripada ceo plen, dve demokratije koje spadaju u najstarije i najcenjenije loše funkcionišu - i to predstavlja opasnost.