Mostarska petlja

Bio sam u rodnom Mostaru, u poseti rodbini koju imam dole; u rodnom Mostaru koji se danas u sebi međi, razgraničava, demarkira na dva Mostara – istočni i zapadni, muslimanski i hrvatski, za šta neki vele da je to samo u glavama ljudi, za šta neki drugi, opet, viču da je to „zaista“ tako - kao da je jednostavno razlučiti one međe koje smo umislili da su stvarne, od onih koje su postale stvarne zbog nečijih umišljaja; po tom, takvom, mom, rodnom Mostaru, na čijim me ulicama ljudi dan-danas prepoznaju zbog sličnosti sa ocem mi, pa mi prilaze i pitaju me jesam li ja „Ickov mali“ - iako je moj mučeni Icko umro ima već dvadeset i jedna godina - skitao sam i ja, i to, prvi put, za ove dve i po decenije otkako sam iz njega otišao, i za ovih desetak puta kol`ko sam dosad u njega svraćao, prvi put nekako pun sebe, čudan sebi, divalj, kao i da nisam sav svoj. Ponosan, ne znajući na šta, lišen svake osobne važnosti, napokon, prvi put za života, zaista srođen sa idejom rodnog grada i osećanjima koja ta ideja u čoveku budi. U tom zanosu zbog rodnog grada, odlazio sam i na vožnje putanjom svog detinjstva - Mostar-Nevesinje, jurio serpentinama o kojima sam u svom poslednjem romanu pisao, izazivao onu dečiju mučninu putovanja, sve o čemu sam pisao, sada sam hteo i da vidim oko sebe, golim okom, neobrađeno, još jednom, kao prvi put. I dešavalo mi se to. Cestom su, učestalo, opet, na sve strane, bile zgažene ježurke, i opet nisam umeo da razlučim pišem li, vozim li se, da li mi je muka, ili sam samo radostan. A u Nevesinju je ta famozna kuća, majčina, velika kao Mesec, puna paukova i priznanja, nekakvih zahvalnica, još uvek puna neke Sutjeske koju je baba prelazila na leđima drugova partizana, nevična plivanju, a gonjena Švabom. Kuću sam obećao na prodaju - sa Jugoslavijom je završeno; dogovor je pao - uz janjetinu i pivo. Tako sam, tada, video stvari. Za kuću sam još mislio da je neki portal kroz koji ulaze sile prošlosti - i dobre i loše - i ta svoja naivna maštanja pripisao sam opštoj euforiji, tako se ne jedeći zbog toga što ni meni samom nisu izuzetna. Na povratku u Mostar, poželeo sam da se okupam na Mostarskom blatu. Od kupanja nije bilo ništa, ali smo se zato, uz „Blato“, napili pošteno, sa lokalnom ekipom, slušajući, između ostalih, Boru Spužića Kvaku. Sa nama je bio i jedan masivan dasa, sredovečan, izrazito ponosan na svoju prevremenu penziju. Veseo je bio i svakog je oslovljavao sa Jaro - skraćeno od Jarane. Sutradan sam saznao da su mu na oči zaklali ćaću i brata. Zna raja da su nas zavadili, zna raja i kad je pijana i raspomamljena. Do kasno smo pored reke koja nije Neretva, utvrđivali to da smo zavađeni kao činjenicu. Tad je neko uzviknuo - „Ej, puče puška“. U sredu sam ručao na reci Tribižat. Iz nekog razloga sam opet nešto pogrešno uvezao i razvio nepokolebljivo ubeđenje da je pravo ime reke Triba-bižat. U Beogradu me je dočekao pravi rat, sa realnim žrtvama, a ne ova mostarska, bosansko-hercegovačka boranija koja se da prepričati uz cugu. Naime, neki novinar, slučajno prečest turista po egzotičnim destinacijama Afrike, se zakrvio sa nekim koleginicama mu oko toga ko je veća žrtva ovog drugog. Popularne i delotvorne optužbe su sevale na sve strane: mizoginija, izdaja, slučajnost, nužnost, antikolonijalno, autokolonijalno, antiautokolonijalno, anti-anti, auto-auto. Kako kaže Dostojevski u Zlim silama: „Kudili su se i grdili, i sve to upisivali sebi u čast“. Upravo tako! Vulgarnosti su vrcale na sve strane, neki od tabora je mene poimence pomenuo - želeći verovatno da se makar simbolično okupam u beogradskom blatu - kao svog saučesnika, i onda su ovi iz drugog tabora stekli svaki duševno važan im dokaz da je u pitanju stvarna „zavera“. Upravo kao junak iz Zlih sila, Stepan Trofimovič, koji je „neobično uživao u svom statusu gonjena čoveka“, tako je i ova krugodvojkaša klika na razglas pričala o svojim stradanjima, neprestano se nalazeći u lažnom antagonizmu i neprestano vapeći za svojim agresorom bez kog, inače, ne bi ni postojala. Možda onaj portal i nije u onoj nesretnoj oronuloj kući u Nevesinju, ali, da parafraziram Vitmana: Ima nešto na Balkanu, ne znam šta je, ali znam - na Balkanu je. Da li je portal, šta li je, ko će ga znati, ali od Petlovog brda, gde živim, do centra Beograda, ja moram da prođem preko Mostarske petlje i ta vožnja izgleda baš ovako.