Oro u dva kruga

Nekoliko društvenih eksperimenata koje je nad biračima sprovodila decenijska vlast Crne Gore poslužili su kao uzor samoodržanja srbijanskoj, ali jedan još nije- takozvana tehnička vlada s ciljem da pripremi predizborne uslove. Dijalog vlasti i opozicije koji se na Fakultetu političkih nauka iznenađujućom brzinom odvija bez pomaka, jasnog cilja, na trenutke se čini i bez volje učesnika, koji je zatvoren za javnost, a otvoren za spekulacije, od početka deluje kao paravan za privođenje birača unapred isplaniranoj, dogovorenoj strategiji preživljavanja jednih i drugih. Ili samo jednih. Pitanje zašto bi Aleksandar Vučić sa najvećim procentom u biračkom telu još od vremena zenita popularnosti Slobodana Miloševića pristajao na uvlačenje opozicije u vladu ekvivalentno je pitanju zašto uopšte razgovara sa njima o izbornim uslovima kad ni bojkot potpuno ujedinjene opozicije ne bi ugrozio legitimitet izbora (prema dostupnim istraživanjima) i kad, uostalom, najistaknutiji pojedinci u njenim prvim redovima nisu ni učestvovali na poslednjim izborima. Na pitanje kakvu računicu izvodi opozicija, koja građane poziva da svaku subotu uveče provedu na ulici, u borbi protiv „diktatorske vlasti“, dok tajno pregovara s tim istim „diktatorima“, nalazi se još manje smislen odgovor ukoliko ovaj, neočekivan znak pažnje, opozicija ne iskoristi za još veće distanciranje i oštriju kritiku. Da bismo bolje razumeli mogućnosti i političku korist trećih rešenja treba znati da je pred opozicijom velika neizvesnost uspeha bojkota, nedostatak jedinstva o bilo čemu, nedovoljno finansijskih izvora i za većinu stranaka koje je čine, ne samo Savez za Srbiju, nego i šire, još veća neizvesnost opstanka nakon izbora u svakom od mogućih scenarija. Ali, avaj, priroda ljudska je varljiva, politički habitus prevrtljiv i usko interesno orijentisan, a kolač vlasti, drugačije nedostupan još nekoliko godina, možda bi mogao biti slađi od proste nade u rast rejtinga kod nepredvidivih birača. Vučiću, s druge strane, treba opravdanje da su izbori bili pošteni i fer, i na koncu prostor u kome će ventilirati potisnuto i institucionalno nepredstavljeno nezadovoljstvo građana. Ventil je uvek efikasnije sredstvo od pritiska i gušenja, čija snaga, video je to Vučić 2000, može biti razorna. Uostalom, baš u to vreme prvi model suživota i Vučić je imao priliku da okusi. Pobedom Vojislava Koštunice na izborima za predsednika Jugoslavije u septembru 2000, postalo je jasno da republička vlast više nema istu podršku građana i da je neodrživa po modelu (kasnije i u drugim prilikama, nazvanom kohabitacija) saradnje dve opcije na dva nivoa. Formirana da u naredna tri meseca pripremi uslove za poštene izbore vlada Milomira Minića, tadašnjeg visokog funkcionera SPS-a, imala je 12 članova te stranke i po šest DOS-a i SPO-a, kojima su pripadala i mesta potpredsednika vlade. U četiri ministarstva upravljala su tri koministra - vanzakonski termin osmišljen za tu trenutnu potrebu podele vlasti u oblasti pravde, policije, informisanja i finansija. Do danas aktivni su ostali Ivica Dačić, koministar za informisanje i Nebojša Čović, potpredsednik iz redova DOS-a, a koministar policije Boža Prelević (takođe predstavnik DOS-a) i dalje veruje da je to bila jedna od najboljih vlada do danas. Ilustruje tu tvrdnju primerom Uba, gde su socijalisti pobedili na lokalnim izborima, raspisanim uporedo sa republičkim. „Vladan Batić je pokušao da ih zbaci nakon izbora. Ja sam kao koministar poslao policiju da spreči taj napad na izbornu volju građana. Ovde sada zakon nije problem nego ponašanje koje nije po zakonu - ne možete slati crne džipove bez tablica na biračka mesta ili menjati broj stanovnika u opštinama da biste krojili sebi pobedu. Najvažnije je ko čini tu prelaznu vladu - da li je čine ljudi koji imaju integritet i poštenje da dovedu do poštenih izbora i pre svega da vrate kapacitet regulatornim telima zaduženim za kontrolu sprovođenja zakona. Uz spoljne kontrolne mehanizme kao što su slobodni mediji - to bi moglo da urodi plodom, ali Vučić nije u situaciji u kojoj je Milošević bio tad.“ Podrazumeva se. Savezni izbori 2000, na kojima su dve trećine biračkog tela činili birači Srbije, a na kojima je pobedila opozicija, u čijem je rukavu, uostalom, bila i udica za formiranje savezne vlade u zavisnosti od političkog ugovora o formiranju republičke - bili su egzaktan dokaz da se izborna volja građana radikalno promenila i da je legitimitet vlasti socijalista pao. Takvo rešenje nije neophodno naprednjacima, a opozicija nema uslove da ga zahteva. Ali, da li je argument da opozicija ima većinu onda makar približno jednak potrebi da se podeli odgovornost za konačno rešenje za Kosovo i Metohiju, koje, uzgred, ne podržava većina Vučićevih birača? Zahtevi one i ove opozicije isti su kada se iz njih izuzmu istorijska distanca i zatečena rešenja, poput tadašnjih propisa, mehanizama kontrole izbora, još svežih slučajeva političkih ubistava... Pregovori su se najpre vodili o uslovima pod kojima bi se Srpski pokret obnove vratio u republički parlament. DOS i SPO su do raspisivanja vanrednih izbora tražili izmene medijskih zakona, promenu u organima upravljanja Javnim servisom i vodećim dnevnim listom Politika, ostavku dotadašnjeg ministra policije, kontrolu nad finansiranjem kampanja (i drugim finansijama) i nad sferom pravosuđa. Slične teme nametnule su se kao najurgentnije već na prvom sastanku vlasti i opozicije - tretman u medijima i finansiranje kampanje. Ali, ako opozicija pristaje na demokratski princip, podvučen i u organizaciji ovih sastanaka - da nema promene izbornih uslova u godini koja je izborna, čemu se ona zapravo nada? Prelevića buni što opozicija nije postavila uslove, rokove i nije objavila šta će se dogoditi ako se ti uslovi ne ispune, ali ne veruje da će u krajnjem ishodu razgovori iza zatvorenih vrata rezultirati prelaznom vladom. „Ne bojkotuje opozicija rad parlamenta nego je parlament zloupotrebom ugasila Vučićeva stranka. Jednako radikali, naprednjaci i socijalisti bojkotuju fer i poštene izbore, jer deluju na način koji dovodi do nepoštenih uslova - do utakmice u kojoj je sudija istovremeno i trener jedne od ekipa. NJima odgovara da opozicija bojkotuju izbore, pa ovako kupuju vreme. Vučiću je samo potrebno da zna - ako ima bojkota da smanjuje biračko telo, ako ga nema da ga povećava. On je video greške koje su pravili Milošević i Tadić zato neće uraditi dve stvari - prepustiti mesto šefa stranke i raspisati izbore ako nije siguran da dobija.“ Tehničke vlade, po Preleviću, može da bude samo ako je nefunkcionalna. „Ipak on uči od (Mila) Đukanovića, koji je u vladu ubacio opoziciju i nastavio da kupuje glasove i radi druge nedozvoljene stvari. Potrebni su majstori pregovora da dogovore tehnička ovlašćenja, kako vlada postupa kad ne može da se dogovori i druga pitanja, koja u Crnoj Gori od početka nisu bila rešena.“ Primereniji vremenu, okolnostima, a pre svega ispoljenim manirima upravljanja, primer iz Crne Gore stigao je neočekivano 2016. godine. Do tad neviđenom tehnologijom održavanja na vlasti Milo Đukanović poslužio se još jedanput i onda kada je bio siguran da mu je rejting ozbiljno ugrožen, između ostalih i spornom odlukom o ulasku te zemlje u NATO. Nakon nategnutog izglasavanja poverenja Đukanovićevoj vladi, januara 2016, on je u skupštinu, u julu, poslao predlog sastava „vlade izbornog poverenja“. Malo pre toga opozicione poslanike je u vreloj atmosferi usred parlamenta častio sa: „Bravo, kreteni!“ dok su mu skandirali „Milo, lopove“. Opozicija je u novoj vladi dobila mesto potpredsednika i četiri ministarska, uključujući i ministra policije. Dva ministarska mesta dobile su nestranačke ličnosti na predlog opozicije, a najljuća opozicija - Demokratski front ostaje van dogovora, jer je zahtevala da tu privremenu vladu ne vodi lider vladajuće Demokratske partije socijalista lično. U atmosferi na ivici incidenta smenjen je dotadašnji predsednik skupštine Ranko Krivokapić, lider Socijaldemokratske partije, u to vreme koalicionog partnera DPS, usvojen je lex specialis zbog „dopune“ postojeće vlade, a izbori raspisani za oktobar. Sadašnji predsednik Crne Gore, tog trenutka u ulozi mandatara, nastavio je do oktobra da omalovažava ministre - uljeze u svojoj vladi, da ih optužuje za nekonstruktivnost, blokadu, nerad, a opozicija da s nezadovoljstvom (načinom odlučivanja, pre svega) učestvuje u radu njegove vlade. Na izborima DPS osvaja 41,4 odsto glasova iliti 36 poslanika, a prva sledeća, koalicija Demokratski front 20,3 odsto, zapravo 18 mandata. Stranke albanske i hrvatske manjine omogućavaju formiranje vlade Đukanovićevog kandidata Duška Markovića sa 42 poslanika (od ukupno 81). I takav rezultat Đukanović postiže po mnogima zahvaljujući aferi „državni udar“ do danas bizarnom događaju navodnog pokušaja svrgavanja vlasti na sam dan izbora. U procesu su, još uvek nepravosnažno, ali ipak osuđeni na po pet godina zatvora upravo lideri Demokratskog fronta. Period koji je usledio nakon te vlade obeležen je prema definiciji tamošnjih analitičara odsustvom opozicije iz parlamenta, sudskim procesom za aferu državni udar, sukobljavanjem i pregrupisavanjem opozicije i konačno, korupcionaškom aferom „koverat“ koja je smeštena upravo u izbornu kampanju DPS 2016. godine. Ugrožavanje biračkog prava, nepotizam u institucijama i političke ucene se nastavljaju, ali i DPS u tim okolnostima ponovo raste. To su potvrdili izbori u glavnom gradu, ali i predsednički 2018, na kojima je Đukanović pobedio u prvom krugu sa 53,9 odsto glasova. NJega, dakle, nije ugrozio sumnjiv proces za još sumnjiviji udar na državu u kome se obračunao sa jedinom pretnjom u opoziciji, težnja da promeni zakonodavstvo o nadležnostima predsednika i produži vladavinu, nategnuto izglasano članstvo u NATO, pokušaj oduzimanja imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi, korupcionaška afera ni rasprava o njoj u Skupštini, kao ni druge brojne bizarnosti iz priručnika za doživotne vlastodršce. Ali je do „vlade izbornog poverenja“ u Crnoj Gori kao i do pravougaonog stola na FPN doveo isti pritisak nevladinog sektora finansiranog spolja (s kojim je Đukanović nastavio da se obračunava ljuće nego sa najljućim političkim protivnicima), i u oba slučaja pred važnu, stratešku, istorijsku, svedruštvenu i državnu odluku zahvaljujući kojoj verovatno dvojica žilavih političara uspevaju da se nametnu kao neophodni partneri zapadnoj vrhuški i briselskoj garnituri u njenim dugoročnim planovima. Isti razlog, uprkos nekontrolisanoj moći, i njihove opozicije ostavlja ispod evropskih radara.