Krvavi tragovi medijskog atentata

Specijalno tužilaštvo u Prištini preuzelo je u svoju nadležnost istragu ubistva Miloša Šćepanovića iz Kosovske Mitrovice, potvrđeno je za NIN u ovoj kosovskoj instituciji koja godinu i po dana posle ubistva Olivera Ivanovića jedina sprovodi zvaničnu istragu atentata na jednog od najuticajnijih srpskih političara sa severa Kosova i Metohije. Ovime su potvrđene najave specijalnog tužioca Silja Hodže, da će se njegova istraga usmeriti i na kampanju defamacije protiv Olivera Ivanovića, tokom septembra i oktobra 2017. godine, u predvečerje lokalnih izbora na Kosovu. Ta kampanja prethodila je Ivanovićevom ubistvu, za koje još niko nije odgovarao. Upravo je ubistvo Miloša Šćepanovića (32) u noći 27. septembra 2017. u Kosovskoj Mitrovici bilo u žiži medijske oluje koja se sručila na Ivanovića u mesecima koji su prethodili njegovoj likvidaciji. Pre tog zločina Šćepanović je bio zaposlen u preduzeću Rad 028, čiji je neformalni, ali prema tvrdnjama brojnih svedoka stvarni vlasnik bio Milan Radoičić, koji je u junu 2018. postao jedan od potpredsednika Srpske liste, svojevrsne kosovskometohijske filijale Srpske napredne stranke. Za ubistvo Šćepanovića osumnjičen je Ivan Rajčić iz Kosovske Mitrovice i on se od tada nalazi u bekstvu, ali je taj zločin iskorišćen kao osnovni motiv za skaradni spot koji se nedeljama vrteo na TV Most i TV Pink sa ciljem da se politički i ljudski diskredituje Ivanović. Neposredno posle zločina, Direkcija sever Kosovske policijske službe pohvalila se da je ovaj slučaj rasvetljen, ali je javnosti ostalo nepoznato šta bi mogao da bude motiv, najpre oštrog verbalnog, a potom i fizičkog sukoba Rajčića i Šćepanovića, koji se, kako saznaje NIN, pre toga čak nisu lično ni poznavali, niti imali ranijih sukoba. „Ja nisam znala ko je taj čovek, niti sam poznavala njegovu porodicu. Kasnije sam saznala da su imali sukobe sa zakonom, da je jedan od braće Rajčić ubijen na ulici i da ubica nikada nije pronađen“, ističe Dana Šćepanović, majka ubijenog Miloša. Skoro dve godine nakon tragedije koju je doživela, ona svakog dana odlazi na grob svog sina i ne može da se pomiri sa činjenicom da i dalje nema jasnu sliku šta se zaista dogodilo u Kosovskoj Mitrovici te noći 27. septembra 2017. i još više, da za to ubistvo još niko nije osuđen. Kada govori o tome, njena tuga naglo se pretvara u bes. „Znate, ja članove te porodice srećem na ulici i nisam videla kod njegove majke nikakvo kajanje za to što se dogodilo, to meni izgleda kao nekakva osveta, ali zbog čega prema mom sinu? On jeste radio na benzinskoj pumpi kod Zvonka (Veselinovića) i u firmi Rad. Pominjala mi je nekakve nalogodavce, misleći verovatno na ubistvo svog starijeg sina. Ali zašto se nisu svetili njima, nego mom sinu?“ Miloš Šćepanović ubijen je ispred kafane „Đura Jakšić“ posle kraće svađe sa Ivanom Rajčićem, istog dana kada je u Kosovsku Mitrovicu došao predsednik Opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić da podrži kandidaturu Olivera Ivanovića, a Srpska lista je organizovala demonstracije ispred sedišta Ivanovićeve partije SDP. „Meni sve to liči na neku nameštaljku, zbog čega je moj sin stradao tako strašno, kada se nikada ni sa kim u Mitrovici nije zamerio. Hiljade ljudi je bilo na njegovoj sahrani. Stekao je svoj stan i trebalo je da se oženi, tek je trebalo da počne da živi“, priča kroz suze sagovornica NIN-a. Samo dan posle ubistva Miloša Šćepanovića, predstavnici Srpske liste počeli su da optužuju Ivanovića da je Ivan Rajčić, rođeni brat Igora Rajčića, koji je bio kandidat na listi Ivanovićeve SDP, brutalno ubio Miloša Šćepanovića. Dve nedelje po ubistvu Šćepanovića, TV Pink je emitovao sramotni spot o Ivanoviću, a već narednog dana oglasio se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, obećavajući da će počinilac ovog zločina biti pronađen. „Zamerila sam Oliveru što se nije pojavio na sahrani mog Miloša. Ja znam šta je on uradio za Mitrovicu. Mnogo smo mi hleba pojeli zajedno na mostu čuvajući ovaj grad. Rekao mi je da nije mogao zbog političke konotacije. Ne znam kakve veze politika ima sa ubistvom mog sina. On se politikom nije bavio“, tvrdi Dana Šćepanović. Ona je, kako ističe, pisala i predsedniku Srbije, sa pitanjem kada će ispuniti svoje javno dato obećanje. Ali, tvrdi, odgovor sa Andrićevog venca do danas nije dobila. Iz Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju javio joj se službenik pravnog tima Marka Đurića, a odgovor koji je dobila, kako kaže, nije razumela. „Zvao me je neki Đurićev saradnik - pravnik, preusmeravajući odgovornost za to što ubica nije uhapšen na Euleks. Nisam ga ništa razumela. Ja se neću smiriti dok se ne sazna puna istina i dok zločinac ne bude odgovarao za svoje nedelo i dok ne dobijemo makar malo pravde.“ Pravde, međutim, ni posle skoro dve godine nema. Ne samo za porodicu Šćepanović. U nekoliko navrata Kosovska Mitrovica bila je oblepljena plakatima sa likom Ivana Rajčića i rečju - ubica, ali i likom njegovog rođenog brata Ivice, sa pitanjem: „Ko je ubio Ivicu Rajčića“? „Mene su u međuvremenu tužili i moram da platim nekakvu kaznu od 800 evra ili da idem u zatvor. Jeste, ja sam lepila te plakate, zato što nema pravde za mog sina, niko za njegovo ubistvo nije odgovarao. Meni do mog života nije stalo, ali jeste do pravde za koju ću se izboriti, makar morala i u zatvor da idem“, poručuje Dana Šćepanović. Pre izvesnog vremena ona je dobila poziv iz kancelarije specijalnog tužioca Hodže da svedoči. Bila je, kaže, iznenađena tim pozivom, ali je pristala da putuje do Prištine i tamo da izjavu. „Imala sam prevodioca i sve je bilo vrlo profesionalno obavljeno. Dala sam izjavu i rekla sve što znam, a kada sam pitala jednog od službenika, kako su i zbog čega doneli odluku da preuzmu istragu ubistva mog sina, rekao mi je - zato što oni u Mitrovici ne rade ništa.“ Vladimir Vukčević, doajen srpskog tužilaštva i nekadašnji državni tužilac za ratne zločine, smatra da bi upravo kampanja defamacije bila dobra polazna tačka svake prave istrage o atentatu na Ivanovića. Ona međutim do sada nije bila ni izbliza u fokusu srpskog tužilaštva za organizovani kriminal, koje nije otvorilo istragu već i dalje, iako je od ubistva lidera SDP prošlo više od godinu i po dana, vodi predistražni postupak, koji je označen kao državna tajna, pa su detalji nedostupni javnosti. Pa ipak, političari u Beogradu i Prištini često se oglašavaju o tome ko su mogući krivci, a ko je navodno sigurno nevin. „Imali smo nedavno onu situaciju sa poligrafom, koja je apsurdna. Poligraf ne može da se prođe ili padne na njemu. To nije ispit, već metod koji ukazuje na indicije. Tako se istraga ne vodi, odnosno vodi se ako je namera da se do počinilaca ne dođe“, kaže za NIN Vukčević. Posebno je, kaže, komplikovano kada se vode dve nezavisne istrage. Tada saradnja mora da bude na dnevnom nivou i bez ikakve zadrške. U ovom slučaju radi se upravo suprotno, konstatuje bivši državni tužilac za ratne zločine. „Sa druge strane, medijska kampanja protiv Ivanovića ključan je detalj na koji je istraga morala da se osloni, odnosno ona može da posluži da se definišu njeni pravci i intenzitet. Po definiciji istražnog postupka, radnje koje su prethodile samom zločinu su uvek indikativne za slučaj koji se istražuje. To je pravilo. Tako sam ja celog života radio“, precizira Vukčević. On smatra da je institucija tužilaštava u Srbiji potpuno urušena, da mnoga prava pitanja neće ni biti postavljena, a kamoli da će biti odgovora na njih. A mnogo je pitanja bez odgovora pred vlastima u Beogradu. Jedno od njih je sledeće - ukoliko je Priština zaista opstruirala istragu srpskih državnih organa, zbog čega ni u jednom trenutku Republika Srbija nije zatražila međunarodnu istragu za ubistvo Olivera Ivanovića, kao što je to učinjeno povodom slučaja Žute kuće i ilegalne trgovine ljudskim organima? „Mi imamo iskustva oko Žute kuće, kada smo tražili da međunarodni faktor uradi ono što mi nismo mogli“, govori Vučković. „Albanska strana je odbila da nam omogući da istražimo tih 11 lokacija i mi smo se obratili Savetu Evrope, koji je delegirao svog istražitelja i on je postigao to da je formiran Specijalni tužilac koji je saslušao nekih 500 ljudi sa ovih prostora i to je rezultiralo formiranjem ovog suda u Hagu. To me dovodi do odgovora na vaše pitanje. Da, mislim da bi nezavisna međunarodna istraga u ovom slučaju dala rezultate. Ovi neće doći ni do čega, odnosno doći će do ovoga gde su došli, a to je da se i dalje ne zna ko je počinilac.“