Betoniraj jače, seci više

Beogradska vlada je sa velikim zadovoljstvom uzela novac od nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ i u znak zahvalnosti joj posvetila za naše uslove naučnofantastični dokument Akcioni plan za adaptaciju na klimatske promene sa procenom ranjivosti. Uz to je sebi omogućila i nekoliko trenutaka svetske slave, tvrdeći pred kamerama da već četiri godine „realizuju projekat pošumljavanja Beograda“ (ministar ekologije Goran Trivan) u saradnji sa GIZ-om i da je to „pokazna vežba kako to mora zajedno da se radi u čitavom regionu“, da bi se smanjile klimatske promene. Goran Vesić je našao prostor i da istakne omiljenu naprednjačku floskulu „mi smo prvi u istoriji“. Konkretno: „Beograd je prvi grad u regionu koji ima ovaj akcioni plan, na šta smo veoma ponosni. Plan će imati smisao samo ako bude sproveden u delo, a ne ako ostane slovo na papiru“. Dobro, uzeli su novac, odradili su šta su morali, pohvalili sami sebe i mogli su da nastave da rade to što rade – da besomučno seku drveće i da zelene površine pretvaraju u građevinsko zemljište i da se u buduće investicije još besomučnije ugrađuju. Samo u toku ove godine su na Košutnjaku, bez dozvole, zbog veštačke alpinističke stene isekli 19 stabala, onda su tome dodali i novu seču zbog sportske hale, pa se broj žrtvovanih stabala popeo na 63, dok su zbog žičare na Kalemegdanu, takođe bez adekvatne dozvole, uništili 150 stabala. Uz te velike planske radove su se zaneli i u neke manje (devastiranje parkova) i uništavanje drvoreda duž ulica koje se rekonstruišu. „Ozelenjavanje grada se ne realizuje, prethodnih godina smo dobili samo dodatnu kvadraturu betona. Svaka rekonstrukcija je pokazala da je zastupljenost zelenila svedena na najmanju moguću meru ili da se ono nemilice uništava. Primer je Trg republike, tako da najavljene rekonstrukcije Trga Nikole Pašića i Savskog trga nimalo ne ulivaju poverenje. Pored urbanizacije parka Ušće, predviđena je i izgradnja Ski-centra na Avali, što je još jedan dokaz nemara prema prirodi koja nam je preko potrebna da bismo se izborili sa klimatskom krizom, sve težom iz godine u godinu. Od ključnog je značaja za mikroklimu gradskog jezgra da ima što više zelenila, zbog čega smo pozvali JKP Zelenilo Beograd i Gradski sekretarijat za inspekcijske poslove da se postojeći drvored, u toku raskopavanja i rekonstrukcije četiri bulevara, zaštiti i sačuva. Ukazali smo im i na dobre primere prakse u drugim zemljama, ali smo ostali bez odgovora i bez pomaka na gradilištima“, kaže Jasmina Šuša iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd. Pa, ne bi se moglo reći da odgovora nema. Vidljiv je golim okom – drveće ne samo da nije zaštićeno, nego su radovi ušli u njegovo korenje i otpočeli proces uništenja umesto seče. Dakle, zaboravili su i na pompezno najavljen Akcioni plan i na Vesićevo busanje u grudi da on „neće biti slovo na papiru“ i nastavili da bahato razgrađuju ono što je decenijama, pa i vekovima, negovano. I sve bi to moglo da prođe (ako GIZ nema zamerki što je bacio pare, zbog čega bi se naprednjački graditelji uzbuđivali), da se ne radi o dokumentu koji je Beograd usvojio kao obavezujući u oktobru 2015. i koji je objavljen u Službenom glasniku. A u tom dokumentu su ti isti „autoriteti“ koji trenutno uzurpiraju sve institucije u zemlji da bi pribavili dozvole za nedozvoljivo, upozorili javnost o katastrofalnim posledicama koje očekuju Beograd ukoliko se ne preduzme niz mera, koje su (o tuđem trošku) precizno utvrdili. Uz konstataciju da je Beograd grad koji je u periodu od 1949. do 2009. zabeležio najveći porast temperature i uz proračun da su u njemu poslednjih 20 godina sve češći toplotni talasi, dato je i pojašnjenje: „Ekstremni vremenski događaji često su u prošlosti pogađali teritoriju Beograda i izazivali ozbiljne, a ponekad i katastrofalne posledice. Toplotni talasi tokom leta ozbiljno su uticali na celokupnu administrativnu teritoriju Beograda. Najžešće su pogađali gusto naseljene urbane strukture (urbano jezgro Beograda) zbog nedostatka vegetacije, zbog velikog procenta površina pokrivenih asfaltom i betonom, kao i zbog ograničenog vazdušnog kretanja. Najviše su bile pogođene centralne opštine Stari grad, Savski venac i Vračar, kao i gusto naseljeni delovi Novog Beograda, Zemuna, Voždovca i Čukarice“. A da bi se pomoglo tim „kriznim tačkama“ prvobitni plan nije bio – betoniraj još jače i seci još više, već je delovao i veoma suvislo. Obrazovana je Radna grupa koja je odredila stepen prioriteta i rok u kome se obećano mora ispuniti. Kao mera sa kojom se mora započeti odmah i od koje se ne sme odustajati (neophodno je da se sprovodi stalno i u kontinuitetu), planirana je izgradnja ravnih krovova koji bi omogućili da budu delimično ili u potpunosti prekriveni vegetacijom. Na svim mestima gde je to moguće predviđeni su intenzivni zeleni krovovi koji se formiraju u sloju dubine preko 60 centimetara i koji podrazumevaju žbunastu i drvenastu vegetaciju, dok je na manje pogodnim krovovima predviđeno da se obezbedi plića vegetacija - trava, sedumi ili mahovina. Takođe je planirano da se što pre ozelene zidovi sadnjom biljaka koje rastu na fasadi. A kao mere visokog prioriteta, za koje je predviđen srednjoročni plan (do pet godina) navedeno je: unapređenje zelenih površina i njihovo međusobno povezivanje, stvaranje novih zelenih urbanih prostora, postavljanje zelenih površina uz sve objekte javne namene poput škola, vrtića i bolnica, rehabilitovanje postojećih, ali i stvaranje novih parkova, postavljanje drvoreda duž ulica uz njihovu ivicu i/ili srednju razdelnu traku... S obzirom na to da je odluka doneta pre četiri godine, a da je rok za sprovođenje „odmah“, bilo bi logično da u Beogradu više ne postoji nijedna zgrada bez krovnog ili vertikalnog zelenila, a nismo uspeli da je vidimo na jednoj građevini, pa čak ni na njegovom visočanstvu – soliterčinama u Beogradu na vodi. Stanovnike beogradskog emirata će valjda rashlađivati reka, a to što je njihovom izgradnjom prekršen još jedan plan (da se obezbedi cirkulacija svežeg vazduha ka centru Beograda), nema veze. To je ionako krug dvojke u kom živi SNS-u nelojalna „lažna“ elita. A kada je srednjoročni plan u pitanju – e, od toga zbilja nema ništa. Građani već dve godine spavaju u šumama i parkovima da bi ih zaštitili od uništenja, ali im to baš i ne uspeva zbog neverovatne upornosti gradskih vlasti da zabetonira i poslednju travku. I tek im neće uspeti. Novi obrazac za uništenje nedavno smo imali priliku da vidimo na primeru parka u Valjevskoj ulici, koji građani telima već više od mesec dana čuvaju dan-noć, dok nas režimski mediji upozoravaju da im to neće proći jer je park „privatno vlasništvo“. „Radi se o jednom veoma opasnom upozoravajućem primeru u kom je za dve nedelje javni park postao gradsko građevinsko zemljište. A sistem koji je postavljen je takav da se može dogoditi da uskoro Beograd izgubi sve parkove, sve javne zelene površine i međublokovsko zelenilo. Država je donela odluku o restituciji, čak i na onim površinama o kojima se stara JKP Gradsko zelenilo. Grad Beograd se saglasio sa tim da se vrate i sve javne zelene površine, a opštine nemaju ništa protiv da se one koriste kao građevinsko zemljište. Pritom za sve što je u Beogradu zeleno postoji neki predratni vlasnik“, kaže Dejan Jovanović, nezavisni odbornik opštine Rakovica i jedan od aktivista za očuvanje Košutnjaka. Imajući u vidu sve prepreke na koje bivši vlasnici nailaze u pokušaju da vrate imovinu, sasvim je očekivano da će pristati na vraćanje uz uslov da je istog trenutka za neku svotu ustupe podobnom investitoru, baš kao što je očekivano i od aktuelne vlasti da tu vrstu aranžmana pravi. Zar ono što se dešava u Košutnjaku nije dovoljan dokaz za to? Prema planu generalne regulacije iz 2014, na Košutnjaku je predviđen Zavod za sport u zoni B, na površini od 13.000 kvadrata i uz seču samo 10 stabala. Uz to je zabranjeno da se i u zonu B i C uđe teškom mehanizacijom, što je prekršeno prvog dana. Naknadno je Komisija za planove Grada Beograda, na čijem čelu je gradski urbanista, donela izmenjeni projekat na osnovu koga su dobili 16.000 kvadrata, a dodatna seča stabala je podvedena pod „sanitarnu seču“ . „Iza seče drveća stoji aktuelni gradski urbanista Marko Stojčić, funkcioner vladajuće stranke. Nosilac projekta izgradnje dvorane je firma u njegovom vlasništvu, što pokazuje odsustvo odgovornosti prema gradu u kojem obavlja tako važnu funkciju. Kada se sagledaju procesi koji dovode do radova, rezultati tendera i situacija na terenu, očigledno je da su u pitanju i neznanje i nebriga, ali u prvom redu surova korist, lična i partijska, koju SNS hoće da izvuče uništavajući prirodu u gradu i narušavajući ionako loš kvalitet životne sredine. Obećanja da će se za jedno posečeno stablo posaditi dva nova, govori koliko vlast potcenjuje građane: drvo koje je staro 20, 30 ili više godina proizvodi mnogo više kiseonika od dve tek zasađene sadnice, a i nije isto ako se drvo poseče u Košutnjaku, a novo zasadi u Borči“, kaže Jasmina Suša. Dakle, gradski urbanista je taj koji procenjuje koliki će deo Košutnjaka uzeti građanima da bi ga pretvorio u gradilište, na kom će nosilac izrade plana biti njegova privatna firma Arhitekton. I to za Vesića nije sukob interesa (verovatno ni za Agenciju za borbu protiv korupcije, na čijem je čelu takođe kadar SNS-a) jer, kako lakonski objašnjava, nije bio gradski urbanista kada je pobedio na konkursu. Nije, ali je bio predsednik Komisije za planove i potpredsednik Saveta za urbanizam Skupštine Beograda, što su i te kako važne funkcije sa kojih ne bi smeo sebi da ugovara tezgu za grad. Ali, da bi nas sasvim uverio da jeste u sukobu interesa i da poput svakog naprednjaka može da radi šta hoće, Stojčić je i sa nove funkcije sebi pribavio još jednu tezgu u Košutnjaku. Zavod za sport i medicinu sporta Republike Srbije angažovao je firmu Arhitekton za konsultantske usluge u vrednosti većoj od 1.104.000 dinara. Odluka o dodeli ugovora je doneta 18. juna 2019, a Marko Stojčić je na funkciji gradskog urbaniste od 4. marta 2019. godine. I sada će kao privatnik, a ne kao gradski urbanista, za honorar, da savetuje kako da se dodatno unizi Akcioni plan za adaptaciju na klimatske promene, kako da se sprovodi „kapitalni projekat“ koji podrazumeva izgradnju hale, seču sve do trim staze, proširenje hotela, izgradnju bungalova i olimpijskog bazena, atrijum, ulicu, parking mesta... „Tek će da seku, ovo je samo petina onog što nameravaju da iseku – ići će do najlepšeg dela Košutnjaka sa proplancima, koji je do sada služio za porodičnu relaksaciju. Tražio sam transkript sa sednice Vlade na kojoj je doneta odluka da se taj deo Košutnjaka izbetonira, jer me veoma interesuje kako je reagovao ministar Trivan na predlog Zorane Mihajlović i jednog uskog kruga ljudi da se Košutnjak poseče. Takođe, imamo nameru da tražimo od svih članova Vlade da povuku svoju odluku. U kontaktu smo sa građanima, već dva meseca držimo štandove i nismo naišli ni na jednog građanina koji je saglasan sa tim da se tu betonira, uključujući čak i sportiste tih disciplina za koje se hala navodno pravi. Hala može da bude i u Kovilovu, a tu žele da treniraju na otvorenom. I to nema veze sa stranačkom pripadnošću“, kaže Jovanović. I verovatno nema kada su u pitanju glasači SNS-a. I oni bi da dišu, a teško da im zbog političkog opredeljenja prija da se peku na 50 stepeni. Ali oni se ne ugrađuju u poslove i ne donose odluke mimo one – glasam za SNS. Dovoljno da se svi pečemo i dovoljno da ministar Trivan još jednom, kao u slučaju gondole, pokorno povije glavu i ostane nem, iako je upravo on izdavač Akcionog plana za adaptaciju na klimatske promene. Možda njemu nije vrućina, a možda mu je fotelja potrebnija nego što je njegovoj ili tuđoj deci potrebna prijatnija klima.