Demokratija bez građana: put kojim se ređe ide

Priča o uređenoj zajednici je kao i tango, potrebno je dvoje - legitimna vlast koja poštuje propise i aktivni građani. Što su građani manje spremni da učestvuju u zajednici, to će i vlast biti manje kontrolisana i sklonija autoritarizmu. Ipak, svedočimo da građani Srbije, iako nezadovoljni brojnim aspektima života i s niskim poverenjem u većinu institucija, nisu spremni da iskoriste ni sve ono što im je već dostupno, a kamoli da se pokušaju izboriti za nešto veće. Međutim, nije uvek bilo toliko loše, iako je bilo daleko od idealnog. Na primer, CeSID-ova istraživanja iz 2007. godine su pokazivala mnogo veći aktivizam nego danas - na primer, u sportskim, hobi i političkim organizacijama na respektabilnih 15 do 20 odsto članstva, od čega između pet i sedam odsto aktivnog članstva. Građani su tada članstvom i u kulturnim i crkvenim organizacijama, ali i sindikatima, pokušavali da utiču na promene. Dolaskom ekonomske krize, ali i produbljivanjem negativnih migratornih trendova i etabliranjem stranačkog sistema s predominantnom strankom, aktivizam se smanjivao i/ili disperzirao u brojne manje akcije ili inicijative, sa malo ili nimalo sinergetskog efekta. Vlasti su, istovremeno, bivale sve manje zainteresovane da u proces donošenja odluka uključe i građane. Zašto smo ovde? Već sa prvim efektima ekonomske krize, a definitivno posle 2014. godine, aktivizam je preživeo samo u političkim strankama, manje reflektujući aktivizam a više želju građana da budu deo organizacija od kojih mogu da imaju neku korist. Ironija je da je najveće članstvo u organizacijama koje imaju najmanje poverenja, a to su političke stranke - godinama procenat građana koji veruje strankama ne prelazi 10 odsto. Tako da je Srbija po svemu zanimljiv slučaj jer ne verujemo strankama, a imamo vladajuću stranku koja u sistemu višestranačja polako ugrožava, po članstvu, poziciju Saveza komunista iz perioda političkog monizma. Istovremeno, iako Ustav Srbije jasno kaže da „suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika“, a Zakon o lokalnoj samoupravi nudi tri mogućnosti za neposredno učešće građana (građanska inicijativa, referendum i zborovi građana) malo je pokazatelja koji nam svedoče da se ti mehanizmi i koriste, a još manje da su uspešni. U poslednjoj deceniji nije bilo referenduma, retke su bile i narodne inicijative koje su bile uspešne, dok se dostupni mehanizmi na lokalu koriste, ali ne u meri koja bi mogla značajnije da utiče na poziciju građanina u sistemu odlučivanja. Zašto je tako? Najpre, tradicija i prelazna podanička politička kultura, sa malim socijalnim i političkim kapitalom, a i kratko iskustvo u demokratskom pluralizmu koje čini osnovu za aktivnije učešće građana. Drugo, na skali autoritarnosti je naše društvo i dalje visoko, procene su da su dve od tri osobe sa autoritarnim vrednostima, a to znači i da pre biraju da ih neko vodi, da prenose odgovornost na snažnog lidera, umesto da sami donose odluke. Treće, imamo hipertrofiranu moć izvršne vlasti i parlament (kao najvažnije predstavničko telo) koji je ne kontroliše, čime sam sebe stavlja u podređeni položaj. Četvrto, imamo izborni sistem koji promoviše moć odlučivanja u uskom krugu ljudi, što uz spajanje lokalnih sa nacionalnim izborima centralizuje proces donošenja odluka (poslednji put kada su se građani izjašnjavali na lokalnim izborima izvan nacionalnog nivoa je bilo 2004. godine). Peto, oblici neposrednog učešća građana nisu reformisani i prilagođeni bitno izmenjenim okolnostima jer je, ovo uzimamo samo kao primer, vrlo teško animirati bilo koju mlađu osobu, rođenu posle 1990. godine, institutom zborova građana. Mesne zajednice su relikti prošlosti i prilično udaljene od građana u urbanim mestima pa je za iskorišćavanje njihovog punog potencijala potrebna reforma i prilagođavanje duhu vremena u kome živimo. Ujedno, i kvote su velike da bi građani prigrabili institute direktne demokratije. Tako pravo predlaganja zakona ima najmanje 30.000 birača, dok na zahtev najmanje 100.000 birača, Narodna skupština raspisuje referendum o pitanju iz svoje nadležnosti. Svi ovi razlozi su važni, ali ključni razlog zašto se ne koriste postojeći mehanizmi ili se ne bori za neke nove je to što građani ne veruju u promene - ne veruju da od njih nešto zavisi i ne veruju da mogu da utiču. Ironija je da u kulminaciji aktivizma u Srbiji, što je izborna participacija, jer je izlaznost godinama stabilno iznad 50 odsto, ni tada ne veruju u suštinske promene politike, već samo u to da će otići jedna politička elita i da će je zameniti druga. Čak i kada su građani imali priliku da glasaju, država se na razne načine pobrinula da obesmisli institute neposrednog učešća, prevashodno kroz referendum. Tako su 1998. građani glasali na besmislenom Miloševićevom referendumu u kome su se izjašnjavali da li treba uključiti strane posrednike u pregovore sa kosovskim Albancima. Inače kada već pominjemo Miloševića, on je neretko posezao za referendumom kao načinom za dodatnu legitimaciju odluka pa ih je za desetak godina njegove vlasti bilo pet. To pokazuje da referendum ne mora nužno da bude demokratski institut, već u autokratskim društvima može da bude populistički čin, bez demokratičnosti u glasanju i poštenja u postavljenom pitanju. Ni referendum iz 2006. godine, nakon demokratskih promena, nije svetao primer jer je dvodnevno glasanje, uz saglasnost većine relevantnih aktera (pre svih DSS, DS i SRS), prošlo s brojnim nepravilnostima o čemu svedoče i nalazi naših posmatrača. Šta da se radi? Nezadovoljstvo limitima predstavničke demokratije i radom političkih stranaka (tromih i matorih institucija koje se teško menjaju) u Srbiji, delimično su iskoristili neki od brojnih građanskih pokreta koji su se pojavili u poslednjih nekoliko godina. Oni su nosili tu štafetu uspeha, pomerajući stvari na lokalnom nivou, mahom aktivistički, a manje korišćenjem formalnih mehanizama. Ono što je suzilo prostor novim pokretima i limitiralo njihove krajnje domete jeste njihov antistranački, ali neretko i antipolitični element koji ih čini ispražnjenim od političkog sadržaja. Nažalost, ako pogledamo globalne trendove, kriza predstavničke demokratije je na scenu postavilala brojne populističke pokrete (neki su i na vlasti) koji su doveli do ozbiljne erozije demokratije i političkih institucija što nam svedoči da „meke forme“ političkog organizovanja nisu nužno ni progresivne, ni bolje od etabliranih političkih stranaka. Međutim, rad lokalnih inicijativa u Srbiji je važan zbog druge stvari: oni artikulišu energiju na lokalnom nivou, a to je nivo odakle sve potiče. Opčinjenost „političkim Beogradom“ je dovela do toga da je većina građana zaboravila da svaka politika mora da krene „odozdo“ i da je to mesto odakle bi trebalo da krene artikulacija interesa i promocija novih ličnosti u politici. Rad u manjim zajednicama (ranije CeSID-ove studije su pokazale da su građani manjih opština češće koristili dostupne formalne mehanizme), korišćenje lokalnih mehanizama i promocija u lokalnim medijima ili medijima zajednice je deo putokaza koji se mora slediti. Drugi deo putokaza moraju da čine mladi, jer energija (uz sve opasnosti generalizacije) ne dolazi od sredovečnih ili starih građana, ili makar ne dominantno, već od onih koji tek dolaze. Međutim, ni ti brojevi nisu saveznik za promociju direktne demokratije u Srbiji. S prosečnom starošću većom od 42 godine pri vrhu smo u svetu što uz negativne demografske trendove (odlazak mladih i visoka smrtnost) ne predstavlja dobru startnu poziciju. Planiranje aktivnosti s mladima mora uključiti saznanje o njihovim navikama (Mladi u Srbiji, FES i CeSID 2019): šest odsto mladih je učestvovalo u političkim aktivnostima na društvenim mrežama; šest odsto mladih je prestalo da kupuje neki proizvod iz političkih i ekoloških razloga; četiri procenta mladih radi u političkoj organizaciji; 14 odsto mladih je volontiralo ili radilo u organizaciji civilnog društva; 12 odsto mladih je učestvovalo u demonstracijama; 14 odsto mladih je potpisalo onlajn peticiju. Mladi nisu preterano zadovoljni ni stanjem demokratije u Srbiji (tek 12 odsto mladih je zadovoljno) i preferiraju državni intervencionizam u ekonomiji. Razumevanje svih ovih podataka pokazuje kompleksnost koraka koje je potrebno preduzeti, jer distanciranost mladih od politike se disperzivno širi i na neku vrstu nezainteresovanosti za druge teme, iako istraživanja pokazuju da su brojne životne teme bliske mladima. Zato je važno pristupiti promenama pojedinih bajatih zakonskih instituta i njihovo sameravanje spram trenutka u kome živimo, ali je važno i da direktna demokratija (a to je u najširijem smislu postavljanje građana u centar odlučivanja) postane deo javnog života, da se o tome govori i raspravlja, da javne rasprave zaista budu javne i svrsishodne, da javna slušanja budu češća, a da referendumi ne budu izvor legitimacije populizma već iskonski demokratski podstrek. Pogrešno je insistirati da Srbija preko noći postane Švajcarska, jer je Švajcarska i u globalnim okvirima pre izuzetak nego pravilo. Prve prilike o odnosu prema direktnoj demokratji nas čekaju verovatno vrlo uskoro, referendum o pravosuđu i referendum o Kosovu. A možda i oba zajedno. Zašto da ne i oba zajedno sa opštim izborima na proleće. Tu ćemo videti ne samo finalni ishod, nego i kvalitet debate koja je prethodila glasanju.