Sudar hipi bajke i realnosti

Priča nije nova, stara je tri decenije. U glavnoj ulici engleskog gradića Vudstok stao je kombi belgijskih tablica. Čupavi šofer je proturio glavu kroz prozor i upitao prolaznika: Možete li mi reći gde je bio taj festival? Zaustavljeni je odgovorio: Na progrešnoj ste strani Atlantika! Da se sve odvijalo po originalnom scenariju na pravoj strani Atlantika, da je bilo dovoljno sunca i ispoštovan redosled učesnika, da su došli samo vlasnici unapred kupljenih ulaznica i da su procene policije bile dobre, teško da bi ovaj tekst uopšte bio pisan. Umesto toga, Vudstok sajam muzike i umetnosti, održan između petka 15. i ponedeljka 18. avgusta 1969, blizu Betela, u saveznoj državi NJujork – zvanično drugog dana svog održavanja proglašen za zonu opštedržavne katastrofe – punih je pet decenija tema različitih prisećanja. Ako je taj festival sa 500.000 nasilju nesklonih mladih ljudi, kao tren zanosne utopije nezaboravnog leta jedne mladosti, predstavljao simbolični vrhunac slobodoumnije koncepcije života i dokaz da delovanje mimo sistema ne mora prouzrokovati njegov raspad, onda su kasniji događaji potvrda da svako slobodoumlje ima vek trajanja i svoju cenu. Pošteno govoreći, 1969. je poslednja sezona doba ljubavi ozvaničenog dve godine ranije u San Francisku. NJu su je obeležila četiri velika hipi skupa: julski u londonskom Hajd parku na kome su se Stonsi oprostili od Brajena DŽonsa, celoletnji njujorški Harlem, kulturni festival sa vodećim crnim izvođačima, avgustovski na farmi Maksa Jasgara koji će u svojoj drami pokazati da svi ljudi mogu biti braća, te decembarski u Altamontu, Kalifornija, gde se ubistvom nedužnog crnca Meredita Hantera zauvek urušio san o ljubavi i simbolično kroz okrutnost anđela pakla najavilo dolazeće vreme nasilja. To je godina u čijem januaru Ričard Nikson postaje predsednik Amerike a na praškom trgu se spaljuje student Jan Palah, Šarl de Gol aprila odlazi sa francuske i svetske političke scene, Britanci šalju vojsku u Severnu Irsku, Arafat postaje lider PLO a Gadafi staje na čelo Libije. Iznad Škotske prvi put uzleće „konkord“ a Nil Armstrong jula stupa na Mesec. Sa životne scene silaze Semjuel Beket i DŽek Keruak. A 19. maja 1969. godine u pozorištu Atelje 212 premijerno se izvodi beogradska verzija mjuzikla Kosa. Ima smisla, posle svega, Vudstok opisati kao veliki prasak tog vremena. Tamo se pošlo zbog muzike, ali se on pamti kao društveni, politički i kulturni događaj koji je promenio stvarnost. Zaostavština tog festivala, održanog usred vijetnamskog rata i u jeku rasne netrpeljivosti u SAD, živi kao svojevrsni antiratni protest i simbol slobode, jer počiva na činjenici da je pola miliona hipija pretvorilo blatnjavo i zakrčeno područje u nestvarnu teritoriju mira i ljubavi. Događaj je takođe potvrdio ulazak rokenrola u glavni muzički, kulturni i društveni tok. Vrhunac pokreta dece cveća šezdesetih i prelomni trenutak kontrakulture, istovremeno je iznenađujući trijumf solidarnosti i tolerancije. To novonastalo područje kao da je Felini lično izmaštao. Poput susreta živopisnih ciganskih karavana. Na jednom mestu okupljeni hipici, anarhisti i omladinski aktivisti, pesnici koje niko ne sluša i muzičari sa gitarama bez žica, lumpenproleteri i deca iz boljih kuća, hodočasnici i vanzemaljci, nesebične promoterke slobodne ljubavi i najčasnije čuvarke morala, večni studenti i šamani modernih učenja, među sobom časno su delili (uz 446 nenaoružanih policajaca, 18 doktora i 36 medicinskih sestara) muziku i nevreme, poroke i ostatke hrane, ludosti i otrežnjenja. Ujedinjeni ljubavlju prema muzici, mržnjom prema ratu, prezirom prema građanskom društvu i Niksonovoj ratnoj politici pokušavali su da uhvate fantoma slobode i udare pokoji ekser u kovčeg postojećoj civilizaciji. Uspostavljajući slobodnu zonu, osnivali su vrstu ličnog zabrana iz koga nikad neće poželeti da izađu, znajući koliko je napolju nepodnošljivo. Dejvid Krozbi reče: „Gledajući taj svet razmišljao sam – Oh, pa ovo je prava čarolija, kao okupljanje makedonske vojske pod Aleksandrom Velikim! Reka ljudi kretala se mirno i polako. Svi su izgledali tako srećni u svom provodu. Voleo bih da sam bio ptica i da sam mogao da letim nad svima uživajući u prizoru.“ Ako ćemo pošteno: Sajam muzike i umetnosti u Vudstoku (Woodstock Music & Art Fair) nikada se nije dogodio baš u Vudstoku već 115 kilometara dalje. To je bio sajam ili vašar isto koliko je sajam ili vašar bila Francuska revolucija ili zemljotres u San Francisku. Ono što se dešavalo tog avgusta 1969. na Jasgarovoj farmi u pastoralnom predelu NJujorka živi između nostalgije učesnika i surovih opisa „spoljnog sveta“. Ushićujuće i monstruozne metafore već pola veka narastaju dopunjavajući se u svojim kontradiktornostima: raj i koncentracioni logor, saučestvovanje i pljačka, nebo i kal, ljubav i gnev, mir i rat, muzika i tišina. Najveći marš u istoriji roka pretvorio je zabačeno parče zemlje istoka Amerike za par dana u najveći grad države NJujork, stvarajući svoju naciju, promovišući neke ranije nepoznate principe i postavljajući tačku posle koje se sve drugačije računa u kulturi mladog zapadnog (i ostalog) sveta. Supkultura je do tog trenutka uspela u nekim namerama: rokenrol postavila u žižu, odgajila gnev protiv blokovskog zaoštravanja, razobličila rat u Vijetnamu, afirmisala orijentalne filozofije, rasnu toleranciju, seksualnu i feminističku revoluciju... U tom svetlu Vudstok jeste simbol. Kulturološki leksikon. Kao što je Vaterlo pojam konačnog sloma, Votergejt šifra za nacionalnu krizu poverenja ili Hirošima za bolnu katastrofu tako je Vudstok postao sinonim za mladalački hedonizam šezdesetih i „jednom u životu, najbolje i najgore, ali amalgam na koji ćemo biti ponosni“. Kontrakulturni bal koji je okupio najreprezentativnije učesnike. A takvi će, predstavljajući model društvenih suprotnosti, sloboda i kulture za vreme koje dolazi, zaraditi dosta para i napraviti mnogo istorije. Zbir promena u svakodnevici koje je to monster okupljanje izazvalo teško je pobrojati. Šezdesete se pamte po Vijetnamu, kubanskoj krizi, bliskoistočnim surovostima, stasavanju nesvrstanih, nemirnom studentskom proleću 1968. godine, ubistvima Kenedijevih, Martina Lutera Kinga i Čea, Bijafri... Ipak, festival sa predstavnicima svoje generacije ostaje najveći hepening burne decenije. Za bit pesnika Alena Ginzberga to je „važan planetarni događaj“. Radikalni propovednik Ebi Hofman ushićeno će zaključiti da Vudstok označava „smrt američkog dinosaurusa“. Ozbiljna štampa prvo je bila zatečena. Dnevnik Post izveštava u naslovu: „Probijanje ka festivalu ličilo je na marš kornjača ka vodi“. List National Review konstatuje „masovni infantilizam“, a New York Post: „Svaka generacija pokušava da svoje greške ispravi na vlastitoj deci. Lekcija iz Vudstoka je značajna jer pokazuje da nova kultura može i bez tutora“. The New York Times se pita: „Kakva je to vrsta sile sposobna da proizvodi tako kolosalnu zbrku?“, dok Variety primećuje: „To nije bio samo trijumf nove generacije, već još jedna pobeda poslovnog duha koji je profitirao eksploatišući mladu kulturu“. Omladinski aktivista Žan Žak Lebel zaključuje: „Vudstok je dokaz da je pop imperija više kontrolisana iz Vol strita i Holivuda nego od frikova i njenih kreatora“. Sociolog rok kulture Sajmon Frit tvrdi: „Vudstok je slika izgubljenih mera i potvrda koliko zapravo može biti rok tržište. Istovremeno, taj simbol označava definitivan razilazak izvođača od potrošača“. Ugledni Life uskoro objavljuje specijalno izdanje posvećeno „Festivalu i muzici koje nikada nismo dovoljno ozbiljno uzimali“. Bilo je i onih koji su bacivši pogled na to more mladih poverovali da će uskoro ceo svet biti u rukama koje nisu za silu i vlast. Polumesečnik Crawdaddy prokomentarisao je: „San koji se delimično ostvario“. Pod naslovom „Višednevna kaljava mora“ nedeljnik Newsweek postavlja pitanje: „Šta je to, dođavola, tako lepo i zanosno u ležanju na blatu puna tri dana?“ Odgovorio je već sledeće nedelje jedan čitalac svojim kontrapitanjem: „Šta je, na kraju krajeva, loše u tome da spavam u blatu?“ Generacija koja je svojim okupljanjem kreirala tu nedoumicu sada se prepoznaje preko penzionera blesavih navika i držećih staramajki. Zajedničko im je da te kišne dane i burni događaj pamte kao najidiličniji vikend svog života i dane zajedništva kada je promenjen svet. Studenti okupljeni na Trgu Tijenanmen 1989. godine govorili su: „Ovo je naš Vudstok“. Mnogi su atmosferu u centru Beograda na Srpsku novu godinu 1997. opisivali kao urbani Vudstok. Pritom niko nije mislio na Santanu, Hendriksa ili DŽenis, već na čin okupljanja, iskazivanje stava bez obzira na hladnoću ili kordone. U tom smislu Vudstok je simbol. Šta se dogodilo s zvaničnim junacima festivala u Vudstoku? Onima koji su blistali na sceni ili donosili odluke iza nje? Hendriks je rekao: „Deca neće ostati sve vreme u blatu. Od sada će početi da grade novi svet i pravednije odnose“. DŽenis DŽoplin je dodala: „Ako ostanemo ovako uporni, za deset godina Amerika će biti dobra zemlja za život“. Godinu dana kasnije bili su mrtvi. Nisu dočekali da dožive hrabriji novi svet, bolju zemlju, ni Buša ili Trampa. Maks Jasgar, vlasnik imanja gde se festival održao, umro je 1973. godine. Na ovom svetu više procentualno nema 33 posto aktera sa scene. DŽoan Baez kao simbol odolevanja nedavno je sišla sa bine. Arlo Gatri takođe. Sa starošću i bolestima se bori. Svoju sudbinu junački nose Santana, Melani, Kantri DŽo, Dejvid Krozbi, Tom Fogerti, DŽon Sebastijan, grupa Hu i muzičari okupljeni oko legata sastava Grejful ded. Dugo smo verovali da će hipijevske ideje Vudstoka promeniti svet nabolje. Tada je posađeno seme za mnoga pitanja koja su i danas na ozbiljnom ispitu. Nije samo reč o ljudskim slobodama, pravu na izražavanje ili ekologiji već o ljudskoj duhovnosti. Pustite predrasude! Vudstok je više od seksa, droge i rokenrola. To je najveći vapaj za ljudskom pravdom. Tamo okupljeni mladi ljudi su postigli nezamislivo: usred najnaprednijeg, najbogatijeg i najmoćnijeg društva koje istorija zna, ostvarili su kontrakulturni model koji je postavio humano biće (ne sistem) u centar kosmosa, dokazujući usput da je sloboda mešavina čudesnih krajnosti: politike i ljubavi, pojedinca i zajednice, mladih i starih, belih i crnih. Vudstok danas živi u svakom od nas koji veruju u univerzalna ljudska prava, moralne poslovne odnose, nesmetano kreativno izražavanje, slobodnu trgovinu, brigu o našoj planeti, moć pojedinca da napravi razliku i ogroman uticaj zajednice da deluje po pitanju mirnih promena ka boljem. Prvo gostovanje DŽoa Kokera u Beogradu, oktobra 1982. godine omogućilo je potpisniku ovog teksta da upozna menadžera velikog pevača i čoveka koji je smislio i napravio Vudstok. Majkl Lang je zvanično kriv za sve što je bilo lepo i što nije valjalo, što je zauvek otišlo u legendu ili brzo palo u zaborav. Pri upoznavanju reče: „Ne znam za šta sve nisam bio okrivljen.“ Za razliku od onih koji su preko scene u Vudstoku ušli pravo u slavu, on sve vreme živi u lošim pričama. Kasnije organizovanje „spomen festivala“ 1994 i, naročito, 1999. dodatno će urušiti njegovu sliku u javnosti. Toliko da je otkazao obeležavanje 40 godina festivala i sada gromko najavljenu jubilarnu manifestaciju. Da li je to sve zaslužio? Hard Times ga 1969. opisuje rečima: „Vudstok je san Majkla Langa koji uopšte ne pravi razliku između hipi kulture i ne-hipi kapitala. Neobavezan u odevanju, vozi beli porše ili ručno izrađen BSA motocikl. Izgleda, ponaša se i jeste hipi, ali je njegov interes u akumulaciji kapitala izuzetak u uobičajenoj hipi pobudi da se `ogrebe od onih drugih`. On se grebe od svojih. Dok njegovi spavaju u blatu, on spava u njujorškom hotelu Plaza.“ Originalni Vudstok festival 1969. okupio je nezapamćen broj ljudi oko proslave mladalačkih ideala. Pedeset godina kasnije, širom Amerike i diljem sveta održavaju se jubilarne svetkovine zajedno sa filmovima, muzikom, knjigama i društveno odgovornim proizvodima. Zvanično su bile najavljene dve proslave. Majkl Lang je obećao dostojan spektakl za 150 hiljada u obližnjem Vatkins Glenu, a agencija Live Nation zauzela spomen park na Jasgarovom imanju sa izgrađenim auditorijumom za 15 hiljada posetilaca. Lang je unapred uplatio 32 miliona dolara preživelim učesnicima, novim i budućim zvezdama, ali je posle brojnih peripetija sa partnerima i problema oko lokacija 31. jula otkazao obećani događaj. S druge strane na farmi Maksa Jasgara za ulaznicu od 374 do 4.874 dolara (karta za ceo festival 1969. iznosila je 18 dolara!), može se posetiti spomenik, muzej i uživati uz Ringa Stara, Santanu, grupu Doobie Brothers i DŽona Fogertija. Karlos Santana je pre pola veka plaćen 750 dolara, a sada najbolja sedišta za njegov nastup staju po 1.752 dolara! U pitomom krajoliku Velike Moštanice nadomak Beograda živi Vera Ranković. Kao student umetnosti iz Bostona otišla je 1969. na veliki festival. Vrativši se kući nije pristala na dresuru. Devedesetih je trpela, jer nije htela da bude deo krda. Ostala je bez posla čuvajući u sebi ideale dobrote ponesene iz mora muzike i blata Vudstoka. Dama svedene elegancije, velikih očiju i hipi osmeha sa mirom nosi godine i uspomene gajeći organsku hranu. Za Boru Ćosića u knjizi Mixed media, objavljenoj 1970, „pop festival nije samo smotra, svečanost s muzikom, već i jedan naročito konstruisan, događajno specifičan rezervat s posebnim psihološkim ishodima… Nukleus besklasne države sunca idealnog društva koji se ovde igra… Kutijica s različitim stvarima koje pripadaju nekoj drugoj civilizaciji“. Ta druga civilizacija još postoji!