Urbanistički Frankenštajn

Svaki iole upućen građanin u tendencije vlasti da „restauriraju“ starine, praveći od gotovog veresiju, ne može da se otme utisku deža vi, u slučaju najavljene sudbine Galerije Milene Pavlović Barili u Požarevcu, kojoj je adekvatniji smeštaj zaista neophodan. Ali, umesto neuglednog zdanja, privremenog punih 57 godina, na mestu rodne kuće naše svetski poznate nadrealistkinje, trebalo bi da se vine hipermoderni kompleks od stakla, nalik šoping-molu, sa sve krovnom baštom, i zamalo - vinskim podrumom. I tako - o dud želja jedne od prvih zadužbinarki, Milenine majke Danice, da ambijent gde je rasla njena ćerka, važna za našu kulturu kao spona između domaće i internacionalne scene između dva svetska rata, ostane autentičan. O dud i pravila muzeološke i konzervatorske struke o čuvanju specifičnog materijala kome smeta prirodna svetlost, i mišljenja eksperata što nisu ni tražena. O dud i kulturno-istorijska celina čiji je deo požarevački Narodni muzej, Istorijski arhiv i Spomen-zbirka Miodraga Markovića, na istom potezu kao i Galerija. A sve zarad „modernizacije“ i povećanja broja turista, tog fetiša aktuelnih vlastodržaca. Da li će se zbilja zbiti da danas jedva primetna zgradica, osim po ružnoći i neprimerenom Mileninom potpisu na fasadi, postane još veće ruglo, a daleko nefunkcionalnije, još se ne zna, jer su odlučioci na godišnjim odmorima. S druge strane, zaštitarska organizacija Evropa nostra Srbija ne odmara, šaljući apele za odbranu kulturne baštine i „jedne od najvažnijih ustanova kulture u Srbiji“. „Nebuloznoj“ ideji suprotstavljaju se i lokalni kustosi, neki i pod pretnjom gubitka posla, kao i Društvo arhitekata Požarevca. Nakon kalemegdanske gondole, Gardoša, Košutnjaka, Golupca.., i profanije – autobuskih i železničkih stanica, pešačkih zona u sklopu „unapređenja“ svakodnevice, ovo je previše za istanjene živce građana. Jer, sve to liči na planski projekat ruiniranja identiteta, u svrhu lakšeg manipulisanja, uz kolateralno pranje para i bogaćenje pojedinaca. U konkretnom slučaju Barili, inicijativu da svom gradu zavešta 894 Milenina rada, kao i prostranu kuću na parceli od 12-ak ari i devet lokala u centru Požarevca, Danica je pokrenula još 1953, pismom Titu. Dalekovidi Maršal poslao je komisiju, a ona ustanovila da se radi o neprocenjivom blagu, kada su slike, crteži, skice, grafike, pesme... u pitanju. Država FNRJ izdvaja pet miliona dinara za izgradnju adekvatnog objekta, ali je svota nedovoljna da se on zakrovi. U nedovršenu zgradu useljava se javno preduzeće Elektromorava. Kasnije tu niče i njihov kompjuterski centar, i stambena zgrada, što je poklon Danice Pavlović desetkovalo. Dika Požarevca - prizemna kuća Pavlovića, što izlazi na Ulicu dr Voje Dulića, ruši se da bi se napravila privremena galerija, a zapravo trasirao put novog stradanja. Godine 1961. osnovan je Memorijalni muzej ove „jedinstvene“ autorke (po mišljenju komisije), tako formulisan u nedostatku zakona o zadužbinama i fondacijama. Danicu, 80-godišnju staricu, praktično su dovukli iz Rima, da bi potpisala ugovor o poklonu narodu. Muzej je otvoren 24. juna 1962, uz veliku pompu i posetu uglednih zvanica. Dva meseca nakon Daničine smrti u Rimu 1966, Memorijal je pripojen Narodnom muzeju, sa svim (preostalim) nepokretnostima, da bi se ’78, pet požarevačkih institucija kulture združilo u Centar za kulturu, na čiji je račun sav prihod odlazio. Tek ’97, odlukom SO Požarevac, konstituiše se Fondacija Milenin dom - Galerija Milene Pavlović Barili – Zadužbina Milene i Danice Barili, koja, uz komplikovan naziv novog pravnog lica, dobija i povraćaj imovine, sa punim pravom eksploatacije. Međutim, u zemljišnim knjigama imovina se vodi i na Opštinu, uprkos rešenju katastra da se vrati u posed Fondacije. Krajem te decenije, 1999, pažnja nadležnih se usmerava i na izgled Galerije, u kojoj se čuvaju svima nam poznati Milenini autoportreti, nadrealistički prizori što oslikavaju raspolućenost njene duše, arhivska građa, lični predmeti umetnice „filmičnog“ i prekratkog života. Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture iz Smedereva izdaje uslove za rekonstrukciju. Prvi je idejni projekat izradio Dragan Drndarević 2004, poštujući specifičnosti ambijentalne celine, zahteve dragocene kolekcije, kao i poslednju želju dobročiniteljke Danice. NJegov je nacrt podrazumevao povratak barake u izgled kuće građanskog stila, sa pilasterima i reljefnim simsom ispod krovne konstrukcije, kao i prizemnu zgradu u dvorištu, sa prefinjenom staklenom kupolom, kako ističe Jelica Milojković, muzejska savetnica u penziji, i dugogodišnja upravnica Fondacije. Iz njenog žara se vidi koliko je naklonjena liku i delu Milene Barili, njenim (karađorđevskim) korenima, urođenoj otmenosti, ali i svemu drugom što čini zadužbinu i omogućava joj da funkcioniše. „Za svoj projekat, Drndarević je dobio oko 90.000 dinara, ili, u to vreme - oko 1.000 evra“, Milojković primećuje. Iako prihvaćen od opštinskih vlasti, projekat nije realizovan, i bio je gotovo zagubljen tokom mandata novog upravnika Radoslava Stojanovića. Pronašla ga je aktuelna upravnica LJiljana Dabić, od koje je Milojković očekivala da će i da ga sprovede. Umesto toga, na portalu javnih nabavki Opštine, krajem prošle godine objavljen je tender za izradu novog idejnog rešenja, ali i urbanistički projekat, projekat tehničke dokumentacije i projekat za izvođenje radova, koji su nedostajali prethodnom pokušaju restauracije zdanja zadužbine. „Na tender se javila samo jedna firma, Centar za planiranje razvoja (CEP) iz Beograda, koji je prethodno radio ogradu oko Galerije“, Milojković objašnjava „krajnje sumnjiv i netransparentan postupak“. Izrada dokumentacije je Opštinu stajala oko četiri miliona evra, a da nisu „uverljivo predstavljene mere čuvanja i zaštite muzejskog materijala“, kako naglašava Evropa Nostra. Niko iz kustoske struke nije konsultovan. Na javnoj raspravi, građani Požarevca bili su zabezeknuti predočenim projektom, uz najviše zamerki na račun narušavanja ambijenta zgradom od stakla, umesto privremenog objekta. Nije im se svidela ni zaravljena staklena piramida, buduće mesto stalne postavke, vrhom porinuta u dno dvorišta, čiji bi se opseg sveo na minimum planiranim kampom za žene slikare. Bili su zgranuti i svođenjem namene očuvanja sećanja na najpoznatiju stanovnicu grada - na banalan nivo kafane, pod okriljem finijeg naziva- vinski podrum. Mišljenje građana delila je i urbanistička komisija, na čiju je preporuku projekat odbijen, da bi nakon sitnih projektnih izmena Regionalni zavod objavio da su „ispoštovani uslovi za čuvanje i održavanje Galerije Barili“. Iako nisu unapređeni muzeološki i konzervatorski kriterijumi. Međutim, sa ovom verzijom sleda događaja ne slaže se upravnica LJiljana Dabić, posvećena donekle drugačijim ciljevima, kako se ispostavlja tokom razgovora. „Zamerke na projekat imali su stanari susedne zgrade i odnosile su se na razdaljinu dvorišnog objekta od njihovih prozora. Drugi se prigovor ticao gabarita kompleksa, i oba su u doradi projekta otklonjena“, Dabić objašnjava. To sa „vinskim podrumom“ bio je čisti jezički lapsus, iz dobre namere arhitekte da spoji dva moguća turistička resursa. Kritike na račun krovne bašte čista su glupost, jer savremeni materijali sprečili bi eventualno prokišnjavanje u unutrašnjost galerije. Primedbe na račun stakla takođe su neumesne, Dabić smatra, jer bi ono bilo nepropusno i za metak, a kamoli sunčevu svetlost. „Nekad mi se čini da je ova sredina takva, da je bolje da ne radiš ništa, nego da probaš da nešto unaprediš“, upravnica je izričita povodom odijuma svojih sugrađana. Za apele Evropa Nostre prvi put čuje od novinarke NIN-a, a što se tiče poslednje želje zadužbinarke Danice, „baš bi volela da vidi gde je egzaktno napisano da se ona zalagala za očuvanje autentičnog ambijenta“. „Upravnica očigledno nije pročitala Ugovor o poklonu“, na izvor je upućuje Milojković. Uostalom, nešto će ipak biti sačuvano u autentičnom obliku - kapija od kovanog gvožđa iz 19. veka, i dvorišni deo kuće, gde su sad kancelarije, Dabić (nenamerno) opisuje budućeg arhitektonskog Frankenštajna. U skicama kapije nema, za istinu se bori Milojković. O ukusima se ne raspravlja, primetio bi neko, ali se to ne odnosi na javno dobro. Pogotovo ako je ono muzej i neprocenjiva baština, kad je pristojno i uputno, ako ne i obavezno u normalnim prilikama, pitati i eksperte za mišljenje. Ovo je, rekosmo, izostalo, po već mnogo puta viđenom scenariju, pa se viša (i jedina) kustoskinja Violeta Tomić pisanim putem obratila svim institucijama, uzdajući se u pomoć, i računajući na savest i zdravu pamet povodom odudaranja projekta od suštine muzejskog funkcionisanja. Na spisku primaoca njenih napisa su Ministarstvo kulture, Muzej savremene umetnosti, Republički zavod za zaštitu spomenika, Narodni muzej u Beogradu.., za čije čelnike je iskustvo pokazalo da znaju i da odstupe od bezuslovne i nepokolebljive obaveze prema moralnim vrednostima i dužnostima, kako se tumači integritet. Ali, sve i da ovo kustoskinja može da prihvati, ko bi joj još preostao u sistemu ustanova, da se požali? Violeta Tomić ne želi da govori za NIN, jer je pod pretnjom otkaza, dok je šefica računovodstva sama dala otkaz. I, dok primedbe Evropa Nostre čame u nekoj fioci, dočim su nadležni na godišnjim odmorima, a građani Požarevca čekaju novu javnu raspravu, ostaje da verujemo u dobre namere upravnice Dabić, koja se ipak ograđuje od konačnog suda o mogućem izgledu Galerije, tvrdnjom da je „ekonomista“. Stoga i na upravljanje gleda s tog aspekta - rapidnog povećanja posete. E, da su svi dalekovidi u tom smislu kao ona - u turističku ponudu Požarevca bili bi uvršteni i grobovi bračnog para Milošević. „Vi nemate pojma koliko je turista zainteresovano da ih obiđe“, Dabić tumači svoje stanovište. I najavljuje snimanje filma o Mileninom „filmičnom“ životu, po scenariju „jedne poznate spisateljice“, što bi i Galeriji i Požarevcu bio marketinški zamajac. Kako ništa o ovom više ne otkriva, slobodni smo da pretpostavimo da bi film mogao biti u duhu kriminalističkog trilera. Sa elementima burleske i krajem za tumačenje po savesti.