Mnogo ćoškova na okruglom stolu

Možda je u ponedeljak, kada je tabloid Kurir snimio onog papagaja kako „oduševljeno“ skandira „Vučiću, Vučiću“ i tako došao do zaključka da „srpskog predsednika i ptice podržavaju“, trebalo da pomislimo da je naprednjačka vlast dobacila do (bar) stoprocentne podrške među biračima. I da će ta podrška biti još veća kada se ostvare sva obećanja Aleksandra Vučića, prosuta tokom višečasovne promocije dela auto-puta Beograd - Čačak na kanalima televizija sa nacionalnom frekvencijom. Problem je, međutim, što je u isti taj ponedeljak održan treći po redu sastanak vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka, posle koga je ozbiljno ojačala - bojkotaška karta. A već smo videli da mogućnost bojkota parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora, koji bi trebalo da se održe sledećeg proleća, prilično iritira vlast. O tome svedoče mnogi njeni potezi, od pokušaja da se opozicija namami na povratak u Skupštinu Srbije, preko pristanka na razgovore nakon tvrdnji Aleksandra Vučića da to ne dolazi u obzir, do brojnih tekstova u provladinim tabloidima. Sasvim logično, uostalom: sa približavanjem momenta rešenja kosovskog problema, raste i potreba vlasti da podeli odgovornost za nepopularnu odluku. Istovremeno, predstavnici političkog Zapada, koji insistiraju na postizanju „obavezujućeg sporazuma“ Beograda i Prištine, sve otvorenije iskazuju protivljenje mogućem izbornom bojkotu, jer nestabilna politička situacija nije baš idealan teren za finiširanje kosovske igre. Ništa manji, međutim, nije ni problem koji će, odlukom o izbornom bojkotu, koliko god ervirala vlast, taj deo opozicije naneti i samoj sebi. Jer, i najupornijim zagovornicima bojkota jasno je da neizlazak na izbore, sve da se na to odluči cela „prava“ opozicija, ne rešava automatski ništa: niti se autokratska vlast može srušiti opozicionim izbornim bojkotom, o čemu, recimo, govori nedavno albansko iskustvo, niti će time opozicione muke biti iole umanjene. Naprotiv: samoukidanjem iz formalnog političkog života, opozicione stranke ostale bi bez mogućnosti da se, makar sa skupštinske govornice, obrate biračima. O gubitku finansijskih sredstava namenjenih parlamentarnim strankama, da ne govorimo. Ali, nije samo opozicija dovedena u situaciju da bira između dva, reklo bi se, samoubilačka puta. Koliko god paradoksalno bilo, ispostavilo se da je, nakon tri kruga razgovora od kojih se očekivalo da makar započnu proces relaksiranja napetosti u društvu, opasni jaz dodatno produbljen. Ne samo da, prema svim dostupnim informacijama, nije bilo ni naznake postizanja nekakvog kompromisa u bilo kojoj od razmatranih oblasti tokom prve tri sesije razgovora održanih u organizaciji Fonda za otvoreno društvo i FPN, već se može govoriti čak i o pogoršanju uslova u kojima bi izborna utakmica trebalo da se održi. I još većoj zatrovanosti atmosfere u kojoj živimo. O tome najslikovitije govori nedeljno zidanje kulta Vučićeve ličnosti o trošku svih poreskih obveznika Srbije, ali i retorika kojom se onako veselo i neopterećeno bilo kakvim osećajem odgovornosti poslužio, optuživši opoziciju da „želi da vrati Srbiju u vreme kada nije bilo plata“, zbog čega hoće da „ubija“ one koji drugačije misle: „To da ubijaju ljude koji misle drugačije od njih, taj film neće da gledaju“, poručio je predsednik svih građana od koga bi se, u nekoj malo normalnijoj situaciji, moglo očekivati da bude pokrovitelj pomiriteljskih razgovora predstavnika zavađenih delova društva. Imao je Vučić u nedelju još razloga za zadovoljstvo, osim promocije završetka dela auto-puta, koji bi građane obradovao još i više kad bi bio sasvim završen i dostupan uz putarinu prihvatljive cene: ne samo da je u razgovore sa opozicijom ušao a da, u očima sopstvenih pristalica, to ne izgleda kao popuštanje pod pritiskom, već je izgledalo kao da je ponovo potpuno preuzeo igru i uspeo da ionako slabašne protivnike potpuno dezorijentiše i dovede u situaciju da se međusobno posvađaju uzduž i popreko. Što im ionako nikad nije teško padalo. Kao što im, uostalom, nikada nije bilo teško da zapostave životna pitanja koja zaista zanimaju građane i potpuno se posvete međusobnom odmeravanju snaga i pozicioniranju na političkoj sceni: ovoga puta u tome im je pomoglo „podizanje“ teme dijaloga i učešća u njemu, što je, uz priču o izbornom bojkotu, zaposelo čitav opozicioni fokus. Na radost pripadnika vlasti čije sumnjive odluke nailaze na sve manje prepreka. Kakve poruke smo poslednjih dana dobijali iz redova večno ujedinjavane, nikad ujedinjene opozicije? Iz razgovora na FPN najpre je istupila Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa, ali ne i druge članice Saveza za Srbiju, što je stvorilo teren za spekulacije o raspadu najvećeg opozicionog saveza. Istovremeno, ponovo su, nakon „sveopozicionog sastanka“, održanog 5. avgusta, posvećenog izbornim uslovima i eventualnom bojkotu ako se ti uslovi ne ispune, pojačane javne, prilično neprijatne, razmirice između zagovornika bojkota i pristalica učešća na izborima. U nedelju je, međutim, došlo do pripreme obrta: SzS je predložio organizatorima okruglog stola da na dnevnom redu bude potpisivanje obavezujućeg dokumenta koji predviđa da do 15. septembra dođe do konkretnih promena na RTS-u i REM-u, kroz skupštinsku proceduru. „Ako vlast to prihvati, onda ima smisla nastaviti dalje razgovore, a ako ne prihvati, vreme je za proglašenje bojkota narednih izbora“, saopštio je SzS. Nije, potom, moglo biti naročitog iznenađenja kada se sastanak na FPN završio bez približavanja stavova, da bi, već tokom popodneva, stiglo novo saopštenje predsedništva SzS u kome je navedeno da ta organizacija neće učestvovati na preostala dva okrugla stola na FPN, planirana za 5. i 9. septembar. „SzS je pokazao odgovornost prema građanima na prethodnim okruglim stolovima, insistirajući na 42 preporuke Stručnog tima protesta `1 od 5 miliona`, ali predstavnici vlasti nisu pokazali spremnost da bilo šta ispune“, navodi se, između ostalog, u saopštenju u kome se dodaje da je „za dalje produbljivanje političke krize odgovornost isključivo Aleksandra Vučića i njegovog režima.“ Stranke članice SzS najavile su da će, svaka pojedinačno, na svojim stranačkim organima, razmatrati odluku o bojkotu, a prema procenama iz te organizacije, sve bi se moglo završiti u narednih desetak dana i to po sledećoj dinamici: nakon Đilasovog SPP, koji je već najavio bojkot, zvaničnu odluku trebalo bi da donese Narodna stranka Vuka Jeremića, potom Dveri i na kraju ujedinjena DS. Da li će taj stav uspeti da nametne atmosferu „ko nije za bojkot, taj radi za Vučića“, kome se deo malih opozicionih stranaka uporno protivi? Prema našim saznanjima, u petak bi trebalo da se održi sastanak „cele opozicije“, nešto poput onog od 6. avgusta, kome su, osim članica SZS, prisustvovali i Pokret slobodnih građana, Ne davimo Beograd, Lokalni front, DSS, SDS, Nova stranka... Na prošlom sastanku, sve te stranke složile su se da fer izborni uslovi ne postoje, ali su stavovi o bojkotu ostali različiti: tako se, recimo, Zoran Živković i njegova Nova stranka zalažu za donošenje odluke nakon raspisivanja izbora, dok iz redova DSS-a stižu ocene da bi na izborima trebalo učestvovati. U opozicionim krugovima procenjuje se da će se bojkotaškom bloku sigurno pridružiti SDS Borisa Tadića, a sve verovatnije i PSG. Iako na odluku o bojkotu sugerišu noviji tvitovi stranačkog lidera Sergeja Trifunovića, iz PSG, ipak, stižu tvrdnje da odluka još nije donesena. „Odluka o (ne)izlasku na izbore je odluka koja ima dalekosežne posledice i prema njoj se zato moramo odnositi odgovorno. PSG će razmotriti sve razloge za i protiv izlaska na izbore kako bi odgovorno doneli odluku“, kaže Stefan Simić, član Izvršnog odbora PSG, koji ne želi da precizira kada će to biti („Nakon što razmotrimo sve razloge za izlazak na izbore i protiv njega“). Ne pomaže mnogo ni pitanje da li postoji mogućnost dogovora o koordinisanom nastupu opozicionih stranaka: „Mogućnost uvek postoji, ali bilo bi štetno da jedni drugima šaljemo poruke putem medija i stvaramo konfuziju. Između opozicionih organizacija postoji veoma dobra komunikacija i o tome treba da razgovaramo na sastancima u narednom periodu“, kaže Simić. Teoretski, postoji mogućnost da do 15. septembra vlast prihvati zahtev SzS o promenama u REM-u RTS-u, za koji i u PSG smatraju da bi bio dobra osnova za nastavak pregovora o izbornim uslovima – ali teško da to neko očekuje. S druge strane, teško je, u istom periodu, očekivati odustajanje od najave bojkota kod stranaka koje su već krenule tim putem. Do izbora, ukoliko budu u regularnom terminu, ima nešto više od pola godine, a sve govori da se nikakvom smirivanju tenzija ne valja nadati. Naprotiv.