Bojkot kao smokvin list

Realno, izbor pred kojim se našla srpska opozicija po pitanju (ne)izlaska na naredne parlamentarne izbore umnogome podseća na dilemu iz „tamnog vilajeta“. Naime, po svemu sudeći, kajaće se i onaj ko „uzme“ (tj. izađe), i onaj ko na izbore ne izađe. A Vučić i režim gotovo da se nalaze u „vin-vin“ situaciji. S obzirom na to da se u opozicionoj javnosti do sada uglavnom mogla čuti probojkotaška argumentacija, u ovom tekstu ću se prvenstveno fokusirati na slabosti tog opredeljenja, odnosno razloge koji, čini se, ipak favorizuju suprotnu opciju. U suštini, skoro svi argumenti koji se navode u prilog bojkotu izbora su ili činjenično problematični, ili defetistički, ili hazarderski – ili su izraz pogubnog i kvaziradikalnog „antipolitičkog“ stava, koji nam je, onomad, preko „belih listića“ i natovario na vrat ovu aktuelnu političku pošast. Ne sumnjam u dobru volju i namere većine onih koji ovih dana govore i pišu kako je bojkot jedino pravo rešenje za umorne i poprilično rezignirane opozicione birače. I, u osnovi, taj psihološki argument vidim kao jedini zbilja razuman – mada nedovoljan – razlog u prilog bojkotu. Ali se plašim da posledice mogu biti veoma slične onima koje smo već videli 2012. U operaciji „beli listići“ većina je učestvovala iskreno i zdušno, s razlogom nezadovoljna raznim aspektima tadašnje vlasti, oličene u DS-u i Borisu Tadiću. Ali se, sada to više nije tajna, u pozadini nalazio plan dovođenja na vlast „naprednih“ radikala, koji će brže, jače, bolje da odrade ono što Tadić nije hteo ili nije smeo. Ta operacija, od koje sada mnogi peru ruke i minimalizuju njenu (i svoju!) ulogu u instaliranju naprednjačkog režima, imala je u sebi nešto od istog ovog antipolitičkog radikalizma i građanskog „pravedničkog gneva“ sa kojim se sada nameće bojkot kao alternativa. I takođe je od jednog značajnog broja ljudi i javnih ličnosti bila dočekana kao spasonosno rešenje da se „kazni i opomene“ otuđena politička klasa. A epilog toga znamo i gledamo svaki dan. Ali šta se izlaskom na još jedne felerične izbore može postići – sem još jednog poraza i „davanja legitimiteta“ Vučićevoj svevlasti? Za početak, očuvaće se politički pluralizam i višestranačje. Ne zaboravimo: ima zemalja bez višestranačke demokratije i nigde u zvezdama nije zapisano da je i u Srbiji mora biti. Da nije otpočela ova smutnja sa bojkotom, opozicija bi na izborima osvojila najmanje 50 ili 60 mesta – verovatno i znatno više – a to je već ozbiljna sila. I, što je ne manje važno, osvojio bi se makar neki grad i određeni broj opština, što bi moglo poslužiti kao baza za dalju borbu. Konačno, ali ne i najmanje važno, iz parlamenta i političkog života ispala bi praktično sva „režimska opozicija“, uključujući i SRS. Ja znam da to nije dovoljno i ne deluje dovoljno atraktivno ljubiteljima brzih rešenja. Ali čak i ako snevate te vaninstitucionalne prečice, proteste, revolucije i „motke“, ne zaboravimo da su im i ’96-97, i dvehiljadite prethodile neke stvarne izborne pobede i režimski pokušaji njihovog osporavanja. Uostalom, hajde da stvar ogolimo do kraja. Ovde u suštini neko hoće da kaže kako će borbi protiv Vučića i njegovog sistema lične vlasti više pomoći to što će njegovi protivnici i kritičari tog sistema na izborima dobiti manje glasova (a Vučić i SNS proporcionalno više) nego što bi inače dobili? Jer sve drugo je više-manje stvar procene i neizvesne kalkulacije. A ono što je jedino izvesno jeste da će u slučaju bojkota na tim izborima režim dobiti, procentualno, a možda čak i u apsolutnom iznosu, glasova znatno više nego što bi dobio da bojkota nije bilo. I da će imati apsolutnu vlast u Republici, pokrajini Vojvodini, kao i u svim opštinama, uključujući i sve beogradske, kao i one po centralnoj Srbiji (Šabac, Paraćin, Čajetina) u kojima je opozicija, uz ogromne probleme, prethodnih godina uspela da zadrži primat. I da u Skupštini Srbije, Vojvodine, kao i svim lokalnim samoupravama, najverovatnije neće biti nikoga ko bi zastupao volju najmanje četvrtine, ili trećine opoziciono nastrojenih građana. Na ovu neospornu i činjeničnu konstataciju moguća su, u osnovi dva odgovora – i samo pod pretpostavkom njihove tačnosti bojkot bi ipak imao smisla. Prvo, da će odziv na izborima biti katastrofalno loš i da će to dovesti do nepopravljivog urušavanja kako spoljne tako i unutrašnje legitimnosti vlasti koja će nakon tih izbora biti formirana. (A to će onda proizvesti spoljni i unutrašnji pritisak, koji će, navodno, vrlo brzo dovesti do novih i pravednijih izbora.) Ali problem je što odziv uopšte neće biti tako loš (a pogotovo ne katastrofalan). I gotovo je sigurno da neće ići ispod 40 odsto. A ukoliko još, u skladu sa jednim od zahteva opozicije, bude dodatno prečišćen birački spisak, bojkot jedva da će se procentualno i statistički osetiti – što ne znači da neće imati ozbiljne političke posledice. Konačno, iako nikakvog zakonskog limita odnosno kriterijuma (ne)uspešnosti izbora nema (pa samim tim ni obaveze koju režim mora ispuniti), možemo se složiti da bi izlazak od tridesetak odsto zaista bio ozbiljan šamar i da bi realno delegitimizovao izbore. Ali, ponavljam i naglašavam, sve i da se svi „u so pretvorimo“ – nema nikakve šanse da izlaznost bude tako niska. Druga mogućnost, koja bojkot opravdava kao – doduše – riskantan, ali potencijalno politički isplativ poduhvat, jeste da se (kao što se i najavljuje) on shvati kao uvod u svakovrsnu radikalizaciju opozicione borbe. I to je onda ta priča o revoluciji, blokadama, motkama, „dugim cevima“, jurenju po ulicama i plivanju Dunavom i Savom. U tom slučaju, ne bi više bilo presudno koliko je ljudi na izbore izašlo, nego koliko ima aktivista spremnih na sve – pa i najradikalnije – oblike protesta i sukoba. Ja, međutim, iskreno govoreći, nisam previše sklon takvom scenariju. Ali nezavisno od mojih revolucionarnih (ne)sklonosti, činjenica je da – ne računajući neke anonimne „tviter-revolucionare“ po društvenim mrežama – ni građani u proteklom periodu nisu pokazali da su ozbiljno i u dovoljno velikom broju voljni za takve avanture. Niti je, da se ne lažemo, aktuelni opozicioni vrh do sada davao ozbiljne nagoveštaje da je za takav scenario zaista spreman. Sve ono što smo zimus i ovog proleća gledali na ulicama Beograda ne ostavlja mnogo dileme u pogledu (ne)postojanja revolucionarnog kapaciteta i volje. Ali, razume se, nije isključeno (štaviše, dosta je verovatno) da će, ukoliko konačno i definitivno ostanu izvan izborne priče, opozicioni lideri energičnije zaigrati upravo na tu revolucionarnu kartu – jer im nijedna druga neće preostati. Ostaje samo dilema da li će ih i u kolikoj meri opozicioni birači u tome slediti. A bez toga, tj. bez te obostrano iskrene spremnosti na radikalizaciju i lično žrtvovanje priča o bojkotu izbora samo je lepo upakovana malodušnost i predaja bez borbe. Da ne kažemo – smokvin list i blef kojim se pokušava prikriti realna slabost i odgovornost opozicionih stranaka i lidera za sve što je neučinjeno ili pogrešno učinjeno u prethodnim mesecima i godinama. Iz svega navedenog, više je nego očigledno da je rizik preveliki, a šanse više nego male. I, pri tome, nije reč o riziku po vas, mene, ili bilo kog pojedinačnog aktera, nego o realnom riziku od bukvalnog „zatravljivanja“ čitave opozicione scene, potpunom gašenju političkog pluralizma i pretvaranju Srbije u neku vrstu, ako ne baš Severne Koreje – a ono, recimo, barem Belorusije ili Kazahstana. Ni u jednoj od tih zemalja prave opozicije nema u parlamentu – a retko se viđa i na slobodi. Uostalom, ma koliko s razlogom bili nezadovoljni opozicionim učinkom u proteklom periodu, treba se setiti Vučićeve mrzovoljne face nakon prethodnih parlamentarnih izbora, kada je shvatio da će mu u Skupštinu, sa po pet-šest odsto, ući sve četiri opozicione grupacije (DS, DJB, DSS-Dveri i SDS-LSV-LDP). A on je projektovao – i nije mu mnogo nedostajalo – da ne uđe nijedna, pa je tu „grešku“ pokušao da koriguje izbornim produžecima i višednevnim inženjeringom u RIK-u (a potom i po opozicionim poslaničkim klubovima). I zbilja bi bilo apsurdno i tragikomično ukoliko bi sada, četiri godine kasnije, sama opozicija pomogla Vučiću da ostvari svoj cilj.