Suđenje Šariću u senci dešavanja van sudnice

Najvažniji sudski postupak za organizovani kriminal u Srbiji protiv Darka Šarića i njegove grupe optužene za prodaju 5,7 tona kokaina ušao je u završnicu posle skoro deset godina. Žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal i odbrane na drugu prvostepenu presudu Specijalnog suda, izrečenu 10. decembra 2018, kojom je Šarić osuđen na 15 godina, stigle su poslednjih nedelja u Apelacioni sud u Beogradu, koji bi trebalo da donese konačnu odluku. Činjenica je međutim, da ovaj postupak nije protekao samo u uobičajenoj pravnoj borbi tužilaštva i odbrane, već su ga pratila i neuobičajena van-sudska dešavanja. No krenimo redom. Tužilaštvo je žalbu predalo krajem jula u kojoj osporava neke odluke Veća Specijalnog suda, pre svega da na Šarića i druge optužene primeni blaži zakon, kojim im više ne preti maksimalna kazna od 40 godina zatvora. U žalbi zamenika tužioca Saše Ivanića, koji je od početka bio zadužen za slučaj, navodi se da je Specijalni sud „potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da je podvodeći činjenice pod pravnu normu povredio krivični zakon“. Ivanić u žalbi podseća da je stari zakon važio do 11. septembra 2009, kada je na snagu stupio novi. Zatim ukazuje da je i sud sam utvrdio da je grupa švercovala kokain do 15. oktobra 2009, dan kada je u urugvajskim vodama zaplenjeno 2,17 tona kokaina, i kada je na snazi bio novi zakon. Naime, Šariću je decembra 2018. izrečena kazna od 15 godina po starom zakonu, po kom je maksimalna kazna mogla biti 20 godina, a tužilaštvo je tražilo da bude kažnjen po novom zakonu, maksimalnom kaznom od 40 godina. Tužilac Ivanić se žalio i na odluku suda da ne prihvati da se od optuženih oduzme 53,85 miliona evra zbog šverca 1.795 kilograma kokaina koji nije zaplenjen, a prodat je u Italiji. On navodi da je taj iznos utvrđen preko iskaza dvojice svedoka saradnika, Nebojše Joksovića i Draška Vukovića, koji su svedočili da je kilogram kokaina u Italiji tada prodavan za 30.000 evra. Napominje i da je ukupan iznos potvrđuje i pisana dokumenta osuđenog Željka Vujanovića koji je, kako tužilac kaže, pred sudom potvrdio da su ta zaplenjena dokumenta svojevrsna arhiva grupe. Tužilac se žalio i na presudu Bobanu Stojiljkoviću i Marku Daboviću, koji nisu osuđeni kao pripadnici grupe, ukazujući da to sud nije u presudi čak uopšte razmatrao. Stojiljković je osuđen na dve i po godine zatvora zbog oružja, a Dabović na godinu zbog falsifikovanja pasoša. Tužilac podseća na presretnutu komunikaciju između Dabovića i osuđenog Vujanovića u vreme akcije Balkanski ratnik kada je u Urugvaju oktobra 2009. zaplenjeno 2,17 tona kokaina. Napominje da je Vujanović priznao da je u to vreme razmenjivao poruke koje se odnose na transport kokaina. U žalbi se ukazuje i na zajednički put Stojiljkovića i Dabovića u Južnu Ameriku u to vreme. Tužilac podseća i da je Stojiljkovićev broj telefona pronađen u stanu odbeglog Gorana Sokovića, koji je osuđen kao jedan od organizatora, te da je Šarić boravio u Bratislavi u stanu Stojiljkovića. U žalbi se navodi i da je Stojiljković prvo zaboravio da je dva puta bio u Južnoj Americi, pričajući da je bio samo jednom zbog trka Formule jedan. Tek je 2018, kako se navodi, posle prvobitnih negiranja priznao da je poznavao Šarića, kada su kao dokazi izvedeni presretnuti razgovori u kojima se njih dvojica oslovljavaju sa „amigo“. Žalba je podneta i zbog oslobađajuće presude Mirku Kneževiću i Milošu Nikoliću, koji su optuženi da su skrivali sada svedoka saradnika Nebojšu Joksovića. Tužilac se pozvao na više dokaza, između ostalog i da je Joksović uhapšen u stanu Kneževića. Početkom avgusta žalbu na presudu Specijalnog suda predao je i advokat Radoslav Baćović, branilac okrivljenih Šarića, Nikole Dimitrijevića i Darka Tošića. On je predložio da Apelacioni sud preinači presudu, oslobodi njegove branjenike, otvori glavni pretres i da „ponovo izvede sve dokaze, osim dokaza koje je odbrana tokom postupka predlagala da se izdvoje iz spisa“. Advokat navodi da nije jasno kada i gde je donet plan o formiranju grupe, te da je u presudi „neophodno označiti radnje izvršenja krivičnog dela za svakoga posebno i konkretno“. On ukazuje da se u presudi kod činjeničnog stanja navodi da je kriminalna grupa formirana „početkom 2006.“ dok se u izreci presude navodi da je „formirana 2008“. Baćović u žalbi tvrdi da se u presudi ne navodi nigde „kome je i kako Darko Šarić konkretno `dao nalog`, koga je, kako i u kom novčanom iznosu `finansirao`, sa koliko novca, kada je i gde `osmislio plan`, te šta je konkretno uloga Šarića u činjenju krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojne droge“. On smatra da je sud morao da pozove devetoricu pravosnažno osuđenih po sporazumu o priznanju krivice, a ne samo da kao dokaze uvrsti presude protiv njih. Podsetio je i da je odbrana u više navrata predlagala da se svi telefonski razgovori, kao nezakoniti, izdvoje iz spisa predmeta i dodaje da ako se već prihvataju kao dokazi „da se onda u dokaznom postupku preslušaju i svi razgovori koje je Darko Šarić vodio a koji se nalaze u tužilačkim spisima i koji odbrani nikada nisu dostavljeni iako su više puta traženi“. Branilac Šarića osporava zakonitost presretnutih razgovora u Italiji, koje je srpski sud dobio preko međunarodne pravne pomoći, navodeći da to nije u skladu sa zakonima Srbije. Žali se i na korišćenje presude iz Italiji donete još 3. februara 2012, navodeći da protiv Šarića tamo nije vođen jedinstven krivični postupak, te da se prema njegovom branjeniku „ne mogu koristiti navodi izneti u presudi, jer bi to značilo da se koristi optužnica javnog tužioca koji postupa pred italijanskim sudom“. Baćović osporava i zaključak Specijalnog suda da različite izjave svedoka saradnika Nebojše Joksovića i Draška Vukovića koliko su se puta njih dvojica videla nemaju značaj za ono za šta se sudi optuženima. Tvrdi i da bi Joksović zbog ekonomskih odnosa sa Šarićem mogao da izgubi status svedoka saradnika i zamera što je sud ocenio da njihove međusobne ekonomske transakcije nemaju veze sa optužbom za transport kokaina. Ukrštanje ovih pravnih argumenata nije bilo jedina stvar u ovom postupku, već su suđenje u Srbiji, koje ni posle više godina nije završeno, nakon što su okončani postupci u Italiji, Urugvaju i Sloveniji, pratila i druga dešavanja. Radovan Joksović, bliski rođak ključnog svedoka saradnika Nebojše Joksovića, ubijen je 3. jula 2012. u Beogradu, a povređen je suvozač Predrag R. Pre toga pretukli su mu i rođenog brata, a Joksovićeva štamparija u Žarkovu je dva puta napadnuta. U maju 2011. ispaljena su tri projektila iz „zolje“, a avgusta 2015. bačena je bomba. Juna 2012. bačena je bomba i na njegov kafić u Žarkovu. Zatim su nakon predaje Šarića marta 2014. smenjeni svi iz policije i BIA koji su za vođenje akcije Balkanski ratnik dobili međunarodna priznanja, pa je čak sklonjen i istražni sudija. Zanimljivo je da je smene pratila kampanja u režimskim medijima protiv tih policajaca, tužilaca i svedoka saradnika, pa čak i novinara koji su izveštavali o slučaju. Kampanja je otišla toliko daleko da su pojedini mediji i portali objavili fotografiju tužioca Saše Ivanića iz službene evidencije MUP-a svih građana Srbije. Kancelarija poverenika za informacije je utvrdila da je neko iz BIA, kojom je tada rukovodio Aleksandar Đorđević, nezakonito predao tu fotografiju medijima. Podneta je tužba, međutim, do danas istraga nije utvrdila ko je tačno iz BIA predao fotografiju tužioca medijima koji su branili Šarića i podržavali vlast. Pokrenuta je medijska kampanja i povodom sastanaka na Jelovoj gori 18. aprila 2010, kada su predstavnici tužilaštva, policije i BIA razgovarali sa Draganom Dudićem Fricom, koji je presudom označen kao jedan od organizatora grupe, a koji tada nije bio okrivljen. Kampanju je pratilo i skidanje oznake državne tajne februara 2015. na zahtev Šarića sa izveštaja koji je pisan u BIA četiri i po godine kasnije od događaja na Jelovoj gori, 27. septembar 2014. Oznaku tajnosti je skinuo šef BIA Aleksandar Đorđević, za čijeg je mandata neko iz tajne službe nezakonito iz evidencije MUP-a izvukao fotografiju tužioca i dao je medijima. U tom izveštaju su i izjave nekih učesnika sastanka iz BIA i MUP date 2013. Oni navode da je Dudić došao da „opipa situaciju“, dok su oni hteli da izvuku nešto iz njega, ali da „nije hteo ništa da ispriča“. Takođe su u ovom naknadnom izveštaju BIA izvođeni proizvoljni zaključci bez imenovanja izvora, a navedene su brojne netačnosti. Na primer da je nepoznat ubica Dudića (ubijen je 30. maja 2010. u Kotoru), iako je odmah uhapšen i osuđen. U izveštaju su neka imena zacrnjena. Među njima je i advokatica Vesna Lončar, supruga ministra zdravlja Zlatibora Lončara, koja je posredovala u dovođenju Dudića na Jelovu goru. Ona je prethodno radila u advokatskoj kancelariji Đorđevića, koji je kao šef BIA skinuo oznaku tajnosti sa naknadnog izveštaja. Tokom te kampanje iznete su optužbe da je načelnik Uprave kriminalističke policije Rodoljub Milović uzeo novac od Dudića koji mu je dao Šarić. Međutim, upravo to se vlastima vratilo kao bumerang. Obojica su prošli vlastima toliko omiljeni poligraf, a zatim je povedena istraga koja do danas nije okončana. Milović je u intervjuu za NIN i KRIK naveo da je advokatica Vesna Lončar dogovorila sastanak Dudića sa tadašnjim direktorom policije Miloradom Veljovićem, sadašnjim savetnikom predsednika Aleksandra Vučića. Dudića je na sastanak, prema rečima Milovića, dovezao pripadnik BIA Miodrag Stojanović, kum ministra Lončara. Milović je zaključio: „Nemoguća je slučajnost da Lončareva žena ugovara sastanak sa jednim od visokokotiranih ljudi iz narko-klana, a da ga dovozi Lončarev kum, bez obzira na to što je službenik BIA“. Takođe je podsetio da je Šarić na poligrafskom ispitivanju rekao da mu „nikad nije dao novac, da je to informacija koju je on čuo od Dudića“. Zatim je naveo da može da sumnja kome je Dragan Dudić Fric dao pare, ali da za sada nema dokaze. „Moguće je da je neko Fricu rekao da Milović traži novac. Jasno je ko je bio posrednik između Frica i BIA za njegov dolazak na Jelovu goru, mislim da sam ovim dovoljno rekao. Znam da je neko uzeo novac. Tvrdim da je Radna grupa nakon mog penzionisanja došla do dobrih informacija, za veću sumu od tog miliona, koliko se tvrdilo u početku da sam navodno ja uzeo. Znam da su došli do saznanja gde je novac završio, ali je onda neko rekao - stanite sa istragom. Tvrdim da Šarić sada zna ko je uzeo taj novac“, rekao je Milović za NIN i KRIK pre dva meseca. Ove konkretne navode Milovića još nije komentarisao ni ministar Lončar, niti bilo ko iz vlasti, iako su objavljeni 20. juna Poslednja kampanja usledila je pred drugu prvostepenu presudu kada su provladini mediji objavljivali da su svedoci saradnici promenili iskaze. Te navode je ubrzo demantovao sud, izricanjem osuđujuće prvostepene presude, upravo se pozivajući na svedočenja tih svedoka. Apelacioni sud će sada morati da donese konačnu odluku jer je već 2015. poništio prvu nepravosnažnu presudu. Jedan od najvažnijih razloga za obaranje te presude je bila i promena zakona koja je retroaktivno primenjena - da sudija u sudećem veću ne može da bude onaj koji je odlučivao u istom predmetu u istrazi. Apelaciono veće je i zbog toga poništilo presudu, ali to nije bila zakonska prepreka da pravosnažno oslobodi Bojana Stanojkovića, Šarićevog kuma, koga je tužilaštvo teretilo kao jednog od vođa klana. Novo veće Specijalnog suda koje je donelo novu prvostepenu presudu je odbilo zahtev tužilaštva da u dokaze uvrsti presretnute razgovore u kojima učestvuje i Stanojković koji je bio u bekstvu dok nije oslobođen. Za vlast koja je više puta proklamovala oštru borbu protiv narko-dilera biće od značaja presuda Šariću i eventualna visina kazne. Naročito imajući u vidu presude u Italiji i Urugvaju, gde su obični pripadnici grupe dobili po 15 godina zatvora, ali i ranije presude u Srbiji po priznanju krivice, gde su obični članovi grupe kažnjeni i sa po 12 godina. Značajnije od toga je da vlast ne pokazuje nameru da ispita kako je slika tužioca u ovom predmetu završila u medijima koji pružaju usluge i vlasti i Šariću, ko je uzeo novac na Jelovoj gori i kakve su veze nekadašnjeg direktora BIA, zatim kuma i supruge ministra Lončara sa Šarićem. Taktika „ne vidim i ne čujem da je slon u radnji“ samo izaziva još veće sumnje.