Bilo jednom u Bazelu

Nezavisnost centralnih banaka ponovo je aktuelna tema. U Sjedinjenim Državama, predsednik Donald Tramp napada Federalne rezerve zbog toga što kamatne stope drže, po njemu, na previsokom nivou, i navodno razmatra mogućnost da šefa Feda DŽeroma Pauela smeni s dužnosti. U Turskoj je predsednik Redžep Tajip Erdogan smenio guvernera centralne banke. Novopostavljeni guverner sada gura oštro smanjenje kamatnih stopa. A ovo nipošto nisu usamljeni primeri kako populisti na vlasti poslednjih meseci uzimaju na nišan centralne banke. U teoriji, nezavisnost centralne banke znači da kreatori monetarne politike imaju slobodu da donose nepopularne ali neophodne odluke, posebno kad je potrebno boriti se s inflacijom i finansijskim ekscesima, jer oni koji ih vode ne moraju da izlaze na izbore. Suočeni s takvim izborima, izabrani zvaničnici su često u iskušenju da izaberu mekši pristup, bez obzira na to kolika će cena na duži rok zbog toga biti plaćena. Da bi izbegli takve situacije, oni su zadatak direktnog intervenisanja u oblasti monetarne i finansijske politike prepustili centralnim bankarima, koji imaju diskreciono pravo da ciljeve koje je politički establišment odredio ostvare na način na koji oni smatraju da je najadekvatnije. Ovakav aranžman doprinosi da investitori imaju više poverenja u monetarnu i finansijsku stabilnost neke zemlje, i zato će tu zemlju (i njen politički establišment) nagraditi prihvatanjem nižih kamatnih stopa na njene dugove. U teoriji, dotična zemlja bi nadalje mogla da vodi srećan život, s niskom inflacijom i stabilnim finansijskim sektorom. Budući da se u mnogim zemljama počev od osamdesetih pokazala efikasnom, nezavisnost centralne banke je tokom devedesetih postala mantra kreatora politike. Centralni bankari su bili visoko cenjeni, a njihove procene, iako često eliptične ili čak nerazumljive, primane su s dubokim uvažavanjem. Bojeći se povratka visoke inflacije s početka osamdesetih, političari su kreatorima monetarne politike omogućili široko polje delovanja, i retko kad su javno komentarisali njihove poteze. Danas, međutim, tri paralelna razvoja situacije su, reklo bi se, razorili to savezništvo u razvijenim zemljama. Prvi tok bila je globalna finansijska kriza iz 2008, koja je sugerisala zaključak da su centralne banke zaspale za volanom. Iako su centralne banke uspele da oko sebe stvore auru još veće moći nego dotad, time što su rukovodili snažnim odgovorima na krizu, političari su otad počeli da žale zbog toga što svetla reflektora dele s tim neizabranim spasiocima. Drugo, od izbijanja krize centralne banke su počele da učestalo omašuju u procenama ciljane inflacije. Iako ova okolnost može da sugeriše kako su mogle da učine više kako bi podstakle rast, u realnosti centralne banke nemaju načina da sprovode mnogo dodatnih monetarnih olakšica, čak i korišćenjem nekonvencionalnih metoda. Svaki nagoveštaj daljih olakšica je, čini se, više ohrabrivao preuzimanje finansijskih rizika nego istinske investicije. Centralne banke su tako postale taoci aure čijem formiranju su sami doprineli. Kada javnost veruje da kreatori monetarne politike raspolažu supermoćima, političari će postaviti pitanje zašto te moći nisu iskorišćene za ispunjavanje onoga što im stoji u mandatu. Treće, poslednjih godina su mnoge centralne banke promenile svoj pristup komuniciranju s javnošću, prešavši s pitijskih formulacija na politiku pune transparentnosti. Ali od izbijanja krize mnoge od njihovih javno iznetih prognoza rasta i inflacije pokazale su se netačnim. To da su te procene bile najbolje koje su se u trenutku kad su iznete mogle dati nikog nije ubedilo. Jedino što je bilo važno jeste da su se ispostavile kao pogrešne. Ovo je centralne banke u očima političara učinilo trostruko prokletim: nisu uspele da spreče finansijsku krizu i nisu platile za to; sada ne uspevaju da ispune ono što im je u mandatu; i izgledaju kao da o ekonomiji ne znaju ništa više nego svi ostali. Ne iznenađuje što su populistički lideri među onima koji su na centralne banke najviše ljuti. Populisti veruju da im je „narod“ dao mandat da kontrolu nad institucijama preuzmu od „elite“, te da ništa više ne simboliše elitu nego jajoglavi ekonomisti s titulom doktora nauka koji govore profesionalnim žargonom i periodično se iza zatvorenih vrata sastaju na mestima poput Bazela. Za populističkog lidera koji se plaši da bi recesija mogla da ugrozi njegovu agendu i naruši njegov imidž nepogrešivosti, centralna banka je savršeni žrtveni jarac. Stiče se utisak da, suočena s takvim napadima, tržišta reaguju začuđujuće benigno. U prošlosti bi reagovala podizanjem kamatnih stopa. Ali izgleda da su investitori zaključili da deflatorne konsekvence političke neizvesnosti stvorene neortodoksnim i nepredvidljivim potezima populističkih vlada daleko premašuju svaku štetu nanetu nezavisnosti centralnih banaka. Stoga žele da centralne banke udovolje željama populističkih lidera - ne da bi podržale njihove „izuzetne“ politike, već da bi umanjile njihove negativne posledice. Mandat centralne banke zahteva popuštanje monetarne politike kad rast posrće, čak i kada je uzrok problema upravo u politici vlade. Iako je centralna banka i dalje autonomna, u takvim okolnostima ona faktički postaje zavisna od vlade i sledi njene poteze. U toj situaciji ona čak može da podstiče vladu da se odvaži na rizičnije mere pod pretpostavkom da će centralna banka biti tu da spasi nacionalnu ekonomiju ako bude bilo potrebno. Još gore, moguće je da su populistički lideri pogrešno zaključili kako centralna banka može da uradi više kako bi spasila ekonomiju od njihovih grešaka nego što je to realno u stanju. Takvo nerazumevanje moglo bi da se ispostavi kao duboko problematično za ekonomiju dotične zemlje. Osim toga, centralne banke nisu imune na javne napade. One znaju da loš imidž nanosi štetu kredibilitetu centralne banke, kao i njenoj mogućnosti da u budućnosti obavlja svoj posao i regrutuje kadrove. Budući da znaju da je sve podešeno tako da se na njih prevali krivica u slučaju da nacionalna ekonomija posrne, centralnim bankarima se ne može zameriti što nastoje da obezbede dodatne garancije kako bi predupredile takav ishod. U prošlosti, cena koja bi se plaćala bila bi viša stopa inflacije na srednji rok; danas je verovatnije da će cena biti povećana finansijska nestabilnost u budućnosti. Takva mogućnost će, naravno, za posledicu pre imati dalje depresiranje tržišnih kamatnih stopa nego njihov rast. Šta je centralnim bankarima činiti? Pre svega, moraju da javnosti objasne koja je njihova uloga i zašto se ona ne sastoji samo od jednostavnog dizanja ili spuštanja kamatne stope kako im se prohte. Pauel je na konferencijama za medije i u govorima koje je držao bio transparentan, kao što je bio i iskren govoreći o nesigurnosti centralnih bankara u pogledu ekonomskih izgleda. Razbijanje mistike koja okružuje centralne banke moglo bi da ih, na kraći rok, učini ranjivijima, ali će se na duži rok isplatiti. Što pre javnost bude razumela da su centralni bankari obični ljudi koji obavljaju težak posao, imaju na raspolaganju ograničene alatke i rade u nezahvalnim okolnostima, to će manje očekivati da se monetarnom politikom mogu na magičan način ispraviti greške političara. U sadašnjim okolnostima, to bi mogao da bude najbolji vid nezavisnosti kojoj centralni bankari mogu da se nadaju.