Fuga smrti

Film Bilo jednom… u Holivudu, najnovije ostvarenje Kventina Tarantina, neosporno je trijumf filmske imaginacije! Iako povremeno repetitivan, samodopadljiv, eklektičan, Bilo jednom… u Holivudu je nova potvrda Tarantinove vitalnosti, film u kojem on ponovo pomera granice filmske forme. O čemu govori Bilo jednom…u Holivudu? Rik Dalton (Leonardo Dikaprio), bivša zvezda jedne TV serije, i njegov dvojnik-kaskader Klif But (Bred Pit), bore se za svoje mesto pod suncem u Los Anđelesu 1969. godine. Zlatno doba Holivuda je na izmaku i obrisi filmske industrije, izvesno je, već su teško prepoznatljivi. Čitavo američko društvo je u znaku promena. Erodiraju mnoge vrednosti, menjaju se kulturna klima i ideologija, a našim glumcima valja preživeti… Rik Dalton uspeva da glumački briljira nakon mnogo problema na snimanju, a Klif jedva preživljava napad članova sekte Čarlsa Mensona… U izvesnom smislu, ali samo u izvesnom smislu, Tarantinov film je konceptni film. Ono što ga najpre čini privlačnim jeste evokativna snaga s kojom Tarantino rekonstruiše duh kraja šezdesetih godina, te fascinantni scenografski okvir s njegovom arhitekturom, automobilima, odećom i modom, te muzičkim bekgraundom koji svemu daje poseban štimung. Naravno, tu je nezaboravni glumački duo Leonardo Dikaprio –Bred Pit, čije su glumačke kreacije u ovom filmu nezaboravne. Tarantino sa šezdesetim vodi jednu posve novu vrstu dijaloga. Ideju benignosti koju je izrodila kontrakultura Tarantino rotira za pun krug, te tako od ideologije ljubavi i nenasilja „flauer pauera“ ne ostaje gotovo ništa. Ključno pitanje Tarantinovog filma je u sferi ideologije: ko instrumentalizuje nasilje a ko ga sprovodi? Deca ljubavi su, u stvari, izmanipulisana deca mržnje, jer je njihovu svest izobličio sistem koji rađa nasilje. Televizija možda? Ili, Holivud? Tako jedna od pripadnica Mensonove grupe kaže u jednom trenutku: „TV nas je učio ubijanju!“ Ono što žigoše taj sistem, bar u Tarantinovim očima, jeste nasilje shvaćeno kao projekat. I zaista: u Bilo jednom…u Holivudu toliko je mnogo prizora natopljeno nasiljem da se o retorici savremenog filma može generalno govoriti kao o retorici nasilja. Ali, Kventin Tarantino ne lamentira, ne morališe, ne pridikuje, ne oplakuje… Ovaj njegov film, kao uostalom sve njegove filmove, odlikuje izrazita doza političke nekorektnosti i u tome je on vrlo usamljen na američkom filmskom nebu. Tarantino ide đonom, jer sistem ide đonom, a da biste se suprotstavili ma kom neprijatelju, morate ovladati njegovim jezikom. Tarantino odbija svaku ideju viktimizacije i suštinski cinizam njegove ideologije je da je svako mrtvo telo u njegovom filmu sve samo ne prekobrojno… Naravno da se Tarantino pritom ispomaže ogromnom dozom humora, te ironijskog naboja pri čemu je specificirajuće svojstvo ovog humora da prelazi u eksces. Kako inače primiti ovu faktičku preinaku da Šaron Tejt (Margo Robi), inače za potrebe Tarantinovog filma susetka Rika Daltona, svirepo izma­sakrirana u napadu Mensonove sekte, na kraju filma priređuje parti na koji odlazi ubistvom upravo rasterećeni komšija!!! U Tarantinovom filmskom svetu, pa tako i u ovom filmu, nema nevinih. Tako i Klif (Bred Pit), definitivno najpozitivniji među glavnim likovima filma, otkriva maloletnoj hipi devojci da je „ceo njegov život bežanje od zatvora…“. Dualnost dobra i zla je smešna u Tarantinovoj etici. Ona možda to nije u njegovoj epici (Opakih osam, Kil Bil), ali su vektori etičke stabilnosti zasnovani na drugim modusima. Bilo jednom…u Holivudu je, takođe, dijalog prošlosti i sadašnjosti. U tom dijalogu, sadašnjost, naravno, pobeđuje, jer je do normativa dovela anomalija, ono što je bilo iregularno. Izopačujuća priroda svakog sistema počiva pre svega na stvaranju iluzije o njegovoj neophodnosti. No, Tarantinov rezon je sledeći: O.K.! Imamo to što imamo, baštinili smo to što smo baštinili, ali da li u tom istorijskom smetlištu, na toj deponiji krvavih političkih ugrušaka ima ičeg vrednog? I, odgovara potvrdno! Da, naravno! Na primer: muško prijateljstvo! U jednom toliko mizoginičnom filmu kakav je Bilo jednom u…Holivudu, u kojem je kao odbrambeni mehanizam protiv žena primenjiv jedino bacač plamena(!!!), Tarantino ide tragom Hauarda Hoksa. On oživljava klasične matrice muškog prijateljstva na filmu, pa u njih smešta tandem Dikaprio - Bred Pit kao supstitut za hoksovsko-delmerdejvisovske tandeme koji balansiraju između gubitništva i ideje dužnosti. Ako Tarantinov film shvatimo, između ostalog, kao traktat o prolaznosti slave, upravo je prijateljstvo to koje je nadilazi i koje se nikada ne kompromituje izdajom. Tarantinovo narativno tkanje je tako prefinjeno i ono rađa jednu kompozicionu i kohezionu celinu u kojoj su s beskrajnom preciznošću uklopljeni svi segmentni prstenovi. Struktura njegovog filma, osnov njegove dramaturgije u ovom slučaju pozajmljena je iz muzike. Fuga je njegovo organizaciono ali i formalno načelo. Svi separatni narativni tokovi filma, sve njegove moćne narativne pritoke, interferiraju se na kraju u jednu tačku. Tako nastaje jedna filmska sintaksa bez premca u savremenom filmu, magična i opčinjavajuća. Svojstvo ove sintakse, ovog neponovljivog filmskog rukopisa je umeće da se dekonstruišu svi postojeći stereotipi i mitski slojevi ne dovodeći pritom u pitanje suštinsku neprikosnovenost samog mita. Prevedeno na jezik njegovog filma to znači da su možda sporni svi atributivni aspekti Holivuda, osim njega samog kao takvog. Bilo jednom… u Holivudu pokazuje nam Kventina Tarantina na vrhuncu stvaralaštva. Koliko je danas reditelja u svetskom filmu koji mogu da rade film koji ima ubojitu kritičku oštricu, a istovremeno je ludo zabavan?