Prasak filmskih posveta

Ime Kventina Tarantina nesumnjivo je zauvek utkano u istoriju filma, kao posve neobično. Kada se od početka sagleda sve šta je uradio, pritom ne samo režirao već i napisao, glumio i producirao, njegova biografija ostaje usamljena i u mnogočemu jedinstvena. Ukoliko ste slušali julsku epizodu Pure Cinema Podcast u kojoj Tarantino gotovo bez daha preko tri sata priča o filmovima i samo o filmovima, onda vam je jasno i zbog čega je tako. U njoj, Tarantino govori o esenciji filma, navodeći naslove koji će novoj filmskoj i bioskopskoj publici biti potpuna novina, dok su stari zaljubljenici u film na njih odavno zaboravili. Za Tarantina, naslovi poput Battle of the Coral Sea (1959), Arizona Raiders (1965), The Wrecking Crew (1968), Hammerhead (1968), Bob & Carol & Ted & Alice (1969), Cactus Flower (1969), Gunman’s Walk (1958)… samo su neki od naslova koje nećete naći u preporukama drugih, a koji su za njega reference bez kojih je nemoguće poznavati umetnost filma. I posebno, nemoguće je gledati njegovo novo ostvarenje Bilo jednom… u Holivudu bez prethodnih „priprema“. Film koji pršti od posveta ne samo pomenutim naslovima, već i epohi, ljudima, muzici, pop kulturi načelno, zapravo predstavlja Tarantinov vrhunac i suštinu zbog koje će ostati upisan kao inovator svetskog filma. Setite se samo prvog Psi iz rezervoara, pa velikog skoka sa Petparačkim pričama. Sve nadalje – DŽeki Braun, Kil Bil, Otporan na smrt, Prokletnici, Đangova osveta, Podlih osam, pre svega su posvete žanru - od kungfua, preko ratnih, crnačkih ili špageti vesterna - koje bi zatim smeštao u svoje konstruisane hiperstilizovane ponekad stripovske mikrokosmose, u kojima bismo uživali kako u često predimenzioniranim dijalozima, tako i u još češće apsurdnim nasiljima. Kao samouki autor čiji je filmski rukopis, po sopstvenom priznanju, satkan od kolekcije filmova iz video kluba (odakle je zapravo lansiran u svet filma), Tarantino je uspeo da kreira sopstvenu filmsku dimenziju, u kojoj mu je dozvoljeno da radi šta hoće. U toj dimenziji, i dalje se divimo fetišizaciji čak i kada joj nismo skloni. U Bilo jednom… žene su bose sa prljavim stopalima, heroji su odavno pali, a sam Holivud ima svoju alternativu u hipi pokretu, koji je nešto poput nezavisne američke produkcije spram blokbastera (jedna hipi devojka u filmu čak se i zove Sandens). Istorijske činjenice su nebitne (slično je uradio i u Prokletnicima), te je u njegovom univerzumu sve moguće, pa čak i taj kraj o kome se ovih dana toliko debatuje. Moguće je i da se pojavi jedan lik Klifa Buta (Bred Pit), koji je sve suprotno onome što brojni aktivisti danas proglašavaju neprikladnim - on je ženomrzac, rasista, ksenofob, siledžija. Ali Tarantinovom bajkovitom svetu niko ne može da prigovori, čak ni oni koji smatraju Bilo jednom… u Holivudu njegovim najslabijim delom. Jer i tada nas brine vest koju je nedavno i sam potvrdio - njegov sledeći, deseti film, biće ujedno i njegov poslednji! Nadamo se da nije tako. Ako jeste, biće to završetak jedne značajne epohe.