Kultura u raskopanom Beogradu spava nemirnim snom letnje noći

Ugledna nagrada Stefan Prvovenčani koju Raške duhovne svečanosti dodeljuju pojedincima za doprinos srpskoj kulturi, pripala je ove godine reditelju i piscu Nebojši Bradiću. Kao autor više od 90 predstava, uspešno je promišljao nad dramskom baštinom svetske literature, posebno nacionalnom. Kao upravnik, Bradić je ostavio najbolje tragove u Kruševačkom pozorištu, u Beogradskom dramskom, bio je i na čelu Ateljea 212 i Narodnog pozorišta, bio je ministar kulture u Vladi Srbije, a poslednje četiri godine proveo je u Radio-televiziji Srbije na mestu glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa nacionalne televizije. Kada se kaže da ste dobili nagradu za izuzetan doprinos srpskoj kulturi, šta je vaš lični izbor u tom doprinosu? Svoju profesionalnu karijeru gradio sam ozbiljnim radom, temeljno, strpljivo, korak po korak. Kroz više od 90 predstava koje sam u pozorištima režirao naučio sam da sklapam celinu iz fragmenata, da razvijam svoju viziju i da prihvatam odgovornost za (ne)urađeno. Tako je posle kreiranja predstava, dolazilo na red kreiranje i vođenje pozorišta, od gradskih do nacionalnog. Uveren sam da sam značajno doprineo u periodu koji sam proveo u Narodnom pozorištu koji je bio posvećen njegovom umetničkom uzdizanju, otvaranju ka svetu i životu kojim je pozorište živelo tokom bombardovanja. Uprkos političkim i medijskim distorzijama, kao i zlonamernim interpretacijama, značajan doprinos kulturi Srbije svakako je bio u periodu kada sam na čelu Ministarstva kulture, zajedno sa svojim saradnicima, uspeo da dovršim rekonstrukciju Narodne biblioteke Srbije i Jugoslovenske kinoteke, kao i projekat za rekonstrukciju Narodnog muzeja, za koji odgovorno tvrdim da je urađen na najvišem stručnom nivou. Iako sam duboko zahvalan na nagradi koju sam dobio, za svoj najveći doprinos kulturi Srbije tek očekujem izazov u vremenu koje će me prepoznati. Šta su za vas najveće promene u poimanju reči kultura pre četiri decenije i danas? Čini mi se da danas živimo u svetu u kojem kao da Andrić, Crnjanski i Kiš nisu napisali nijednu reč. Kako je do toga došlo? Prevlast tehnologija i medija u odnosu na sadržaj, u globalnom svetu, pa i kod nas, sve više guta, skoro proždire tekovine kulture. Čak i naslov Ministarstvo kulture i informisanja ukazuje na promenu suštine, iz koje se izrodila nesrećna tendencija ka guranju kulture na rep države. Tehnološke inovacije i brz prenos informacija sve nadmoćnije potiskuju jezik, pisanu reč, znanje i neposredni umetnički doživljaj. Ranije se sa radosnim iščekivanjem odlazilo na izložbe, koncerte i u pozorišta, a danas se konformistički ostaje pred ekranima sa kojih preplavljuju rijaliti programi i „rejtinzi“ koji apsolutnu prednost daju zabavi i sportu, nauštrb kulture. Najpogubnija činjenica je da se danas javnim interesom proglašava kvantitet a ne kvalitet, čemu najviše doprinose populistički orijentisani kulturni i medijski radnici, koji umesto da uspostave ravnotežu između starog i novog, rade upravo suprotno, favorizujući neukus i neznanje. Zbog čega je kultura sistematski ponižavana, zbog čega je budžet za srpsku kulturu nedozvoljeno mali? Racionalizacija poput one da je Srbija siromašna zemlja, tendenciozno se zloupotrebljava. U vreme dok sam bio na ministarskoj poziciji, uz veliki napor i dobru volju nadređenih, budžet za kulturu konačno je bio uvećan na 1 posto. Nažalost, to nije dugo potrajalo. Nastupila je svetska ekonomska kriza, i prva na udaru ponovo je bila kultura. Tadašnja vlada je smatrala da je „najbezbolniji rez“ i ušteda smanjivanje ulaganja za kulturu, uz obrazloženje da je to privremena mera. Ispostavilo se da je mera ostala, a da su naredne vlade sistematski umanjivale budžet za kulturu, koji je danas pao na istorijski minimum. Sve dok predsednici vlada i ministri finansija budu gledali na kulturu kao trošak, a ne kao na mogućnost da ona posluži kao osnova za uspeh i reputaciju zemlje, ovakav trend koji državu vodi u sunovrat neće se promeniti. Mnogi su spremni da osude inflaciju nagrada i festivala u Srbiji. A vi? Pitanje brojnosti festivala i nagrada otvara se iznova u vremenu finansijske krize. Ipak, festivali su od nesumnjivog i neprocenjivog značaja za promociju Srbije, a nagrade prepoznaju i stimulišu mlade umetnike kroz kompeticiju. Gradovi koriste svoje osobenosti i sopstveno kulturno nasleđe kako bi postali poželjne destinacije. U tome nema ničeg lošeg. Razlike između „magičnog mesta“ i „najgore jazbine“, kako bi to nazvao Danilo Kiš, upravo se nalaze u onoj dodatnoj vrednosti koju imaju umetnost i kultura. Festivali i nagrade koje ih prate posebno su važni za politiku decentralizacije kulture. Ovo je naročito vidljivo tokom leta kada se kultura seli iz glavnog grada na periferiju. Pojedinci, grupe i institucije, uz razborito ulaganje lokalnih vlasti, stvaraju atraktivne programe u Vrnjačkoj Banji, Raški, Arilju, Zaječaru, Nišu… Dotle, kultura u prekomerno raskopanom Beogradu „spava“ nemirnim snom letnje noći. Ipak, trebalo bi skrenuti pažnju na to da festivali nisu i ne smeju biti jedino i jednokratno ulaganje u kulturu. U čemu je budućnost kulture Srbije? Ako Srbija uopšte bude imala budućnost, imaće je i kultura. Sve to će biti moguće samo ako u Srbiji bude bilo ljudi koji će zaista pripadati kulturnom miljeu i dobro ga poznavati. A kao što je u romanu Na Drini ćuprija kroz lik Alihodže govorio Ivo Andrić, ako se ovde i sada ruši, negde se gradi i uvek će se graditi, jer ne može biti da će zasvagda nestati velikih i duševnih ljudi – „kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta, a to ne može biti“. Dolazeći na mesto glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničke redakcije kazali ste: RTS vidim kao najpotentnije oružje kulturne politike svake, pa i ove vlade, što obavezuje na visoku moralnu odgovornost ne samo urednike i direktore RTS-a, već i same članove Vlade. Gde je izostala visoka moralna odgovornost? S punom moralnom odgovornošću stojim iza svake reči koju ste citirali i iza svakog posla koji sam obavljao. Očekivanja koja imam od sebe su visoka, a moja savest veoma zahtevna. Između integriteta i korupcije nikada nisam imao dilemu. Na nestajanje ili nepostojanje moralne odgovornosti drugih aktera, iz pozicije u kojoj sam bio, nisam mogao uticati. Ali, ovo je ključno pitanje za sve ljude u vremenu u kojem živimo. To je pitanje vrednosnog sistema čitavog društva, a posebno onih koji donose odluke. Moral društva čini skup individualnih odgovornosti, a svaki pojedinac trebalo bi da stalno preispituje i uprkos trendu narcističke kulture, smanjuje raskorak između onoga što želi i onoga što se od njega očekuje. Kad god se ponovo zagledam u svoju savest ne čujem prigovor. Šta su za vas danas najpogubnije posledice politizacije u kulturi? Pojedinci iz vrha vlasti samoproklamovani u „komesare“ koji vrše kadriranje u kulturi. Iz toga sledi uništavanje institucija kulture svesnim i zlonamernim izborom isključivo politički podobnih, a nekompetentnih rukovodilaca koji, shodno tome, čine čitav niz pogrešnih odluka i sve se više udaljavaju od suštine problema, maskirajući to pompeznim marketinškim aktivnostima.