Sistem spojenih sudova

Rogaška Slatina, ljupka varošica na samom istoku Slovenije, poznato je banjsko lečilište za reumu još od austrougarske vladavine, dok prvi zapisi o lekovitosti vode datiraju iz 1141. Rogaška je bila cilj putovanja Umetničkog pres-karavana Bitef teatra, čija je misija spajanje kulture sa turističkim resursima. Poseban benefit učesnika je upoznavanje mentaliteta i prilika, posebno ako su tako „drugačiji“ od naših. Prva se razlika uočava već u programu, gust je kao da smo u poseti NJujorku, a ne mestašcetu od ni 5.000 stanovnika. Ovo ishodi iz ambicije i strasti našeg domaćina Nanija Poljaneca da što sveobuhvatnije predstavi rodno mesto. U ponudu je uvrstio raznolike sadržaje, od Muzeja Anin dvor, sa najvećom privatnom kolekcijom u svetu od svih posvećenih kraljevinama SHS i Jugoslaviji, i to – njegovom. U Kristalnu dvoranu Grand hotela, gde je 1847. nastupao Franc List, pod iste raskošne lustere za nas dovodi mladog pijanistu Dejana Romiha. Na spisku su i privredni subjekti svetskih izvoznih kapaciteta (Afrodita), i male inicijative poput preduzetničkog inkubatora Vrelec, radionica orgulja, i najveća zbirka kaktusa u ovom delu Evrope. I večeri su dupke popunjene, te odlazak na muzički Anin festival, te premijera dokumentarca Vena Jemeršića Stoleće snova o slovenačkom pronalazaču Petru Florjančiču. Pozorišnim poklonom Bitef teatra, stendap komedijom Biti Stanoje u režiji Jelene Bogavac, otvorena je naša četvorodnevna poseta, pa je Karavan zapravo – kulturna razmena. Žestoki tempo upoznavanja gradića pokrio je i brojne objekte seoskog turizma, mahom u novosagrađenim ili obnovljenim brvnarama, sa uredno šticovanim dvorištima, gde se uočava još nekolicina razlika. Ruralni turizam ovde cveta uz podršku države, na bazi marljivosti i štedljivosti preduzetnika i angažmana minimalnog broja radnika. Srpski se privredni sabrat već decenijama koprca, i nikad ne postaje imperija, bez obzira na slične polazne tačke, bar kad je u pitanju lepota prirode. Sam centar Slatine je banjsko-hotelski kompleks, ali nimalo nalik, recimo, Vrnjačkoj Banji koja se sva trese od meteža i vašarskog raspoloženja posetilaca. Ovde su gosti tihi, i nadasve relaksirani, pa se u bade-mantilima i papučama šetkaju korzoom, kao da nose Pradu i Guči. Uveče pohađaju podrume vina, koliko im dozvoljava stanje zdravlja, koje je iz dana u dan sve bolje, jer na tome radi cela varošica. Brendirana jednoobraznim arhitektonskim stilom, ali i imenom Svete Ane, nebeske zaštitnice Rogaške, po kojoj se zovu i zdanja, i kulturne manifestacije. To jedinstvo za viši cilj, u Srbiji izostaje, osim, možda, u Guči. Specifičan je i naš domaćin, Nani, ujedno i organizator koncerata i pozorišnih predstava, turistički radnik, kolekcionar, umetnik autodidakta, inicijator izgradnje Muzeja Anin dvor - jedinog u gradu, a opsednut dinastijom Karađorđević, pa stoga i kustos svoje sopstvene zbirke, praktično zadužbine. NJegov je pristup principijalan u svemu, od pridržavanja satnice, preko aktiviranja table sa natpisom „aplauz“ i „stop aplauz“ po potrebi pohvale govornicima, pa sve do sakupljanja artefakata. Odeždi, obuće, dokumentacije, pisama, slika, reljefnih portreta, goblena, pa čak i kuvarica sa likom mladog kralja Aleksandra Ujedinitelja. Zgrada u kojoj je trajno zbrinuta kolekcija, hipermoderna je i gabarita oveće galerije, sa otmenim vitrinama, po želji kustosa da liče na izloge dućančića. Čak ni to što postavka nema muzejsku doslednost, što luta od pisma Nikole Tesle Radoju Jankoviću sa izrazima zahvalnosti jer ga je pozvao na Aleksandrovu komemoraciju u ambasadu u Čikagu, preko naočara nebitnog vlasnika, autograma i fotografija znamenitih osoba (pa i prestolonaslednika), pa sve do otiska zuba (obe vilice) samog kolekcionara, nije stvar slučajnosti i nemara. U stvari, to je deo koncepta LJudskog muzeja, što na srpskom znači nešto između „narodni“ i „naivni“, i podrazumeva razvrstavanje predmeta po osećaju. Ako nešto fali u potkrepljivanju istorije, nadomešćuje Nanijeva priča, puna patosa i digresija. Dokle u svojoj mašti on može da ode, pokazuje poseban eksponat, njegova umetnička instalacija. Tu su po teglama raspoređeni svakodnevni predmeti, kao svojevrsna zimnica uspomena koja će biti otvorena za njegov 101. rođendan, godine 2069. Sve to zajedno neodoljivo podseća na Muzej Macura u Novim Banovcima, samo što je Macura svoj muzej morao sam da izgradi i nadalje ga finansira, a Anin dom namiruje opština. Ma kako impresionira (i straši) gromada Nanijevog genija, ona ne baca senku na ostale lokalne učinke. Učesnici Pres-karavana podjednako se dive i čude kako nastaje kristal, kao i skulpure od stakla, što je svaka čaša iz asortimana Staklarne Rogaška since 1927, budući da se u njoj od tad sve radi ručno. Podjednako strpljenje i zanatsko umeće, te shodnu očaranost, traži i izrada orgulja u radionici Škrabc, gde je 50 ljudi nadležno za sve, od instalacije cevi, do naštimavanja registara, kojih ume da bude i 50, kao za crkvu u Murskoj Soboti. Gizdavi instrument ima i domicilnu primenu, u tamošnjoj muzičkoj školi postoji smer za orgulje. Sve je ekonomski zaokružen proces, što nama teško pada na pamet. Za Baštu kaktusa se ispostavlja da je kreativnije uređena no naša Botanička, sa 7.000 primeraka sukulenata, posađenih da tvore neku čudnu planetu ili scenografiju za SF filmove. Startujući od inicijative Zvonka Čoha, sa nekolicinom kaktusa, i ova bašta je sad pod upravom Opštine i idealno je zbrinuta. Za razliku od mnogo čega ovdašnjeg, možda i važnijeg. Za pčelarsko domaćinstvo Antona Terbocva karakteristično je da čuva replike panjske končnice, dela košnice gde ulaze pčele, a koji je u ovom kraju bivao oslikavan. Satirične poruke u reči i slici pomalo su i mizogine (na jednoj dva đavola posmatraju kako se ženi brusi jezik na tocilu), što vremešni „čebelar“ s osmehom tumači faktom da je pčelarstvo mahom muška preokupacija. Tako nam je bar patrijarhat zajednički. Najeklatantniji pokazatelj sličnosti je Petar Florjančič, najveći izumitelj Slovenije, koji je od ranog detinjstva smišljao kako da popravi i pojednostavi svet, i koji je tri puta bio milijarder, i triput bankrotirao, družeći se sa svetskim džet-setom, a smislio je, između ostalog i eir-beg. Kako je moguće da je zaštićen ajvar, a ovaj neverovatan čovek svetskoj javnosti ostao nepoznat, crv je sumnje da i u visoko organizovanoj deželi ima nekih propusta. Kao što se i mi o našim velikanima brinemo samo retorički. Sve različitosti padaju u vodu tokom nastupa benda Barik, na festivalu Anini dani. Uobičajeni repertoar ubrzo zamenjuju eks-Ju hitovi, jer su Pres-karavanci najinteraktivniji. Na kraju, svi đipamo uz Breninu Jugoslovenku, sve su drugosti nestale, granice kao i uvek izbrisane su umetnošću. Ili, ako ćemo baš da cepidlačimo - zajedničkom pop kulturom prošlosti. Dolazi i do preliva energije sistemom spojenih sudova, pa je Nani sve opušteniji, a novinari doterani u red. Eh, da nam je bivše ustrojstvo, da sve diferencije popegla, ili neko bolje, da na jednog nakalemi kvalitete drugoga, cvetala bi ta jedna te ista kulturna teritorija. I ne bismo se iščuđavali šta oni tamo imaju, a mi, eto, nemamo, a mogli smo...