Srpski Guliver protiv Lilifašistanaca

Dok se na srpskoj političkoj sceni bila bitka između vlasti i opozicije da li će opozicija uopšte učestvovati u izbornoj borbi na proleće, dok vlast na međunarodnom planu bije odsudnu bitku za Kosovo, ekipa PLJiŽ-a, na čelu sa Dragoljubom Mićkom LJubičićem je na odmoru. I mnoge druge emisije su na odmoru. I mnogi ljudi su na odmoru. Ali ima, na našu žalost, i onih koji nikad ne pauziraju. Nikad ne odmaraju. Sagovornik NIN-a ima za to vrlo jednostavno objašnjenje. „Da bi se neko odmarao, mora prvo od nečega da se umori. A aktuelna vlast svakodnevno pokazuje da je neumorna, jer ih, po svemu sudeći, ne umara način na koji vode ovu zemlju. Dobro, nije potreban baš mali napor da se ostane budan u Skupštini, ili da se dovoljno dugo aplaudira, skandira i na druge načine podilazi Vođi. S druge strane, nema se utisak da je preveliki napor da se, na primer, budžetske pare troše bez mere i strategije na neprioritetne, pogrešne ili loše izvedene pa posle krpljene i brže-bolje sanirane projekte“, objašnjava LJubičić. Da li to znači da oni vladaju lagano, opušteno, bez ikakvog napora? Ne baš. Jer ozbiljan je napor, možda čak i grč, da se na svaki način spreči da ona prava statistika o ovakvom vođenju zemlje, a koja vlastima nikako ne ide u prilog, stigne do njihovog biračkog tela. Tome služi ispiranje mozga od strane državnih i od države kontrolisanih medija, kako kroz informativni program tako i kroz brojne i svakovrsne rijalitije. E, to sve kontrolisati i održavati nije lako, ali ih ni to očigledno ne umara previše, a istovremeno ih održava u političkom životu. Da li ste mnogo propustili za ovih dva i po meseca, ili se nadate da će vam biti nadoknađeno od jeseni? Jesmo propustili štošta, jer bi sigurno bilo kreativnih opservacija na neka od letnjih dešavanja, ali isto tako znamo da nas, ovakvi kakvi su, ni vlast ni opozicija neće ostaviti na cedilu i bez inspiracije ni posle 4. oktobra, kada kreće četvrta sezona PLJiŽ-a. Predsednik Vučić kaže da je odlučio da u narednom periodu samo otvara auto-puteve, brze saobraćajnice, priključke, vijadukte, mostove, tunele... Šta kažete na to? Šta će nam stvarnost kad je priča o stvarnosti mnogo lepša? To je jedna lepa, razumna i državnička odluka. S tim da ako tako bude nastavio da otvara sve živo, lako može da se pretvori u Univerzalni Otvarač, pa će po završetku političke karijere moći da se bavi otvaranjem svega i svačega. Mada bi i sad mogao da ima reklamu: „Imate auto-put, brzu saobraćajnicu, priključak, vijadukt, most ili tunel kojima treba otvaranje, a nemate čime to da uradite? Ništa lakše. Naručite univerzalni otvarač PREZIDENT i vaši problemi nestaju, sve otvarate za tili čas, uz masovnu stranačku, medijsku i autobusku podršku. A ako naručite dva ili više komada univerzalnog otvarača, dobijate i komplet noževa, anatomski jastuk i jelkicu za auto“. Nalazi li se još nešto što ne vidimo iza te njegove potrebe za otvaranjem ovoga ili onoga? Potreba za otvaranjem koječega je verovatno prirodna reakcija organizma na sva ona zatvaranja koja je inspirisao i sproveo otkad je na vlasti, od zatvaranje vrata za skupštinski i svaki drugi dijalog, preko zatvaranja kruga gotovo apsolutne vlasti na lokalu, pa do zatvaranja medija za sve i svakog koji ne prave svakodnevne panegirike posvećene njemu i njegovim dostignućima. Zar vas nije bar malo sramota što stalno kritikujete onoga koji radi 24 sata dnevno, koji nam je napravio više puteva, pruga i fabrika nego što će, kako kaže, opozicija – ako uopšte ikada pobedi – moći da obiđe? Jes` nas malo sramota. Čovek je očigledno veliki radnik, dok smo mi, koji taj njegov rad ne cenimo dovoljno, samo kibiceri i kritičari. Ali važnije od toga šta on radi spolja, kad je van sebe, je to koliko on radi na sebi. On rado i vešto koristi te niskobudžetne, da ne kažem jeftine, a visokoparne fraze i političke poteze, koji u principu mogu da se nađu i kod drugih političara, ali nisu tako lepo zapakovani u ukrasni papir populizma i demagogije. I zaista, ta često korišćena jeftinoća u frazama u kombinaciji sa teškim rečima i sudbinskim porukama je jedna od upečatljivijih karakteristika aktuelne vlasti. Da li se vama, kao marketinškom stručnjaku, čini da smo usred političke kampanje? U stvari, da li smo ikada iz nje i izlazili? I kada ćete početi da razmišljate kao pravi marketinški stručnjak, na primer Nebojša Krstić? Pomerite se s mesta. Ali nije potrebno biti marketinški stručnjak da bi se konstatovalo da politička kampanja ovde traje bez prestanka. I ova vlast je brzo shvatila da je neophodan kontinuitet u reklamiranju njenih poteza i dostignuća, često ih poredeći sa, kako vole da naglase, katastrofalnim delanjem prethodnih vlasti, lopovskih tajkuna, fašističke opozicije, međunarodne zajednice koja nas ne poštuje i komšija iz okruženja koji nas ne vole jer nam zavide. Sve te sintagme, konstrukti i etiketiranja, dovoljan broj puta ponovljeni na velikim i uticajnim medijima, dovode do postepenog formiranja onog dela javnog mnjenja koje te medije prati i sa kojih im stižu jedine informacije. I pošto te i takve poruke moraju svakodnevno da se prepakuju i šalju u javnost, naravno da ih tabloidi svojim naslovima pumpaju do neslućenih razmera, koristeći često najjače, najteže i najkrupnije štampane reči na naslovnim stranama, kao što su na primer RAT, IZDAJA, ATENTAT, LOPOV, FAŠISTA, a s ciljem skretanja pažnje sa nekih realnih životnih problema s kojima moramo da se rvemo. To stalno održavanje tenzije u narodu i te kako služi svrsi, jer sugeriše ljudima da treba da budu srećni i zahvalni Bogu i Vođi što kod nas nema rata, a što se najgore elementarne nepogode, masakri i ostale katastrofe događaju uglavnom našim neprijateljima. Da li ulazimo u novu medijsku fazu prezentacije uspeha vlasti? Sad nemamo samo direktne prenose otvaranja puteva ili fabrika, nego i prenose višesatnih priprema za otvaranja u kojima je predsednik i reporter, i snimatelj, i degustator, i govornik. Jesmo li mi svesni šta imamo? Ja mislim da jesmo. To se zove one man show i traje već godinama, bez nagoveštaja da će prestati. Ono što je zadivljujuće jeste koliko se sveta loži na takvo jedno soliranje i koliko im je na neki perverzan način dopadljivo to njegovo preskakanje iz Supermena u žrtvu, te dve njegove glavne uloge koje se neprekidno smenjuju, prema dnevnim potrebama. Niste li vi i vaše kolege Draža Petrović i Voja Žanetić nezahvalni što stalno nešto zakerate onima koji su nam omogućili da živimo u Zlatnom dobu? Neko će reći da jesmo, jer bi trebalo da budemo zahvalni na tolikom „satiričkom gorivu“ kojim nas zatrpava aktuelna vlast, a povremeno i ovo malo opozicije. Moj odgovor je sličan kao što je bio i devedesetih: da je zaista u toku nekakvo Zlatno doba, ne bismo se mi ljutili što nemamo šta i koga da kritikujemo, jer svako od nas paralelno radi i druge stvari od kojih živi. PLJiŽ nije nastao iz naše panične borbe za uhlebljenjem, nego zato što je s jedne strane postojala potreba TV N1 za malo opuštenijom vrstom komentara naše stvarnosti, a s druge strane želja nas trojice da imamo nekakvu jednostavnu, intimnu, sobnu formu u kojoj bismo bez mnogo pretenzija govorili o našoj politički bremenitoj sadašnjosti prepunoj istorije, čitaj – o prethodnoj nedelji, a da to ne bude suvoparna politička analiza, nego prvenstveno satiričan i duhovit komentar. Da li je uopšte moguć dijalog vlasti i opozicije? Mislim, ima li vlast u Srbiji uopšte s kim da razgovara, jer svi iz vrha SNS-a kažu da su otvoreni za dijalog doduše samo na zatvorenim sastancima, posle kojih Goran Vesić može da priča šta mu je volja? Ja mislim da ova vlast nema nikakvu potrebu za dijalogom sa bilo kim, ali je svesna da s nekim to ipak mora da radi. Mislim isključivo na dijalog sa predstavnicima međunarodne zajednice. Uzgred, ovde već nekoliko godina dominantna forma političke komunikacije nije dijalog, nego monolog. A da li bi PLJiŽ bolje organizovao dijalog vlasti i opozicije o uslovima za fer izbore, jer se stiče utisak da je smešna i sama pomisao da je to u Srbiji moguće? Teško. Čak ni mi u skečevima ne sučeljavamo predstavnike vlasti i opozicije, jer je, kao što rekoh, bilo kakav smislen dijalog u ovom trenutku teško i zamisliti. Verovatno bi se to pretvorilo u kakofoniju, jer bi svako pričao svoje, ne slušajući onog drugog, naročito ako se to događa pred kamerama. Ako su karikaturisti i humoristi najoštriji kritičari vlasti, šta to govori o društvu? Da se, da nam ne zameri Oliver Mandić, smejemo, a plakali bi? Ruku na srce, ko bi drugi i mogao da kritikuje vlast u društvu u kome su praktično svi opozicioni politički subjekti iskompromitovani i podvrgnuti satanizaciji i medijskom linču. Šta to govori o društvu? Pa značajan deo društva je ili anesteziran, ili uplašen, ili sasvim bez nade da se kritikom pa čak i smenom vlasti nešto bitno može promeniti. Ostaju samo nestranački, ali društveno svesni i za budućnost zabrinuti pojedinci, koji imaju potrebu da daju svoj komentar onoga kroz šta prolazimo i što nam se događa. Ima jedna rečenica nobelovca Luisa Sinklera koja kao da je napisana opisujući Srbiju danas: „Kako da mislim kad mi plata zavisi od toga da ne mislim“. Zlatno doba, Miloš Veliki, Vožd Karađorđe… A na drugoj strani Hotel Bristol, Hercegovačka… Dokad može tako? „Do večnosti i dalje!“ što bi rekao junak crtaća Toy Story, Baz Lajtjir, koga sam evo već četvrti put sinhronizovao na srpski. Ali to je ipak Priča o igračkama. Mi, hvala bogu, nismo ničije igračke i ne služimo bilo kome za poigravanje. Što me tako ozbiljno gledate? Ma šalim se, naravno da jesmo igračke i da služimo za poigravanje i to ne od juče. Da li bi vam umetnički život bio dosadan da nema Gorana Vesića? Svakako bi bio nepotpun. Da nema Gorana Vesića trebalo bi ga izmisliti i napraviti strip o njemu, jer je koloritan lik. Doduše, sličan lik već postoji i to u stripu Iznogud. Za mlađe čitaoce, to je strip o ambicioznom Velikom veziru koji bi da postane kalif umesto Kalifa, ali mu to nikako ne polazi za rukom. Prepoznajem tu ambiciju i kod Vesića, s tim što on ne mora da pati za funkcijom gradonačelnika, jer je defakto obavlja sa funkcije zamenika. I primećujem kod njega zanimljiv odnos prema drveću – da bi najradije da ga nema! Tu je i glavna razlika između nekadašnjih „mladih gorana“, koji su čupali korov i sadili drveće i Vesić Gorana, koji bi da čupa drveće i da sadi gondole. A izgleda da je i fan arheologije, jer raskopa čovek ceo grad. Razmišljam, da nije nešto izgubio, pa traži? A koliko se Ana Brnabić promenila od vaše prve imitacije. Ko je bila, a ko je sada postala? Na početku je bila stidljiva i vidno zbunjena time što je postala predsednica Vlade, a onda je počela da se navikava na to i da se menja, i to ne uvek nabolje. Najbolje od svega je što se u međuvremenu njena partnerka porodila, pa se i ona tako oplemenila roditeljstvom, a nije dobro što se u međuvremenu ponaša sve arogantnije, neodmerenije i „naprednije“ u političkim izjavama, trudeći se valjda da se tako što više preporuči svojoj budućoj stranci. Jer, koliko znam, još uvek nije postala član, a valja to zaslužiti. Na šta bi ličila sednica parlamenta koju biste vodili prerušeni u Maju Gojković? Ličilo bi, ako ni na šta drugo, ono bar na nešto gledljivo i komično. Jer ovo što ona vodi i kako vodi je negledljivo i tragično. Pre dve godine rekli ste da je urušavanje našeg sistema davno počelo i još nije gotovo. A ima li uopšte dna i hoćemo li i sutra moći da pričamo Danas nam je divno dno? I sad mislim da proces nije gotov, samo se nadam da nećemo još dugo istraživati koliko duboko možemo da potonemo. Jer, to vam je kao i gojenje: ugojite se više nego ikad, pa mislite da je to to i da valjda više od toga nećete. A istina je da hoćete, i da, ako nešto ne promenite, nastavljate beskrajno da se gojite, jer gornje granice nema. E, isto tako ni donje granice nema, odnosno izgleda da dno ne postoji, a ako i postoji označava granicu egzistencije i kraj postojanja jednog naroda. O tome na prilično urnebesan način i govori ta Vojina i moja istoimena predstava. Zašto ste odbili ponude svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, RTS-a, Pinka, Hepija, O2 i Prve i odlučili da se PLJiŽ emituje baš na jednoj izdajničkoj, CIA televiziji, na kojoj ni predsednik Vučić, ni bilo ko iz vrha SNS-a neće da gostuje? Pa ko će onda da vas gleda? Zato što dosadiše sa svih tih nacionalnih televizija zovući nas već godinama i takmičeći se međusobno u nuđenju što boljih uslova za saradnju, uz potpuno odrešene ruke da pričamo o svemu što se može na oštar i duhovit način izložiti kritici, a tiče se naše društveno-političke sadašnjosti. To bi bilo suviše lako i ne bi bilo dovoljno izazovno. Zato smo se opredelili za malu i kablovsku, ali zato izdajničku N1, da ih iznutra špijuniramo i dojavljujemo vlasti sve što rade. A i zašto se na nacionalnim televizijama baviti kojekakvim opskurnim temama i mračiti, kad je iznad svih nas nešto što nas obasjava jače od sunca, a to je svetla Budućnost Srbije! Deo opozicije će izgleda bojkotovati parlamentarne izbore na proleće 2020. Šta ćete vi raditi tog dana? Koliko se sećam, poslednji fer izbori su bili 2012. Na njima su mogli ravnopravno da se takmiče svi, a pobedili su oni koji su to takmičenje ozbiljnije shvatili. Ako ne bude prave opozicije na izborima, nema ni pravih izbora, pod uslovom da je to nekome uopšte bitno, kako unutra, tako i spolja. A ja ću morati da smislim kako da tog dana moj glasački listić ne bude na bilo koji način zloupotrebljen. Šta vam je prva asocijacija kad čujete – Đilas, Jeremić, Obradović? Prvo pomislim na političke Liliputance, koji nikako da se dogovore kako da sruše Gulivera. Doduše, ni Guliver ne sedi skrštenih ruku čekajući da bude srušen, nego je aktivan i namrgođen i opasan i crče od želje da izgazi i zauvek zgnječi Liliputance. Uz to se razrastao i postao veliki kao auto-put Miloš Veliki, a ima takav raspon medijskih ruku da lako dopre i do najdaljih granica zemlje, pa može danonoćno da priča sebi naklonjenim Liliputancima koliko su ova trojica u stvari Lilifašistanci, izdajnici biblijskih razmera i veeelike lopuže, iako su inače mali i nikakvi. Jeste li vi svesni koliko je ovde bitno znanje i da su, pre nego što su postali ministri, Siniša Mali i Nebojša Stefanović morali da doktoriraju? Ako i ova dva doktora ekonomskih nauka odu iz Srbije kao neki drugi obrazovani, mladi ljudi, hoće li i to biti „odliv mozgova“, koji bi mogao značajno da uspori rast srpskog BDP-a? Mi smo se u PLJiŽ-u u više navrata bavili temom odliva mozgova i kako to deluje na našu sadašnjost, a naročito na to kako će to delovati na našu ne više tako daleku budućnost. Tu mislim pre svega na manjak svih onih obrazovanih generacija lekara, stomatologa, profesora, arhitekata, građevinaca, kao i sudija, iako ovi poslednji baš i ne mogu da odu i da nastave da se bave svojim poslom u inostranstvu. To bi, dakle, bili predstavnici nekih možda najvažnijih delatnosti u jednom društvu, koji bi u jednom trenutku trebalo da zamene one koji trenutno rade te poslove, ali će u međuvremenu otići u penzije, ili otići sa ovog sveta. I došli smo do jedinstvenog zaključka da odliv mozgova ne može da se zaustavi sve dok se prethodno ne dogodi nekakav „odliv mazgova“, odnosno svih onih koji su nas u ovo stanje doveli i u njemu nas održavaju, jer oni samo u takvom okruženju i mogu da prežive. I ne samo da prežive, nego i da se obogate i dođu na neke pozicije i funkcije koje bi u iole normalnijem sistemu mogli samo da sanjaju. Tek kad bi se ti brojni mazgovi odlili, otvorio bi se prostor za neke mlade, vredne i istinski obrazovane ljude, koji ne dobijaju posao po partijskoj liniji nego po svom znanju i sposobnostima. Oni su nam neophodni da bismo nastavili da postojimo kao društvo sa realnom budućnošću, a ne sa ovom Potemkinovom, koja postoji samo na kontrolisanim medijima i u samohvališućim političkim govorima. Da li ste pre samo nekoliko godina mogli da zamislite koliko jedan sendvič može da utiče na političku scenu Srbije? Nije li to svojevrsna hiperinflacija, jer nekada je glas vredeo bar jednu crvenu? Ne bih ja potcenjivao snagu tog jednog sendviča, jer on samo deluje kao običan sendvič, a u stvari je prepunjen simbolikom. Osim gornjeg i donjeg parčeta hleba, koji nam govore da svaka politika počinje i završava se obećanjem hleba nasušnog, unutra je i namaz. Važno je kako, koliko i čime je namazan sendvič, kao što bi bilo važno znati kako, koliko i čime je namazan svaki političar koji pretenduje da dođe na vlast. Pored namaza, u sendviču je obavezno i neka od mesnih prerađevina. To nikad nije šunka, jer nju oni kojima su sendviči namenjeni ne samo da retko viđaju i teško prepoznaju, nego je baš i ne doživljavaju kao nešto domaće, nego kao praško, odnosno češko. A uz to je i polutrajan proizvod, sklon brzom kvarenju. Zato je unutra najčešće neki kulen ili čajna kobasica, dakle trajna mesna prerađevina, kao asocijacija na trajnost na vlasti. Preko toga ide parče sira i to tvrdog, koji simbolizuje odlučnost i tvrda obećanja političara, data u predizbornoj kampanji. Tu je još i list zelene salate, koji bi trebalo da asocira na svežinu novih ideja, ali i sveže investicije, odnosno brz izlazak na zelenu granu. I naravno, sve to na kraju bude upakovano u providnu foliju, jer glasači skloni sendvičima vole da virnu i pogledaju šta ima unutra, kao što vole da virnu i pogledaju ko kome šta radi u rijaliti šou programima. Ipak, bez obzira na providnost pakovanja, nije u potpunosti vidljiv sadržaj sendviča. Tek posle raspakivanja se može videti šta ste tačno dobili i osetiti ako se sadržaj, daleko bilo, usmrdeo. Slično kao što ne možete znati da li su na vlast došli čestiti ljudi ili, daleko bilo, nekakvi smradovi, sve dok se sasvim ne raspakuju i ne razotkriju ko su i šta su.