Izdajnik

Ja ne vidim da je to za nas problem, posebno ako je Vlada mogla da vidi ma kakvu ekonomsku ili neku drugu korist za našu zemlju, izjavio je predsednik Srbije, odgovarajući na pitanje novinara povodom dodeljivanja srpskog pasoša bivšoj premijerki Tajlanda, Jingluk Šinavatra, osobi sa međunarodne poternice, koja je u svojoj zemlji osuđena na pet godina zatvora zbog korupcije. „Pasoš nije neka svetinja“, rekao je tim povodom predsednik. „Dovedite ljude u našu zemlju, bolje da dovodimo ljude, mnoge smo izgubili zahvaljujući siromaštvu u kojem su nas ostavili.“ Koji su to „mi“, koji nemaju problem što se belosvetskim prevarantima dodeljuje srpsko državljanstvo? Ko su oni koji od toga imaju korist? I ko nas je to ostavio u siromaštvu, kada i posle sedam godina vladanja režim Aleksandra Vučića i dalje ima šta da pljačka i uvećava svoj plen? U samo tri rečenice predsednik Srbije otkrio je sav užas jednog posrnulog društva. NJegova poruka građanima - plebsu i eliti - decidirano kaže da je korist sama po sebi jedino merilo vrednosti, i da pred njom padaju sve moralne norme. Znamo da srpski pasoš nije svetinja, ali kada to izjavi predsednik države, onda je konačno okončano urušavanje institucija Srbije, uključujući i instituciju predsednika. Prosečan glasač Aleksandra Vučića ne mašta o demokratiji, o uređenom društvu u kojem postoji sloboda medija, i gde pojedinac nije bespomoćan u ostvarivanju osnovnih građanskih prava, jer te vrednosti ne postoje u svetu rijalitija u kojem hipnotisani subjekt živi. On mašta o času kada će moći da priđe glavnoj trpezi, i zgrabi nešto više od sendviča i flašice vode. Da bi se njegova nada i poverenje održali, potrebno mu je ponuditi sadržaje koji će mu odvući pažnju, koji će ga udaljiti od zdravog razuma. O tome brinu Pink, Hepi, Informer, Alo i ostali zagađivači medijskog prostora Srbije. Za održavanje monolitnosti naprednjačkog izbornog tela potrebno je svakodnevno u javni prostor upumpavati ogromne količine mržnje, i usmeravati nišan na onaj deo populacije koja ne pristaje na postojeće stanje, i koja se bori da jednog dana živi u uređenoj državi. Ne mašta o džipovima sa tamnim staklima, već o pristojnom gradskom prevozu. Vučićevo izborno telo deli iste moralne i kulturne „vrednosti“, i u tom pogledu nema razlike između ubogih botova, koji u tmini pacovskih rupa bulje u ekrane, zarađujući mizerne dnevnice tako što satima lajkuju i hejtuju, izbacujući iz sebe otrov poniženja, i onih kabadahijskih gradonačelnika koji u maniru srednjovekovnih velmoža vladaju feudima širom Srbije. Oni su vlasnici života i smrti svojih podanika. Spodobe poput prvog čoveka Grocke, Brusa, Valjeva, Zaječara, u uređenim državama su iza rešetaka. U Vučićevoj Srbiji oni su zupčanici na kojima se režim održava. Otkako su pre sedam godina naprednjaci došli na vlast, slušamo mantru da je radna snaga u Srbiji najjeftinija u ovom delu Evrope, i baš ta ponižavajuća cena rada trebalo bi da bude motiv stranim investitorima da ulažu u Srbiji. Naravno da je u nisku cenu uračunat reket koji uzima ekipa bliska porti na Andrićevom vencu. Veliki su apetiti braće i kumova. U Srbiji je sve na prodaju, i pasoši i reke. Za to vreme pamet svakodnevno napušta Srbiju, i metaforički i stvarno. Međutim, koliko god da ih ode, mladih i obrazovanih ponajviše, na svetskom tržištu ima dovoljno bogatih hohštaplera koje ćemo moći da uvezemo. Iako još uvek nismo u EU, makar smo deo međunarodne mafijaške hobotnice, a tu je jedino merilo ekonomska korist, kao što nas uči naš predsednik. I zato njegov prethodnik ne peče samo rakiju u Bajčetini, i ktitoriše, već uveliko ulazi u neke druge biznise. Za većinu hipnotisanih građana Srbije priča o patriotizmu i borbi za Kosovo i dalje drži vodu. Oni se ne pitaju kako je bilo moguće da Jingluk Šinavatra dobije srpski pasoš, iako je za njenog premijerskog mandata Tajland priznao Kosovo? Kao što se ne pitaju ni kako je bilo moguće da najveći zagovornik NATO bombardovanja Srbije, britanski premijer Toni Bler, postane savetnik Aleksandra Vučića.