Aerodrom bez piste i putnika pojeo osam miliona evra

Nije aerodrom IT služba pa da radi od kuće. To je aerodrom moderne Srbije, bez putnika i bez pilota usred šumadijske livade? Mmmm? Tu je svoja na svome svaka vlast. I može joj se što joj se hoće. Aerodrum Morava, vazduplohov…. nije stvar u tome. Semantička greška. Već to što su to utvare i zlotvori, pljačkaši i secikese nasuprot ljudi od krvi i mesa s druge strane. Nije stvar nivoa emancipacije kada se ona meri sa 4.000, 2.000, 3.000 dinara, već siromaštva i države-livade. Bez Ustava i zakona, bez socijalne službe stvar se svodi na onu jednostavnu, kako ti Palma pljusne šamar u lice iz svoje utvrde iz koje upravlja feudom. Srbijom. Pred tim redom najdubljeg srama za ovu državu, jer niti je Palma socijalna služba, niti je tvorac vazduplohova sad u tamnici, ovde aerodrom koju civilna vlast zove Morava, vojna Lađevci, a narod Laževci, može biti dobar za predah. U slučaju da ne razmišljaš - čiji novac. Čiji novac je opran na ovom aerodromu koji je poslednjih dana jula otvorio Aleksandar Vučić? Nikakve, a ne samo sumnjive, detalje o ulaganju osam miliona evra iz budžeta nećemo doznati ovde u upravi aerodroma Morava jer ni uprave nema. Trenutno, doduše, kažu. Aerodrom Morava radi, ali ne radi. Čak i sredom. Sredom kao što je ova danas. Radno vreme aerodroma je sreda od 12 do 14. Ali i sada je sreda i aerodrom je pust. I jasno vam je da ovo nije država, već je livada. Oni su vlasnici tuđeg jada. Stojiš tu i jasno ti je, ovo je zemlja u kojoj se umesto Ustava i zakona vlast oslanja na poludeli kompas u njihovim rukama. Kazaljka tog suludog kompasa na putu kojim oni voze Srbiju u iole izvesniju budućnost „jurca“ levo, desno, gore, dole, ukrug, kao sekund pred apokalipsu. Kao pilot koji ne zna šta će, kopilot spava, instrumenti su otkazali, a on juri kokpitom i ide pravo u provaliju. Ali pre no što vas Palma scenom iz njegove utvrde građanskog poniženja podseti da ste se upravo sjurili s te zemlje-livade-feuda ravno u srednjovekovnu prošlost i skrivenu vladavinu vlastele, mnogi će na sreću preteći. Ne odavde, jer su terminali zatvoreni, rade ali ne rade. Ne ovih 37 zaposlenih od kojih vidimo njih oko desetoro, ali sa nekog drugog aerodroma sigurno da. U neke druge vidike, iz svog jada u tuđe pejzaže koje će vremenom pokušati da oboje u svoje. Biće to težak performans za 650.000 onih koji su za proteklih sedam godina napustili Srbiju, i naročito zahtevan za onih 51.000 svežih. Suze, Skajp, ne znajući da će uvek biti i tamo i ovamo, ekonomija, dostojanstvo, opstanak na jednu, srce na drugu stranu. Eto, na to podseća ovaj aerodrom. Vremenom će se snaći, obući novu odeću, štednja za budućnost za kod kuće, novi poslovi, i nova ekipa, ajvar i džem preko grane…. Ali u svemu ima dobra stvar, bar za vlasnike našeg jada. Makar im se ne može staviti na dušu da je ijedan od tih 650.000 poleteo sa ove nekošene livade u srcu Šumadije tražeći novi izbor za sebe. Evo ga, tu je. Taj mali, simpatični aerodrom, otvoren u srcu leta, krajem jula ove godine, po drugi put, jer prošli put ga je otvarala vlada Borisa Tadića, tu arhitekturu oivičenu staklom i metalom. Krajem ovog jula bila je to još jedna promocija, performans moderne verzije Potemkinovih sela. Zgodan svakoj vlasti, izglancani pervertit koji i služi samo vlasti. E, taj naš aerodrom bez putnika i pilota, aviona i piste naš je odraz u velikom ogledalu. U tom ogledalu, besprekorno izglancanih okvira od stakla i metala, stao je sav krš iz parlamenta, sva korupcija, tu su u tom okviru zaglavljeni svi tenderi i pravna država, sve suze onih koje izvršitelji izbacuju na ulicu, portreti tog nekog finog sveta čiji kompas je otet odavno od beskrupuloznijih i tvrđih igrača piratske primitivne igre, otmi za sebe što pre i što više. Halapljive ale. E, tih putnika, onih finih, nema ovde. Niti jedan. Nema ni nefinih. Ima osoblja. On je oslonjene glave o dlanove, ona u poluturskom sedu. U drugoj sekvenci on joj pripaljuje cigaretu. Na betonskom špicu ivičnjaka ispred staklene zgrade. Policajac i policajka. U klasičnim teget uniformama, teškim zimskim čizmama. Zvuci leta oko njih…, poneka muva…, traktor iza na stešnjenom seoskom putu… Žbunovi divljeg rastinja, poljsko cveće i tako to. Selo na manje od kilometar. Idila. Ništa u tom laganom, letnjem prizoru, izistinski lepom, ne pišti za uzbunu za onu budućnost u pravcu onog kompasa koji jurca levo, desno, istok, zapad, sever, jug.. Vulin, Brnabić, Aca Vučić ovde su izveli filigranske radove. Nekako to suptilnije. Nežnije. Ne kao Palma koji vam to brutalno baci u lice. Pljune vas. Ovo je neka druga vrsta poniranja u… intelekt nacije. Haj klas sprdačina, tih nosilaca kompasa Srbije, kompasa čija kazaljka poludelo jurca ukrug. Ta sprdačina oko Sopota, Briona, torbica, večerica… nečija deca. U nekim kućama. Grcaju. Nečujno. Da ih roditelji ne čuju. Da ih dodatno ne postide svog srama jer nemaju i neće imati. Makar jedan od pet miliona za njihove suze, nečujne jecaje? Možda iz sela u komšiluku? Tu u blizini aerodroma novo-starog? Izvršioci su pred vratima. Ovde može biti tačka. Roditelji prodali letinu budzašto, pobacali maline, niska cena, otkup otvorena pljačka, rad u bescenje, više ulože no što dobiju. Stoka skupa za prehranu, kada je prodaš u dugovima si. Država ne pita, ne moli. Neki polasci u školu omeđeni su novcem za ekskurziju. Nečija deca sedeće kod kuće. Ali leto je, još uvek. Aerodrom postoji. Biće, kaže vlast, a to biće trebalo je već da bude, lou-koust kompanija. Niti jedne. Nema adekvatne piste s koje bi da polete. Ipak, nije to Vučićeva fikcija. Sreda je. Dan kada aerodrom radi i to od 12 do 14 časova. Ali ne ove srede. Ne niti srede pre ove srede. A ne ni srede posle ove srede. Radiće. Osim policajca i policajke unutra njih desetoro. Pravnik, u sivim cigaret pantalonama i beloj košulji, pristojan mladić, sasvim O. K., kaže bez trzaja na licu da aerodrom danas radi, ali ne i direktor. U stvari da aerodrom radi, ali da nema putnika ni pilota ni aviona, ni…. Proradiće, nisu rekli kada. „To sve sa direktorom. Direktor? Rekao sam vam nije tu. Ne radi. U stvari radi, ali ne ovde. U Beogradu je, u centrali. Daću vam njegov broj, ali morate to da vidite sa centralom…“ „A centrala sa ministarstvom…“, kaže direktor, dodajući da ne priča o poslu telefonom. I da ne priča bez dozvole njegovog šefa, a ovaj ne daje dozvolu bez svog šefa. Jeste, kaže, on je autonomna ličnost, ali ovde ne vodi lične razgovore. To što smo poreski obveznici nije lična stvar, ali da vas sretne na ulici i da ga pitate šta je s našim parama kojima smo platili aerodrom i njega takođe, on bi vam rekao. Ali, novinarima ne. Dok šefov šef ne kaže. Dobro. Ovde su neki ljudi na obuci. Zemaljska stjuardesa, duge tamne kose, lepa i uredna, nasmejana. Tip-top. Sve kako treba. Pored nje obezbeđenje rentirano iz Niša. Neka je sprdačina u toku, neki tip kao ne leti nikada, strah od letenja. Maše ispred crnog lica rukama prekrivenim tetovažom od ramena do nadlaktice. Smeje se grohotom, reprezentativno, kaže da je danas tu na ispomoć, da je obuka, da je u Nišu veća gužva…. Da će avioni poleteti i sa ovog aerodroma. Da, 2027. Grozničav smeh sada zahvata sve. „Ej, nemoj to da pišeš.“ „Aerodrom radi, vidiš.“ Hitna pomoć stiže uz zvuk sirene. Kažu obaveza je da kada aerodrom radi bude tu makar jedno vozilo Hitne pomoći. Šta će im dva, jer jedno je već parkirano s desne strane petsto metara od zgrade, nemaju pojma. Sprdačina da dobije na karakteru. Jedan od tipova iz obezbeđenja voda nas okolo, a onda mu kolega iz obezbeđenja u tamnoj majici i crnim pantalonama šapne nešto. Ovaj plavi zajapuri se. Ovaj drugi nešto dobije na snazi. Interna parodija tu gde nijednog putnika nema. Tu gde je u toku obuka. Fino im je. Tu zapakovani u ovom izdanju Srbije izmakle reformama, Srbije izmakle pravdi, Srbije opljačkane, opranih para i biografija notornih kriminalaca i pljačkaša, ološa i bagre posebne fele ljudi. Fukara. Tranzicija. Klasična priča. Aerodrom bez putnog leta. Piste zaklonjene iza trave koju leto još nije spržilo. „Imate pistu uopšte?“ „Eno je tamo, ali tamo ne možete“, kaže pravnik. „Kod onog stuba šarenog?“ „Kog? Gde?“ Ne, ne vidi pistu. Piste i nema. Ima nekih nekoliko metara asfaltiranih, ako to Vučić broji za pistu i Vulin vidi. U svakom slučaju miran dan za livadu izvan stakla i metala koji na trenutak ume da zablešti. Fanfare su prošle samo mesec dana ranije. Aerodrom je otvoren na Vidovdan. Otrcali su i tog dana taj istorijski događaj da ga ne možeš podneti više, sve te velike dane za sve Srbe ma gde oni živeli čekajuću dan kada će se sve promeniti. Kada stvari gledate sa ovog mesta, jasano vam je, neće se promeniti ništa. Vučić. Pre mesec dana kada je otvarao aerodrom: „Prošlo je tačno 630 godina od boja na Kosovu, 30 godina od Gazimestana…, ovo je mesto gde Srbija može u nebo i preko neba …“ Na sreću, ova deca koja su otišla nisu bila tu da mu kažu, ma daj ućuti. Neka deca su našla izlaz.