Sramota koja je prethodila junaštvu

Birger Dalerus bio je veoma srećan 29. avgusta 1939. Švedski biznismen je gledao osmeh svog prijatelja Hermana Geringa i slušao o miru. „Biće mira! Mir je obezbeđen!“, uveravao je Šveđanina drugi čovek Trećeg rajha. Šta je lepše mogao da čuje Dalerus, prvi šatl-diplomata u istoriji, čovek koji je jula i avgusta 1939. leteo između nemačkih, britanskih, poljskih i francuskih zvaničnika, čas prenoseći poruke, čas samoinicijativno pokušavajući da obezbedi nemačko-poljski sporazum? U diplomatskom haosu poslednjih nedelja evropskog mira Dalerus je avanzovao od direktora Elektroluksa, čoveka koji se bavio usisivačima i veš-mašinama, do nezvanog savetnika nemačke i britanske vlade. Nije fer, zaista, izdvojiti tog amaterskog mirotvorca ako za podsmeh imamo čopor britanskih, francuskih, poljskih, sovjetskih diplomatskih „profesionalaca“. Ali prizor čoveka koji se u nacističkom Berlinu raduje miru 29. avgusta 1939 - tri dana nakon što je Nemačka po prvobitnom planu trebalo da napadne Poljsku, i tri dana pre nego što će je zaista napasti - ključna je slika Drugog svetskog rata. Škole i filmski spektakli učili su nas da Drugi svetski rat posmatramo kao seriju grandioznih bitaka koje su odlučivale o sudbini čovečanstva, kao put od nacističke zastave na Ajfelovoj kuli do sovjetske zastave na Rajhstagu. Niko, naravno, neće osporiti značaj Bitke za Britaniju, Bitke za Moskvu, Staljingradske bitke, Bitke za Normandiju. Ali valja primetiti da u tim slavnim bojevima nije lomljen nacizam, već nacistička vojna sila. Sve savezničko herojstvo ne može da pokrije izvesnost da je nacizam mogao da bude slomljen pre nego što su njegove armije nagrnule preko granice sa Poljskom 1. septembra 1939. „Niko ne može da optuži Adolfa Hitlera da nije precizno najavio kakvu Nemačku namerava da stvori ako ikada dođe na vlast i u šta namerava da pretvori svet nemačkim oružjem. Planovi za svu zapanjujuću surovost Trećeg rajha i varvarskog Novog poretka opširno su i detaljno izloženi u toj knjizi“, zapisao je američki novinar i ratni reporter Vilijam Šajrer u Usponu i padu Trećeg rajha. Šajrer je naravno mislio na Majn kampf, ali nije reč samo o knjizi. Od totalitarizacije 1933. i 1934, javnog naoružavanja počevši od marta 1935. („tajno“, a saveznicima poznato, da i ne pominjemo), Nirnberških zakona o rasi septembra 1935, Nemačka je, bez obzira na velik trud da je uveri u suprotno, Evropi u praksi naprosto crtala kakav joj pakao sprema. I umesto rutinskog prisećanja na staru antifašističku slavu, možda je bolje podsetiti se kakvo je slepilo tu slavu učinilo neophodnom. Hitler je 16. marta 1935. doneo dekret kojim je objavio da Nemačka uvodi vojnu obavezu i da će u miru imati 500.000 ljudi pod oružjem. Versajski sporazum, kojim je zaključen Prvi svetski rat, predviđao je da Nemačka sme da ima najviše 100.000 vojnika i da ne sme da regrutuje. Oko pitanja da li je Versajski sporazum iz 1919. bio previše strog i koliko je uticao na nemački revanšizam, istoričari, ekonomisti i gosti kafana i danas lome koplja. Sigurno je bio blaži od mirovnog dogovora koji su Nemci samo godinu ranije nametnuli Rusima. I sigurno je da je Nemačka martovskim dekretom Versajski sporazum jednostrano prekršila. Pet dana kasnije Hitler je u Rajhstagu predlagao opšte evropsko razoružanje. Evo kako je na taj govor reagovao Tajms, ponos britanskog novinarstva i neretko razglas britanske vlade: „Ko pročita govor nepristrasno, neće moći da sumnja da predlozi gospodina Hitlera mogu da budu osnova za potpun sporazum sa Nemačkom - slobodnom, jednakom i snažnom Nemačkom, umesto pokorene Nemačke kojoj je mir pre šesnaest godina nametnut... Treba se nadati da će govor svuda biti shvaćen kao iskrena i promišljena izjava, kakva jeste...“ Ni nacističko Ministarstvo propagande ne bi sastavilo milozvučniji tekst od tog Tajmsovog. Prema američkom istoričaru Gerhardu Vajnbergu, većina Britanaca je do 1936. sebe ubedila da je Versajski sporazum bio nepravedan i da ne bi bilo moralno napasti Nemačku zato što ga cepa. No ako Versaj Nemačkoj jeste „nametnut“, Sporazumi iz Lokarna sigurno nisu. Berlin ih je potpisao tek 1925, u združenoj inicijativi sa Francuzima i Britancima, za koju su ministri spoljnih poslova tri zemlje dobili mirovnog „Nobela“. Predviđali su, između ostalog, da Rajnska oblast mora da ostane demilitarizovana. Sedmog marta 1936. Hitler je prekršio i to. Nemačka sada nije bila samo javno naoružana, već i u pokretu. I opet je Hitler, ovaj put istog dana, govorio u Rajhstagu, zaklinjući se da „sada više nego ikada žudi za razumevanjem između evropskih naroda“ i da „Nemačka nikada neće prekinuti mir“. Tajms nije bio srećan kao 1935, ali je njegov uvodnik ipak imao naslov „Prilika za obnovu“. Britansko slepilo najbolje je ilustrovao diplomata Filip Ker, markiz od Lotijana, izjavom da su Nemci „samo umarširali u svoju baštu“. To što je praznina te bašte bila poslednja teoretska ratna prednost Francuske nad Nemačkom - nakon što je Nemcima dopušteno da regrutuju, da podignu ratnu avijaciju, da proizvode tenkove, da uvećaju flotu, a sve je to u Versaju zabranjeno - nije ušlo u Kerovu računicu. Francuzi su, jasno, bili mnogo gnevniji, ali ih je, po Vilijamu Šajreru, već paralisao defetizam. Neki istoričari koji su imali pristup francuskim arhivama to su negirali i pasivnost Pariza pripisali ekonomskoj krizi, koja mu nije dopuštala potpunu mobilizaciju. Izvesno je nedostajalo i para i volje i britanske podrške, ali je još izvesnije šta je o rajnskoj avanturi deset godina kasnije, tokom prvog Nirnberškog procesa, rekao general Alfred Jodl, šef operativnog štaba Vrhovne komande Vermahta. „Francuska armija nas je mogla raskomadati“, svedočio je on. Nemci su umarširali u Rajnsku oblast sa svega nekoliko hiljada vojnika (tri hiljade, prema nekim procenama). Pošli su tako puni zebnje da je general Verner fon Blomberg, tadašnji ministar rata, molio Hitlera da se povuku čim je čuo da se francuske snage okupljaju na granici. Šajrerova tvrdnja da bi francuska vojna intervencija bila ne samo bez po muke uspešna, već i tako sramna po Nemačku da bi survala režim, verovatno je preterana. Ali njegova tvrdnja da su marta 1936. „dve zapadne demokratije imale poslednju priliku da bez ozbiljnog rata zaustave uspon militarizovane, agresivne i totalitarne Nemačke“ zvuči sasvim razumno. NJoj u prilog svedoči i razgovor koji su nemački ministar spoljnih poslova Konstantin fon Nojrat i američki ambasador u Moskvi Vilijam Bulit vodili u maju 1936. „Fon Nojrat je rekao da je politika nemačke vlade da u spoljnim odnosima ne radi ništa aktivno dok ‘Rajnska oblast ne bude progutana’. Objasnio je da će nemačka vlada činiti sve što je moguće da spreči, a ne da podstiče naciste u Austriji i da će biti tiha kada je reč o Čehoslovačkoj dok utvrđenja na granicama sa Francuskom i Belgijom ne budu podignuta. ‘Čim naša utvrđenja budu podignuta i zemlje srednje Evrope shvate da Francuska ne može da uđe na nemačku teritoriju po volji, sve će te zemlje drugačije razmišljati o svojoj spoljnoj politici...’“, piše u Bulitovom izveštaju za Stejt department. Jednostavnije rečeno, Nemci još u maju 1936. nisu krili da će posle militarizacije Rajne čeljusti okrenuti ka Austriji i Čehoslovačkoj. Anšlus iz marta 1938. može se i preskočiti - ionako je britanski premijer Nevil Čemberlen post faktum rekao da se tu nije moglo učiniti ništa - kako bi se ostavilo mesta za dve najsramnije izdaje Drugog svetskog rata: britansko-francusku prodaju Čehoslovačke i sovjetsko saizvršilaštvo u komadanju Poljske. Sramnima ih ne čini samo cinični imperijalizam - „Kako je užasno, fantastično, neverovatno to što kopamo rovove zbog svađe u dalekoj zemlji između ljudi o kojima ne znamo ništa“, objavio je naciji Čemberlen tokom Sudetske krize - već još više ozbiljna ideološka sumnjivost. Niko ovih dana na svečanostima i komemoracijama neće postaviti pitanje da li je Velika Britanija 1938. uopšte zaslužila da se zove antinacističkom, a mogao bi. Prema nizu britanskih istoričara Čemberlen je septembra 1938, usred akutnih Hitlerovih pretnji da će razoriti Čehoslovačku ako mu ne prepusti Sudetsku oblast, pisao monarhu DŽordžu Šestom da su „Nemačka i Velika Britanija dva stuba evropskog mira i podrške protiv komunizma“. Američki istoričar Abraham Ašer, pak, Nevilu Hendersonu, britanskom ambasadoru u Berlinu, pripisuje ovu izjavu: „Anglo-nemački rat bio bi apsolutno katastrofalan... S užasom bih posmatrao nov poraz Nemačke, od koga bi koristi imale samo inferiorne rase“, navodno je Henderson pisao ministru spoljnih poslova Entoniju Idnu januara 1938. Bilo kako bilo, Čemberlen nije bio voljan nikome da dopusti da ga omete u prodaji Čehoslovačke. Čemberlen i vikont Halifaks, britanski ministar spoljnih poslova, rekli su Janu Masariku, čehoslovačkom ambasadoru u Velikoj Britaniji, da na konačan dogovor o sudbini Sudeta, u Minhenu, njegovi sunarodnici nisu pozvani: Hitler to ne bi dopustio. „Ako ste žrtvovali moj narod da biste sačuvali mir u svetu, biću prvi koji će vam aplaudirati. Ali ako niste, neka se bog smiluje vašim dušama“, uspeo je Masarik da izgovori. Mir u svetu nisu sačuvali; kako ih bog tretira, nije poznato. Ali je sigurno da je Čemberlen sa francuskim kolegom Eduarom Daladjeom u Minhenu 30. septembra 1938. Nemcima dao ono što su zahtevali - Sudete, a sa njima i uništenje Čehoslovačke. U Sudetima su „bila smeštena sva češka utvrđenja, koja su do tada činila najčvršću defanzivnu liniju Evrope osim možda francuske Mažino linije... Ceo čehoslovački sistem železničkih, putnih, telefonskih i telegrafskih komunikacija prekinut je. Prema nemačkim brojkama, raskomadana zemlja je izgubila 66 odsto uglja, (...) 70 odsto gvožđa i čelika, 70 odsto električne energije. (...) Prosperitetna industrijska nacija preko noći je bankrotirala“, zaključio je Šajrer u Usponu i padu Trećeg rajha. Alfred Jodl je na optuženičkoj klupi u Nirnbergu rekao da ni ta predaja nije bila potrebna. I da je septembra 1938. Nemačka napala Čehoslovačku, a Francuska uzvratila udarac, tvrdio je Jodl, Nemačka ne bi dugo izdržala. „Bilo je vojno nemoguće izdržati s pet borbenih i sedam rezervnih divizija na zapadnim utvrđenjima, koja nisu bila više od velikog gradilišta, protiv sto francuskih divizija“, kazao je. Gradnja se potom ubrzava, kao i istorija. Nemačka marta 1939. jede ostatke bespomoćne Češke - Slovačka u svojstvu nemačkog satelita proglašava nezavisnost, a komade sa nemačkog stola dobijaju i Poljska i Mađarska - i Čemberlen se budi iz sna u kome je iz Minhena doneo „mir dok nas ima“ (što je mesečareći tvrdio) i garantuje podršku Poljskoj, sledećem jelu na nacističkom meniju. Tržu ga zapravo gnevni glasovi u kabinetu, parlamentu i dobrom delu štampe, koji više nisu tako sigurni da su Nemci samo mirni baštovani. „Preko noći, razumljivo ogorčen zbog Hitlerove okupacije ostataka Čehoslovačke, Čemberlen je, nakon što je namerno i bezobzirno odbacio tolike prilike, dao jednostrane garancije zemlji predvođenoj huntom politički nesposobnih pukovnika koji su do tog trenutka blisko sarađivali sa Hitlerom; koji su se poput hijena pridružili Nemcima u komadanju Čehoslovačke; i čija zemlja je postala vojno neodbranjiva upravo onim nemačkim osvajanjima u kojima su Velika Britanija i Poljska pomogle. I preuzeo je taj rizik a da se nije postarao da obezbedi pomoć Rusije, čije je predloge za zajedničku akciju protiv dalje nacističke agresije odbio dvaput za godinu dana“, razornom paljbom je tu garanciju opisao Vilijam Šajrer. Moskva, koju je Zapad godinama bezumno držao na distanci, najzad ulazi u priču na velika vrata. Šesnaestog aprila 1939. komesar za spoljne poslove Maksim Litvinov zvanično predlaže pakt Velike Britanije, Francuske i SSSR koji će garantovati bezbednost svim državama koje sebe smatraju ugroženima nemačkom agresijom. Čemberlen ni tada ne propušta da propusti priliku, ali mesec i po kasnije - „potčinjavajući se pritisku sa svih strana“ - najzad dopušta zvanične pregovore o predlogu Moskve. Staljina je, međutim, sada bilo možda i nemoguće ubediti da su London i Pariz očvrsnuli. Samo dan nakon Litvinovljevog predloga, sovjetski ambasador u Berlinu Aleksej Merekalov prvi put odlazi u posetu nemačkom ministarstvu spoljnih poslova. Ako se Britanija tridesetih igrala idejom da bi nacizam mogao da bude ideološki saveznik u borbi protiv komunizma, mogao je i SSSR da ga posmatra kao teoretskog saveznika protiv zapadnog imperijalizma. A Staljin je svakako spreman da nadmaši dotadašnju zapadnu ciničnost. Višemesečni pregovori o predlogu Litvinova - koje Zapad svakako vodi malodušno, a Poljska je još manje raspoložena da prihvati bilo kakvu sovjetsku vojnu pomoć - propadaju. Umesto pakta protiv nacizma, svet 23. avgusta 1939. dobija pakt Ribentrop-Molotov. U njemu javno stoji da Nemačka i SSSR neće napasti jedna drugu, niti pomoći trećima u napadu na neku od njih. Tajno, Hitler i Staljin dele istočnu Evropu. I Poljsku: „(...) U slučaju teritorijalnih i političkih transformacija poljske države, sfere interesa Nemačke i SSSR približno će deliti linija reka Narev, Visla i San. Pitanje da li je u interesu potpisnica da održe nezavisnu poljsku državu i u kojim granicama, može definitivno biti rešeno tek daljim razvojem političke situacije...“ Germani i Rusi dele Poljsku barem četvrti put u istoriji, na šta je, izgleda, malo ko relevantan na Zapadu pomišljao. Nakon još nekih očajničkih mirovnih pokušaja - ne samo britanskih i francuskih diplomata, ne samo Birgera Dalerusa, već i Musolinija, koji je avgusta 1939. najzad shvatio da sa Nemačkom odlazi u svetski rat u kome Italija nema šansi - Vermaht 1. septembra 1939. raspaljuje po Poljskoj. Šta god nas učili u školama, bojno polje ne određuje ishod rata. Ishod je često odlučen pre nego što se i zapuca. Poljaci su se branili hrabro, ali od papira kojim su Britanija i Francuska 3. septembra 1939. najzad objavile rat Nemačkoj nisu imali mnogo koristi. Francuska „ofanziva“ na Nemačku od 7. do 16. septembra zauzela je otprilike sedam kvadratnih kilometara praktično nebranjene teritorije. I treći put se iz Nirnberga javlja nemački general Jodl da pred vešanje ponizi zapadnu politiku: „Nismo propali 1939. samo zbog toga što je tokom poljske kampanje sto deset francuskih i britanskih divizija na zapadu bilo potpuno neaktivno spram 23 naše divizije.“ No izvesno je da više nije bila ni 1935, ni 1936, ni 1938. Poljaci su, skupa sa slavnom evropskom civilizacijom, poraženi mnogo pre nego što ih je 17. septembra 1939. SSSR napao sa istoka. U narednih šest godina više od 20 miliona vojnika i više od 50 miliona civila platiće glavom ne samo nemački nacizam, već i lažni antinacizam i pravo političko slepilo Velike Britanije, Francuske, Sovjetskog Saveza, Evrope.