(Ne)principijelna koalicija

Čudo jedno kako u politici jedan dobar nastup, u kritičnom trenutku, od sporednog igrača preko noći može da napravi centralnu figuru. Đuzepe Konte je prošle sedmice pred Senatom, gornjim domom italijanskog parlamenta, podneo ostavku na dužnost premijera, iritiran manipulacijama jednog od dvojice potpredsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova Matea Salvinija, nakon što je ovaj veštački izazvao krizu vlade kako bi isprovocirao vanredne izbore posle kojih bi izvesno on sam došao na čelnu funkciju. Dotad samozatajni Konte, koji je najčešće ostavljao utisak da samo figurira na premijerskoj funkciji, tom prilikom je, međutim, održao upečatljiv, oštro intoniran govor u kome je (usput verovatno izbacujući iz sebe svu frustraciju nagomilanu tokom 14 meseci na položaju) Salvinija - samo konstatujući ono što je očigledno, treba reći - okvalifikovao kao moći željnog oportunistu koji je zarad namirivanja sopstvenih i stranačkih apetita spreman da se igra sudbinom zemlje. Samo nekoliko dana kasnije, više puta prežaljeni Konte - valja se setiti da se lane u jednom trenutku učinilo kako od njegovog dolaska na premijersko mesto u okviru tada sveže formiranog saveza Salvinijeve desničarske Lige i antisistemskog Pokreta Pet zvezda (M5S) nema ništa - u najnovijim anketama odjednom figurira kao ličnost čiji pozitivni rejting premašuje onaj Salvinijev ili Luiđija de Maja, lidera M5S i takođe potpredsednika odlazeće vlade. I ne samo to, nego su u vreme nastanka ovog teksta postojali sasvim solidni izgledi da se Konte ponovo nađe na čelu vlade, ovog puta sastavljene od M5S i dosad opozicione Demokratske stranke (PD); a uprkos tome što je inicijalno, iz razloga koje je, posmatrano sa strane, bilo teško dokučiti, PD pošto-poto insistirala da je definitivni odlazak Kontea jedan od preduslova da stranka pristane na koaliciju s M5S. Onog trena kad je PD odustala od besmislenog inaćenja (tim besmislenijeg što je M5S podjednako uporno zahtevao da Konte - nestranačka ličnost, ali blizak tom pokretu - ponovo bude premijer), značajno su porasle i šanse da zemlja dobije novu vladu i izbegne prevremene izbore već na jesen, kad im vreme nije. U Italiji se, naime, još od završetka Drugog svetskog rata nije desilo da izbori budu u to doba, budući da je ono rezervisano za komplikovani posao usvajanja budžeta za narednu godinu. A struktura budžeta za 2020. potencijalno je od ogromnog značaja ne samo za neposrednu budućnost Italije, već možda i za sudbinu čitave evrozone - ukoliko bi odlučivanje o tome bilo prepušteno Salviniju i njegovima. Ali, vratimo se korak unazad. Rok koji je nakon Konteove ostavke predsednik Serđo Matarela dao parlamentarnim strankama za formiranje nove vladajuće većine trebalo je da istekne 27. avgusta, ali ga je šef države naknadno produžio za još 24 časa, prvenstveno kako bi M5S i PD ostavio više vremena da postignu saglasnost. Kao najjači parlamentarni blok na osnovu rezultata poslednjih izbora, ali u međuvremenu prepolovljene popularnosti i potisnut u drugi plan jer je glavnu reč u vladi odpočetka imao Salvini, M5S je, po prirodi stvari, morao biti najzainteresovaniji da se izbegnu prevremeni izbori, jer bi na njima ostao bez velikog broja poslanika i time bez šanse da odlučuje o bilo čemu, budući da bi Liga osvojila ubedljivo najviše glasova i došla u priliku da novu vladu formira samostalno ili, verovatnije, u saradnji s profašističkom partijom Italijanska braća, eventualno i strankom Forca Italija Silvija Berluskonija. Jednostavna politička logika je, drugim rečima, nalagala da M5S zaboravi na duboki animozitet prema PD i sklopi savez s njom. Iz perspektive PD (u kojoj podjednako snažno ne podnose M5S), budući da je u opoziciji i stoga nema šta da izgubi, imperativ se, pak, sastoji pre svega u tome da se Salvini po svaku cenu zaustavi - mada bi naknadno lako moglo da se ispostavi kako je reč samo o odlaganju neizbežnog. Ukoliko zaista bude dogovora između M5S i PD, kao što je izgledalo da će ga biti, to će Salviniju, veštom demagogu, omogućiti da - suštinski apsurdno, ali na pojavnom nivou sasvim logično - sebe i Ligu pozicionira kao tobožnje žrtve zakulisnih političkih igara, uprkos belodanoj činjenici da je on sam, i niko drugi, taj ko je pokrenuo lanac događaja koji je doveo do takvog ishoda, pogrešno se kladivši na to da M5S i PD nikako ne mogu zajedno i da mu je zato put ka izborima, time i ka premijerskom mestu, širom otvoren. Liga već počinje da plaća cenu onog što u ovom trenutku deluje kao Salvinijev spektakularno pogrešan manevar - poslednja istraživanja javnosti pokazuju da joj je rejting pao od pet do sedam odsto u odnosu na jul - ali je i dalje daleko najpopularnija partija, a njegova sposobnost da se zavuče pod kožu prosečnom biraču, govoreći mu ono što ovaj želi da čuje, u današnje doba je najisplativija politička valuta; zato nema sumnje da će, ukoliko bude oteran u opoziciju, Salvini učiniti sve da ono što će predstaviti kao veliku nepravdu (čim je shvatio da se preigrao, odmah je zapretio da će u slučaju dogovora M5S i PD izvesti pristalice na ulice) maksimalno kapitalizuje i na naredne izbore, kad god bili, svejedno izađe kao veliki favorit. Iz navedenog je, uostalom - kao i iz čitave posleratne istorije Italije - sasvim jasno da ni vlada M5S i PD, ako je bude, neće biti stabilnija od onih 66 koje su joj u tom periodu prethodile, tim pre što i u jednoj i u drugoj organizaciji postoji snažan otpor prema takvom savezništvu. Opskurno unutrašnje ustrojstvo M5S, u kome se, u ime neposredne demokratije, ključne odluke donose dubioznim sistemom onlajn glasanja, recimo, moglo bi već na startu da se ispostavi kao nepremostiva prepreka; PD je odmah stavio do znanja da takvu praksu vidi kao jednu od krupnih smetnji za saradnju sa M5S. U slučaju formiranja ove iznuđene koalicije jedan par rogova u vreći bi, dakle, samo bio zamenjen drugim; ali u situaciji kad je ključno pitanje za većinu aktera postalo kako Salvinija zadržati što dalje od potpunog preuzimanja vlasti, drugog rešenja, jednostavno, nema.