Živimo u prošlosti a batrgamo se u sadašnjosti

Trebalo je preći taj put od rodnog sela Šeškovci, zadnja pošta Kriškovci, opština Laktaši, preko Kozarske Dubice…do svega što je stvorio do danas. Imati snage da zaboraviš na piće kada je pretilo da ti uništi porodicu i karijeru, a ne zaboraviš nikog svog koga si ostavio u Bosni. Da imaš ženu Jelenu i ćerke Milenu i Sofiju kojima se ponosiš, stotinak uloga u pozorištu, filmu i na televiziji, od kojih su mnoge dobre, odlične, a nekoliko njih su Tiki najdraže – prva u Lebovićevom komadu Ravagrad, Pirandelov Henrik IV, Mefisto u Faustu, Divlji med... Od prvog dana studija verovao je svom profesoru Dejanu Mijaču, veruje mu i danas. Ovog leta je glavni junak u filmu Gorana Markovića Delirijum tremens i kandidat za nagradu na festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu. Sa kakvim osećanjem ste radili Delirijum tremens, ako se zna da je uloga pisana za Predraga Ejdusa, koga je smrt sprečila da je odigra? Pokušao sam da to apstrahujem i da igram kao što bih igrao bilo koju ulogu koja je dobro napisana. Verovao sam Goranu Markoviću, a svakog dana u svakom kadru osećao sam da on ima u mene ogromno poverenje. Ja inače funkcionišem na principu poverenja. Ako mi se veruje, ja dam i više nego što mislim da mogu. Ako mi se ne veruje, nemam potrebu da bilo koga razuveravam. Mene uzbuđuje poverenje. Uzbudila vas je i činjenica da su sa vama na festival u Niš išle i obe vaše ćerke iako su već odavno gledale film? One su mi posle gledanja na premijeri na Festu u Kombank dvorani, kazale: Tata, ovo je dobro! Ne postoji veća nagrada nego da mi to kažu ljudi do kojih mi je stalo. Čak mi je i moja žena (dramaturg Ateljea 212 Jelena Mijović, prim, R. S.), koja je inače veoma stroga u komplimentima, kazala: Dalje od ovoga se ne može! To je u meni izazvalo takvu reakciju da sam kazao u sebi: E, tek ćeš da vidiš da može! Jer ja verujem da ću posle ove uloge u Delirijum tremensu naleteti na ulogu kojom mogu otići dalje. Čitavog života ja se, u stvari, takmičim sa sobom. To je moj najveći izazov. Imao sam veliki i ozbiljan repertoar koji sam odigrao u pozorištu i zato tvrdim da ne može glumac da se razvije bez dobrog klasičnog repertoara. Istina je da ste za tu premijeru na Festu kupili 50 karata? Jesam, naravno. To su bile karte za sve moje mile i drage, za familiju, najbliže prijatelje i moje studente. I oni su bili prvi koji su mi čestitali.Tako sam prvu i najvažniju nagradu, priznanje, dobio od njih. I od majke? Ne, mama nije bila. NJoj već 30 godina ne dozvoljavam da gleda nijednu moju premijeru. Tada je, 1989. bila na premijeri Orestije izvedenoj povodom otvaranja renoviranog Narodnog pozorišta. Sačekao sam je na stanici, došli smo kući sa sve punim kutijama hrane. Pročitala je program u kome piše da sam ja Orest, ali je pročitala i ime jednog glumca koji je igrao u horu, i kako ga je znala sa televizije, zabrinuto me je upitala: Joj, sine, kako ćeš ti sa njim da igraš?! A on ima jednu repliku u celoj predstavi! Desilo se da sam, zbog raznih okolnosti, tu ulogu na premijeri odigrao katastrofalno. I to samo na premijeri. Sve posle je bilo odlično, sjajno. Moj prijatelj Muci Draškić mi je sutradan rekao: Znaš kakav si bio? Znam, rekao sam. On ipak nije odoleo da mi ne kaže: Zvečao si kao prazna kanta. Kaznu za to što sam zvečao kao prazna kanta je popila moja mama. Više nikada nije bila ni na jednoj mojoj premijeri.Čak ni na ovoj filmskoj, već sam je vodio da vidi film sutradan. Moja majka Grana nije mi parametar nizašta, jer za nju sam „lijep i dobar“, najbolji, i ona stalno strahuje da mi se, daleko bilo, ne dogodi nešto loše. Kako vaša deca ocenjuju ono što vi radite? Moja deca imaju veoma visoke kriterijume. Ja ne strepim, ja stojim pred njima miran i čekam njihov sud. Kad prođem, srećan sam. Kad ne dobacim, one nađu način da mi to kažu nežno i naknadno. Najčešće to urade tako što pohvale ono dobro, a potpuno prećute ono što misle da nije baš najbolje. Koliko ste uticali na njihovo formiranje kao ličnosti? Ja mislim da su na njih više uticale moje greške, moje lične pogrešne životne odluke, od mojih vaspitnih namera. Mislim da je to uvek tako. Ja sam ponosan na svoju decu, ponosan sam na Milenu koja je završila filozofiju, a sada je na masteru, politička psihologija. U dubini duše sam uveren da su one u pravu i da će se njihova opcija za budućnost pokazati kao ispravna. Jer, davno sam shvatio da je besmislen svaki pokušaj da deci prenesemo neke naše vrednosti, da im utuvimo naš sistem vrednosti. To je velika greška. To je bivši sistem vrednosti koji je važio samo za nas, u našem vremenu. To je nešto što je nas vodilo kroz život, a svet se promenio. Mi živimo u prošlosti a batrgamo se u sadašnjosti. A deca osećaju budućnost. Ovo je njihovo vreme. Kako vas je odredilo odrastanje u sredini gde nijedna vaša vrlina nije bila na ceni? Odredila me tako što sam pravio greške, a pravio sam ih iz pogrešnog pokušaja socijalizacije. Kad smo igrali fudbal, uvek sam hteo da budem sudija jer je to sredina u kojoj sudija smeta i posle pet minuta ga izbace sa terena jer ne postoji taj sudijski autoritet koji može da zadovolji zavađene strane. I onda sudija ode sa igrališta, izvadi iz džepa svoju knjigu, i na miru čita do kraja utakmice. Radim ono što volim. I danas? Da, naravno. A oko vas toliko kiča, rijalitija. Kako to izbeći? Ja nikada nisam gledao nijedan rijaliti program ni 15 sekundi. Živim paralelno sa tim što se zbiva u raznim rijaliti programima i mene to uopšte ne pogađa, ne dotiče me. Ni moje najbliže. Ja ne znam da je iko od mojih u kući ikada to gledao.To je paralelni svet koji postoji i koji će uvek postojati. Paralelno se u Smiljanu živelo pre sedam decenija dok je Nikola Tesla smišljao ono što čovečanstvo tek danas primenjuje. Sećate li se trenutka spoznaje da ste postali uspešni, veliki, poznati, priznati? Ne sećam se jer nisam to nikada doživeo tako ubedljivo, upečatljivo. To su samo neki trenuci u kojima shvatiš da si nešto prevazišao, da je prošao neki strah, nesigurnost..Letos sam bio na Brionima i podelili smo se u dve ekipe da se boćamo. Ja sam u ekipi sa Radetom Šerbedžijom koji je moj idol iz detinjstva. Meni je u glavi njegova igra iz serije U registraturi, a on mi govori kako da bacim loptu. Imam ogromnu tremu pred njim, on govori da uradim jedno, ja uradim drugo i pobedimo. Prvi put radim šta ja hoću, a tu sam, sa njim i kad to uradim shvatim da više nemam tremu pored Radeta i da smo jednaki dok se boćamo. Imao sam sreće da sam igrao i družio se s velikima – LJubom Tadićem, Perom Kraljem, Đuzom Stojiljkovićem. Bili su mi drugovi, gde bih više. Poslednjih godina igrate više nego ikada ranije, snimate serije i filmove, a ujedno ne krijete svoje simpatije spram opozicije. Da li ste pomišljali da vam to može stvarati probleme, osujetiti vas za nagradu? Jesam, ali ne vidim čemu to. Šta znači uspeti u ovoj Srbiji koja je duboko, duboko potonula u beznađe?! Ovo što sada imamo na vlasti, to je posledica grešaka koje smo napravili mi, politički protivnici ili oponenti ovoj vlasti. Nije ovo što imamo danas posledica kvaliteta, mudrosti, ili promišljenih poteza, već posledica katastrofalnih grešaka od pre 5. oktobra 2000. godine pa nadalje. Sećam se kako sam 2012. godine, bliske ljude koji se sada pitaju šta nam se ovo dešava, molio da glasaju za Borisa Tadića. I nisam uspeo da ih ubedim. Sada se upravo oni pitaju šta je ovo što nam se događa. Pa to je ono čemu ste doprineli. I shodno tome, sada ispaštamo. Ili profitiraju oni ljudi koji znaju da profitiraju u svakom sistemu. Postoje veliki, istaknuti umetnici, za koje sam čuo da su kod svakog ministra prvi. Za svoje projekte, za festivale…kod svakog ministra, u svakoj vlasti, oni su prvi. Ali, nije ni to baš uvek najbolje, često im ništa ne vredi jer ljubav na silu ne biva. Da li je primereno prozivati Nenada Jezdića zato što je igrao jednu ulogu pred predsednikom Srbije na otvaranju jednog auto-puta u Srbiji? Sve nas, ili većinu nas koji smo protivnici aktuelne vlasti, ili smo otvoreni simpatizeri neke od opozicionih partija, mediji u Srbiji svakodnevno javno prozivaju, etiketiraju, stavljaju na stub srama. I onda se dogodi da se u slučaju Nenada Jezdića deo javnosti prema njemu ponaša gore nego što se vlast ponaša prema svojim neistomišljenicima.To je dokaz ogromne društvene nezrelosti. Mi smo nezrelo društvo, ne samo u Srbiji već u celom regionu, koje nije u stanju da traži i neguje ono što nas spaja, već samo insistiramo na razlikama. Nekoliko puta sam bio kod Jezde na imanju koje je napravio, i svaki put se rasplačem od uzbuđenja i divljenja. Pored te njegove brige o zemlji i rakije koju proizvodi, nepomućena je njegova karijera velikog glumca u čijem dolasku u Atelje 212 sam otpočetka učestvovao.To što je uradio u pozorištu dovoljno je za jedan život. To što je uradio na televiziji i filmu, isto tako.Ta njegova porodica je nešto najbolje što se može zamisliti. To je čovek sa puno vrlina da je neshvatljivo da se uopšte komentariše ovaj njegov postupak na taj način. Ipak, vi taj postupak ne odobravate? Meni nije drago što je taj auto-put otvoren na taj način i u ovo vreme, jer liči na permanentnu predizbornu kampanju. Ali, taj auto-put će samom Nenadu koji putuje na predstave sa svog imanja, i tom narodu, skratiti vreme provedeno u putu. I to je dobro. Sve drugo, svaka druga osuda, vodi u isključivost. Koliko god se meni ne sviđalo što sam ga gledao pored predsednika Srbije. Ali vi ste bivali pored predsednika Srbije koji se zvao Boris Tadić? Da, i sve sam se trudio da me vide. Ja sam smatrao da je u redu biti pored Borisa Tadića. To je bio predsednik pored koga sam se dobro osećao. I nije me bilo sramota što mi je on predsednik. Ja ništa nisam tražio od tog predsednika, niti sam išta dobio od njega, kao ni od jednog predsednika ili bilo kog političara koga sam poznavao. Ja sam uvek, i iznad svega, cenio svoju slobodu. Svakog časa sam bio spreman da više nikada ne stanem na scenu, da dam otkaz u pozorištu, što sam i radio. Ili da odem u Čikago i napravim pozorište, gde bismo mogli da igramo na srpskom jer ima dovoljno publike koja bi nas razumela. Mogao bih da budem direktor Cepter hotela u Kozarskoj Dubici…Zašto bih se ja bojao bilo čega?