Daleko je Šangaj

Beogradski univerzitet je na Šangajskoj listi pao za čak sto mesta, pa se umesto na prošlogodišnjem 302. mestu, ove godine našao negde između 401. i 500. mesta. Ovo je bio alarm, a za koga bi drugog nego za predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Nakon što je nadljudskim naporima uspeo da Srbiju dovede na čelne svetske pozicije u ekonomiji, kilometraži auto-puteva i slobodi medija, na red je najzad došla nauka. Iako je dobar deo poslovično džangrizave naučne zajednice više u fazonu „Nemoj, molim te, ti ništa da nam pomažeš, sami ćemo!“, predsednik je promptno načinio prvi korak u vraćanju Srbije tamo gde pripada – na 302. mesto Šangajske liste. Lično je pozvao Stojana Radenovića, jednog od najcitiranijih matematičara na svetu, da ubuduće svoje radove objavljuje za Univerzitet u Beogradu, a ne za Univerzitet kralja Sauda iz Saudijske Arabije. To bi trebalo da utiče na poboljšanje statusa BU na pomenutoj listi, pa ako budemo imali sreće, možda ćemo da dobacimo čak i do 301. pozicije, čuda su moguća, pa možemo da verujemo, zar ne? Ako mislite da je suština nauke da otkriva kako svet oko nas funkcioniše i učini ga boljim, varate se. Ako mislite da obrazovanje treba da nas osposobi za život i učini konkurentnijim u obavljanju različitih poslova, varate se. Suština nauke i obrazovanja je da možeš da staviš „dr“ pored svog imena – pitajte akademika Nebojšu Stefanovića - ili da, u ovom novijem slučaju, budeš na što boljem mestu na Šangajskoj listi. Nije važno da li imaš recimo stručne arhitekte koji znaju kako rekonstruisati grad a ne napraviti potpuni haos. Nije važno obrazovati kadrove koji znaju kako da naprave potporni zid koji neće pasti ili kako se suprotstaviti poplavi koja očigledno stiže. Nije važno imati biologe koji umeju da ti objasne zašto je drveće baš mnogo bitno za život ili ekologe koji znaju koliko loše na životnu sredinu utiče stavljanje reka u betonske cevi. Ne. Važno je imati čime da se pohvališ, važno je reći svom biračkom telu: „Imali smo najveći rast na Šangajskoj listi u novijoj istoriji Srbije“, pa čak i ako si taj rast napumpao potpuno veštački. Uspeva sa smanjenjem nezaposlenosti i rastom prosečne plate, pa zašto ne bi i sa rastom pameti? Ostaje, međutim, nejasno zašto Srbija u ovako teškom trenutku ne koristi i ono najbolje što ima, zašto ne posegne za „teškom artiljerijom“? Zašto, na primer, Nebojša Stefanović, Siniša Mali i Tomislav Nikolić, kao poznati i priznati akademski građani ove zemlje, ne počnu odmah da pišu svoje radove za Beogradski univerzitet? Tako bi svetska nauka već sutra, ali mislimo baš bukvalno sutra, mogla da postane bogatija radovima kao što su „Simbolički i praktički značaj broja 24 u ekonomskim transakcijama“ Siniše Malog, „Uspon, razvoj i buduća kretanja privrede žutih ljudi u 21. veku“ Tomislava Nikolića ili „Bezbednosni koncepti povezivanja nekih lica sa nekim mestima i nekih lica sa nekim drugim licima“ Nebojše Stefanovića. A onda je samo nebo granica. Harvard i Jejl već drhte. I treba, jer Šangajska lista će uskoro biti premala za sve nas. Možda će nam biti potrebna i neka potpuno nova jer je, sa ovakvim kadrovima, Srbija zaista van svake konkurencije.