Hronologija progona

Aprila 2014. godine - posle 20 meseci medijske kampanje, uhapšeno je dvadeset ljudi koji su sa mnom radili u gradu, na osnovu dve iskonstruisane afere. Veći deo njih je proveo u pritvoru, odvojen od svojih porodica, dece i prijatelja, u ćelijama sa ubicama i narko-dilerima, skoro godinu dana. Pet godina kasnije tužilaštvo je od jednog predmeta odustalo, dok za ljude uhapšene na osnovu izmišljene priče o malverzacijama na rekonstrukciji Bulevara kralja Aleksandra i dan-danas nema ni optužnice, a kamoli suđenja. I pored te činjenice Aleksandar Vučić je pre nekoliko meseci rekao, citiram: „Protiv Aleksandra Bjelića (tadašnjeg gradskog menadžera) se očekuje pravosnažna presuda ovih dana.“ Svi Vučićevi saradnici konstantno ponavljaju da je za Bulevar prihvaćena ponuda šest miliona evra skuplja iako je i nalazima veštaka utvrđeno da to nije istina. Za taj projekat je grad Beograd dobio nagradu Evropske komisije u iznosu od šest miliona evra za najbolji projekat realizovan sredstvima evropskih banaka te 2010. godine. Od 2015. do pred kraj 2017. godine, kada sam se povukao iz politike, o meni nije objavljen nijedan negativan članak. Aleksandar Vučić mi je nudio da biram između mesta potpredsednika vlade koji bi vodio ekonomiju zemlje i mesta gradonačelnika Beograda. Ponudu sam odbio. Krajem 2017. godine odlučio sam da se vratim u politiku. Od tog dana kreće novi talas medijske harange u kome sam 20.000 puta za godinu na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i u dnevnim propagandnim glasilima vladajuće stranke (Informer, Alo, Srpski telegraf, Kurir, Večernje novosti...) pomenut kao lopov, kriminalac, nasilnik, čovek koji je prodao Kosovo, odvojio Crnu Goru od Srbije... Preko pedeset puta dnevno su građani Srbije dobijali negativnu informaciju o meni, a da nikada, ni jedan jedini put, na te laži nisam mogao da odgovorim. Dešava se potpuno ista stvar kao 2012. i 2013. godine. Ministar Stefanović je, 7. jula ove godine, posle najave da ćemo za dva dana pokazati dokaze da je falsifikovao fakultetsku diplomu, izašao sa tvrdnjom da se provodi istraga protiv mene i ljudi koji su radili u Dajrektu. Premijerka je te tvrdnje potvrdila. Svi njihovi mediji su na naslovnim stranima objavili da sam pod istragom. Sam sam 15. jula otišao u policiju da tražim da budem saslušan kao lice koje je pod istragom, prema tvrdnjama najviših državnih funkcionera. Rečeno mi je da nemaju saznanja da se bilo kakva istraga protiv mene vodi. Saopštio sam to okupljenim novinarima. MUP me je „demantovao“ posle nekoliko sati tvrdeći da nije tačno da nema nikakve istrage protiv mene. Tada sam javno rekao da će po istom scenariju kao 2014. zbog mene ljudi biti hapšeni. Hapšenja su se i desila, 28. avgusta. LJudi koji su u Dajrektu i RTS-u pošteno radili svoj posao postaju kolateralna šteta kampanje koja se protiv mene vodi. Na svu sreću, ipak se nešto u ovoj zemlji promenilo u odnosu na pre pet godina pa su posle saslušanja pušteni kući bez dana zadržavanja u pritvoru. U pola dva tog dana je potpredsednica SNS-a Marija Obradović, na konferenciji za medije, saopštila da je to dokaz da sam umešan u malverzacije i da je istraga to utvrdila. U 16 časova je na ponovljena pitanja novinara ministar policije izjavio da nisam uhapšen, jer se po tom predmetu protiv mene nije ni vodila istraga... Tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom su me narednih dana i pored te činjenice, i pored toga što ljudima koji su privedeni za navodnu štetu od skoro šest miliona evra nije određen pritvor, stavili na sve naslovne strane označavajući me kao kriminalca koji je opljačkao RTS. Sve je to javno rekao i predsednik Srbije nekoliko puta. Na moj javno postavljan zahtev Aleksandru Vučiću, nakon stoti put iznete laži da sam kao gradonačelnik ukrao 500 miliona, da kaže na kojim sam poslovima krao pare, koliko sam ukrao na svakom od tih poslova pojedinačno, ko mi je novac dao, da li mi je dao u kešu ili uplatio na neki račun, predsednik SNS-a je odgovorio saopštavajući netačne podatke o prihodima, kao i o rastu firme čiji sam bio suvlasnik i koja je radila u više od deset zemalja Evrope. I te laži je ponovio još nekoliko puta u „medijima“, koji nikada nisu objavili nikakav moj odgovor na te tvrdnje. Tako sam za sve one koji se informišu isključivo sa propagandnih glasila Aleksandra Vučića postao dokazani lopov i kriminalac. To što nalaz sudskog veštaka demantuje drastičan porast prihoda moje firme objašnjavajući da se 2004. promenio način obračuna prihoda zbog uvođenja PDV-a i da je rast bio četiri do devet (u zavisnosti od kursa evra koji se primeni), a ne preko 13.000 odsto kako tvrde naprednjaci, niko nikada nije čuo. To da je kompanija bila najveća u Srbiji bez ijednog državnog klijenta i da je radila za svetske gigante poput Telenora, Henkela, Bajersdorfa, niko nije objavio. To da smo bili najveći na teritoriji cele bivše Jugoslavije i da smo sportskim pravima trgovali u pola Evrope niko od ljudi izloženih kampanji raznih Pinkova i Informera, nikada nije saznao. Kao što nije dobio informaciju da nikada nisam imao ofšor firmu, da je srpska firma bila vlasnik firmi i u Zagrebu, Sarajevu, LJubljani, kao i to da sam sav novac od prodaje primio u Srbiji plativši porez više od dva miliona evra. Pre više od deset godina Saša Tijanić me je pitao kakve argumente imam za neku svoju tvrdnju. Odgovorio sam mu da je to što govorim istina. Tada mi je rekao rečenicu koju sam zapamtio i stalno je citiram: „U Srbiji istina nije argument.“ I pored svesti da je stari Tijanić bio u pravu, i dalje verujem da će jednog dana istina ipak pobediti. A do tog dana zaista nemam nameru da više nikad nikome objašnjavam niti da se izvinjavam što sam se za razliku od Aleksandra Vučića i 90 odsto srpskih političara u svom životu bavio i drugim stvarima osim politikom. I što sam u tome bio veoma uspešan. Ja se ponosim time kakvu sam kompaniju sa svojim saradnicima napravio i smatram to preporukom i garancijom da kada ljudima u Srbiji obećavam da će imati veće plate i živeti bolje, znam kako to i da uradim. Valjanje po radikalskom blatu nije sport kojim želim da se bavim. Vređanje, mržnja, laži, klevete su ono u šta su u ovih sedam godina pretvorili Srbiju. Ne želim da budem deo toga. Prihvatam da me nazivaju vucibatinom, ološem, društvenim talogom, izdajnikom, lopovom, kriminalcem, tražeći od svojih saradnika da nikada na isti način ne odgovore. I kritikujući ih kada posle stotog vređanja ne izdrže i kažu ili napišu nešto što nije primereno društvu koje želimo da izgradimo. Tražim od svih da umesto toga govore o sjajnim ljudima zahvaljujući kojima Srbija postoji. Da pomenu više od 3.000 učiteljica i učitelja koji su pre nekoliko dana preuzeli brigu o 63.000 prvaka. To su ljudi koji ih će za platu nedostojnu čoveka učiti brojevima i slovima, ali im dati i svu svoju ljubav kako bi postali dobri ljudi. Da pomenu sve one lekare i medicinske sestre koji će za takve iste bedne plate lečiti ljude i pomagati im. I policajce koji će nas čuvati, i vozače autobusa koji će nas voziti. I sve ostale koji pošteno i savesno rade svoj posao, objašnjavajući im da će njihove plate drastično porasti kad oteramo ovo zlo koje sada imamo. Kada ih pitaju odakle pare, da im objasne da je cena auto-puta kroz Grdelicu uvećana skoro 50 odsto i da je za tih sto miliona evra svaki lekar početnik mogao da ima platu hiljadu evra, a medicinska sestra 500. Da se iz iznosa koliko je ukradeno na auto-putu od Obrenovca do Čačka mogla svakom nastavniku u Srbiji isplatiti plata od 600 evra. Da bi se zaustavljanjem krađe i ugradnje od 60 odsto, koja je postala normalna, i odustajanjem od ludačkih nepotrebnih projekata, mogla pokrenuti srpska privreda, moglo pomoći preduzetnicima, mogle bi se izgraditi nove škole i bolnice. Plivanje u radikalskom blatu je sport u kome ćemo uvek biti poraženi. To je njihov teren. Jedini na kome znaju da igraju. Zato ga napustimo odmah, ne odgovarajmo na svakodnevne laži, posvetimo se ljudima i nudimo im konkretna rešenja, ali i san koji uskoro možemo živeti. Samo tako ćemo pobediti.