Vlast nas gura u sukob

Svaka čast ljudima koji protestuju, kaže na početku razgovora za NIN glumac Branislav Trifunović, ali ja sam za konkretnu akciju. Moramo da se borimo konkretnije jer ljudi na vlasti se u bukvalnom smislu bore za svoje pare, položaje i spremni su da poginu za to. Pitanje je da li smo mi s druge strane spremni da odbranimo sebe. I kakav je vaš odgovor na tu dilemu? Teško. Imamo vlast kakvu zaslužujemo. I na ovoj strani imate ljude koje će lako kupiti i Vučiću je jednostavno da vlada. Imate 700.000 članova SNS i to dovoljno govori o podaničkom mentalitetu. Očigledno je da u svojoj političkoj DNK strukturi imamo nešto podaničko. Ali u našoj istoriji događa se nešto prvi put. Taj način vladanja, ubijanja svakog autoriteta, da je lakše kupiti diplomu nego nešto naučiti, to su poruke koje se šalju klincima i narodu i oni to vrlo ozbiljno shvataju. To je genocid nad sopstvenim narodom. Neko je rekao nedavno da Balkan nije geografski pojam već dijagnoza? Ista je matrica u svim državama eks-Jugoslavije. Članovi moje familije s majčine strane, njih pedesetak, završilo je u ustaškim jamama četrdesetih. To me nije sprečilo da navijam za hrvatsku reprezentaciju na Svetskom prvenstvu u fudbalu i ne stidim se toga i ne plašim se bilo koga. Igrali su lep fudbal. Isto tako kažem da je doček u Zagrebu bio grozan. Ali, ne želim da generalizujem ljude, niti da ih stavljam u okvire nametnute istorije, koja je pod velom magle i sipinog mastila koje nam stalno bacaju u oči pa više ne znamo ni šta se desilo. Moji prijatelji su i muslimani, imam prijatelje u Splitu, Zagrebu i imam da kažem ovoj vlasti i bilo kojoj drugoj da me nijedna od njih neće posvađati sa njima. Koliko god se trudili da te mostove ruše, duplo ću raditi na tome da ih dižem i to je moja borba. NJihov rezultat je odlazak 60.000 ljudi godišnje bespovratno jer nam je školstvo loše, jer ljudi kupuju diplome, završavaju škole preko telefona… Sve se zna i ništa ne menjamo i ja više nemam nadu da možemo suštinski da se promenimo kao društvo, bar ne za mog života. Vi i vaš brat ste istupili iz sigurnih pozicija glumačkog vrha, zašto kada je to moglo skupo da vas košta? Nisam razmišljao o ceni. To je ono na šta vlast računa, kalkulacija koliko će to da te košta. Istina je da sam tokom protesta dobijao čudne poruke, okretao se noću pri povratku iz pozorišta ili grada ali nisam to posmatrao kao problem. Pogodilo me nešto drugo. Dok sam bio deo tih protesta, bio sam verovatno najusamljeniji čovek na planeti. Svi moji iole bliski ili manje bliski prijatelji jednostavno su nestali. Vremenom sam počeo da postavljam pitanje sebi zbog koga ja ovo, zašto ja ovo radim. Zašto da imam problem sa roditeljima koji ne mogu da spavaju jer se svašta pričalo o nama. I čak taj mali deo priča ali i laži koji je dolazio do njih, bio je i više no uznemirujući. Ne bih voleo da udaramo na tu žicu, samo kažem, nije bilo prijatno, roditeljima pogotovo. Intrige, spinovi, tabloidi, zavade među prijateljima? Zašto su ti prijatelji nestali? Neki iz straha, neki iz interesa, neki zbog sujeta, a neki ne znam…. i nekako ne verujem da ću to ikada saznati, niti će mi oni to ikada reći. I ne pogađa me više to, osvestio sam to u jednom trenutku sveg tog ludila i shvatio da osim ljudi koji mi prilaze na ulici, koje ne znam, nemam nikog. Ili gotovo nikoga. Dva prijatelja koja su tu u svakom slučaju, svi ostali koje sam znao ili znam, njih nije bilo. Zato kažem, do nas je a ne do njih i suštinski, mi smo ovu bitku izgubili. I dalje ću se boriti, uradiću sve što treba, ali izgubio sam iluziju da možemo da promenimo svest ovog naroda. I opozicija je izgubila jer se ne obraća narodu već se raspravlja i svađa u krugu u kom se razumeju. I to je strašno. Oni su ogledalo društva u kom živimo, reprezenti ovog naroda, spremni na sve kompromise, na svaki dogovor, spremni da budu podanici, da završe raznorazne poslove. Što se mene tiče, to što me nema na ulici ne znači da nisam spreman da izletim kad god treba, kada vidim da se stvar lomi i nestaje. Možda je ta pozicija najteža kada si ničiji, kritikuješ i vlast i opoziciju? Možda su se zato mnogi sklonili. Opasno je? Opasno je i ići ulicom. Može uvek da padne nešto na glavu. Kritikovao sam ih u nadi da će da se promene. Pozivao ih da se pokrenu, da nešto urade. Na sastancima, što je došlo do mene, bavili su se mojim izjavama, umesto da se bave sobom. Kad god kritikuješ opoziciju, svrstavaju te u Vučićev tim. A to je najlakša odbrana. Evo, ja njih pitam a gde ste vi bili sedam godina? Gde ste bili kada su meni zabranjivali predstave? Gde ste bili kada su mi pretili, kada su nam uzimali poslove? Gde ste bili?! Svi vi koji to pričate, kada smo mi nešto radili. Naravno, nema odgovora. Spinovali su a ko god me zna i zna šta radim, zna da s tim čovekom ne bih mogao ni u istoj prostoriji da budem. U tom kontekstu raste broj spinova da se Sergej sreo sa Vučićem? Rekao je da ga je Vučić zvao, i da, naravno, nije otišao. Ali je pušten spin da je bio kod Vučića jer je Sergej u jednom trenutku postao opasan. Vučić je osetio da podrška Sergeju raste, pa ne bi li tu opoziciju malo razjebao. Vučiću je dobro da ima što više opozicionih usamljenih ostrva i zato je jako bitno da se opozicija, kakva god bila, okupi makar oko jednog cilja, što su ovi protesti pokušali da urade. Protesti su izazvali opoziciju da se okupi, iako se lično ne slažem sa 95 odsto stavova članova opozicije, kao što i dalje ne znam ko je prava opozicija, isto tako znam da jedino što može da okrnji ovu vlast jeste opozicija ujedinjena oko tri, četiri tačke. A posle ko će da ide ovamo ili onamo, to me ne zanima. Što se mene tiče, ja više nikada neću podržati nijednu stranku, političara, političku organizaciju jer sam shvatio da su sve sklone kompromisima, izdaji svakog ideala. Privođenje Đilasovih ljudi doživljavate kao politički progon Đilasa? To je samo pokazna vežba - kada bi ušli u kampanju za izbore evo kako bi oni izgledali. Voleo bih da oni dokažu da je Đilas lopov, ne on, bilo ko, ako jeste. Ali, voleo bih da dokažu i da je Nebojša Stefanović takođe lopov, da je njegov otac lopov, da Andrej Vučić radi svašta, da je sin fudbalski menadžer, da čuvaju kriminalce… peru pare izgradnjom po Beogradu i šire. Ako je neko lopov, neka dokažu, ali imam protiv da se sa stranačkih pozicija targetiraju ljudi i da se pod pretnjom i silom tera policija da hapsi bez dokaza. To je politički progon? Apsolutno. To jeste politički progon. Ničega drugog tu nema. To govorite vi koji ih kritikujete sve vreme? Naravno da sam ih kritikovao. Tokom protesta sreo sam jednog lidera opozicije i rekao sam: kada ćete da obujete patike i odete u neko selo, da sednete s nekim seljakom, popijete pivo ispred zadruge? Kada ćete da izađete iz Starog grada gde nam držite tribine i pričate o tome kako je teško vama u skupim odelima i sa skupim automobilima. NJih to ne zanima. Ide Balša Božović, bori se sam za ljude iz Bristola, žene koje su otpuštene… Šta građanin, opozicija, bilo ko može da uradi kada navijači postave tenk ispred stadiona, gest koji kasnije odbrani vlast? Naravno da će vlast da odbrani tenk kada ga ona i postavi. Neki navijači su u sprezi sa vlašću. Vučić je prvo namirio neke Partizanove a onda Zvezdine navijače preko raznih poslova. Rezultat? Kada ste čuli u poslednje vreme na stadionu da se viče nešto protiv Vučića? Taj čovek sam priča kako je zvao i fudbalere da daju gol! On je neki mesija koji se upliće i u to da li će neko da da gol ili ne? Sramota me više da pričam o Vučiću. Ja više nemam šta da kažem o tom čoveku. On je jedan manijak, kontrolor frik, i to više nije izdrživo. Šta kažete o nama gledajući taj tenk, i traktor kao odgovor u Zagrebu? Tenk je odgovor vlasti na napade u Kninu. A onda je vlast u Zagrebu odgovorila traktorom. To je samo jedna od niza stvari na koje mi kao narod nismo reagovali. Vidite na kom su nivou te vlasti. Da to radi vlast jasno je, jer bila je maketa vešala na plastičnim cevima na protestu, na kojima ne može skakavac da se obesi a kamoli neko drugi, pa ste imali progon tih ljudi. Sramota me. Ko smo mi da sve oćutimo? Vučić nam je predsednik, Bata Gašić direktor BIA, Neša doktor Stefanović ministar policije, Vulin ministar odbrane. Likovi i situacije kao iz Nušićevog komada. Jesmo li mi normalni? Ja vam kažem - nismo. To nema više veze sa njima. Oni su odradili svoje, iskoristili pozicije, fondove, poslove koliko god su mogli. Ali šta je ono što mi radimo? Šta je naš odgovor? Nema ga. To je naš problem. Iz ove vizure jako se kajem što smo obustavili gađanje jajima određene institucije, popustio sam pod tim pritiskom, ne blokade…. LJudi koji su rekli ne nasilje? Da, oni su rekli da je to nasilje. To nije nasilje. Tim institucijama mora jasno da se kaže ko su. Mislim da na našoj strani ima nemalo onih s nekog platnog spiska i da pokušavaju da nas kontrolisano usmeravaju. To nije paranoja. Što kaže Basara, nisam paranoik, ja sam u pravu. Pa ko će da priča, pa koja muzika…, budalaštine od kojih ne vidiš ono po šta si krenuo. E, sad mi kažite je li to slučajno? Ja više ne verujem u slučajnosti te vrste. I ta bitka preko Tvitera, društvenih mreža koje koristi pet odsto ljudi. Zavaravanje, zavlačenje. Mnogo više me brine što svega 11 odsto ljudi u Srbiji ima pasoš. To je problem, tih 89 odsto ljudi ne putuje nigde. A oni koji imaju pasoš, oni odlaze zauvek, ko god može. Otišao je i genetičar Stojković? Šta je mogao? Što je do njega, uradio je. Zato kažem da je ova vlast izvršila genocid nad sopstvenim narodom. Uništila autoritete, poravnala teren iz koga raste samo korov. I opet kažem, nisu oni krivi, ni ovi ni oni, mi smo. Mi smo dali tom čoveku da ode, mi se nismo borili za tog čoveka. Nismo se izborili ni za još 600.000 ljudi koji su otišli u poslednjih deset godina. Rekao je upravo što i vi, da su komšije, prijatelji, ljudi oko njega prosto nestali? Da jednog dana nije bilo više nikoga? To sam doživeo na svoj koži. Ja to znam. Verujem tom čoveku. Nije imao gde da kuca, na koja vrata da pozvoni. Nije mogao da uđe nigde. Ni poslovno, ni prijateljski. Ja ne mogu da snimam filmove jer gde god da se pojavim i tražim pare za finansiranje filma automatski se ljudi plaše, zatvaraju vrata, ne javljaju se na telefon. To je taj strah. O tom podaništvu pričam. Zato kažem, ovaj narod zaslužuje ovakvu vlast. Mi smo ogledalo ove vlasti. Mi smo podanici, nismo narod. Mi zaslužujemo i Pink i Marića i Prvu i ovog nekog čoveka iz Kopernikusa koji kupuje televizije i livade. I ovog čoveka koji kupuje Novosti sa firmom od 100 dinara. Mi zaslužujemo sve to zato što ih nismo govnjivim motkama udarali kada je trebalo. Kunem se, svi su oni na obe strane na jednu poruku udaljeni jedni od drugih. Mislim da Vučić ima telefone svih i da se dopisuju. Neka se mrze, šalju ovakve i onakve poruke, ali to rade. Siguran sam. I šta mi očekujemo da će kada padne, Vučić da bude uhapšen? Nisam siguran. Bojkot ili ne? Apsolutno bojkot. To smo tražili na protestima a sada je više no ikada jasno da je bojkot jedino oružje u našim rukama kojim možemo da se borimo. Neverovatna količina emisara svih evropskih zemalja, Amerike… ubeđuje opoziciju da izađe na izbore, zaboravljajući na sve što radi vlast već sedam godina. Jedina stvar koja je stala na put te ljubavi između EU, Vučića i Amerike i njihovog plana i dogovora sa Blerom oko Kosova su protesti. A nas zanima pravna, sigurna država, institucije i poštovanje Ustava i zakona u svim segmentima. NJih ne. Mi smo kolateralna šteta tog njihovog dogovora. Šta EU hoće od Srbije? Da završe to sa Kosovom. Demokratizacija Srbije? Ne zanima ih. To je licemerje. Mi smo kolateralna šteta već osam godina. Da li je ijedan evropski zvaničnik rekao bilo koju reč o kupovini poslanika, saradnji sa kriminalcima, krađi para iz EU fondova? Dijalog vlasti i opozicije pod pokroviteljstvom Fonda za otvoreno društvo? Pregovarate oko nečega što je garantovano Ustavom - pravo na slobodne fer izbore?! Šta da sedim sa vama i pričam da li želite da poštujete Ustav i zakone? Vlast krši Ustav i zakon a za to se odgovara a ne pregovara. Poziv Soroša? Pa zar nismo mi, ova strana, izdajice i Soroševi plaćenici, zar nas nisu tako targetirali njihovi mediji, ne bi li nam neko razbio glavu ili povukao nož jer smo izdajice, dok se Vučić susretao s njim? Sve u ime demokratije? U ime demokratije. Da li vam je sada jasno koliko jakog neprijatelja imate? Tu sam. Znaju gde sam. Slušaju me. Znaju gde živim. Nek su živi i zdravi, oni svoj posao, ja svoj. Nisam nikoga prevario, ništa ukrao, nisam uradio ništa protiv tog Ustava koji oni krše, ako jesam, evo izvol’te. Nemam šta da krijem ni kada pričam telefonom, ni ovde, niti bilo gde i bilo s kim. Zvali su, slali poruke, pitali, slali emisare. Šta su tražili? Smiri se, ‘ajde vodiću te kod ovog da ti on da šta ti treba, koliko ti treba… Oni pokušavaju… …Da vas kupe? Pa, da. Kao robu? Pa, šta misliš, ovi ljudi zašto se tako lako okrenu? Koliko je produbljen jaz dve strane, koliko malo fali da… … Da se počistimo? Generator tog razdora je vlast, oni su krenuli da nas dele na ološe, kvazielitu, lopove, kriminalce, Soroševe plaćenike i njih - simbole čistote. Tako da ako ste neko ko ih kritikuje, ne znate da li će vam neko prići da vas udari flašom ili izbode nožem. I ako bi sada ušli u kampanju, ako opozicija pristane na izbore, ta kampanja bi bila takva da bi dovela do krvi. LJosa u biografiji Riba u vodi priča o kampanji tokom predsedničke kandidature u kojoj je i sam bio kandidat kada je želja za promenom rezultovala ubistvom više ljudi od strane vlasti. Mislim da ova vlast gura u to. Da bi opstali tu gde jesu i završili posao zbog kog su dovedeni, ova vlast mora da pojača pritisak na one koji je kritikuju. Samo se pitam, gde je granica punih džepova, bankarskih računa. Kad ste zadovoljni, braćo moja, kada možete da idete? Kada je dosta? Kada ćete shvatiti da ste namireni i vi i vaša deca, koja nikada neće morati da rade? Mislim da je to sa vlašću kao i sa slavom, kada je imaš previše, teško je pustiti. Teško se čovek odriče tolike vlasti. Zato prognoziraju da ova vlast može opstati koliko i vlast u CG? Ova vlast će se sama od sebe urušiti. U CG ih je lakše kontrolisati jer su klanovi izraženiji, manje je ljudi. Ovi ovde, pobiće se međusobno zbog plena. Ne vidite Tomu Nikolića kao opciju B unutar SNS? Namiren. Bavi se hidroelektranama, dobio je kuću koju nije smeo da dobije. Jesmo mu platili milion evra za neke tende? Je l’ dobija platu 15.000 evra za nešto? Eto. On je plaćen. Kao i Vojislav Šešelj, Čeda Jovanović, Nenad Čanak. Šta može da preokrene situaciju i pročisti sistem? Tužilac kao rumunska tužiteljka Kovesi, tim tužilaca, nekih pet ortaka koji će reći e sada je dosta. To je naša jedina šansa. Potreban je neki Eliot Nes ili neki ludi Robin Hud koji će otići u šumu pa će krenuti sve od početka. Pa ili da imamo demokratsku republiku ili u šumu, da otimamo od njih i da dajemo siromašnima. Mislim da je i to rešenje. Vučić kaže da je on Robin Hud i da otima od bogatih i daje sirotinji? Stvarno?! Dobro. Možda malo od sebe i svojih prijatelja kada bi oteo bilo bi lepo pa da nešto da i narodu. Tu podelu na elitu i narod koriste i jedni i drugi i treći? Ružno je u tako siromašnoj zemlji proglašavati nekoga elitom. Voleo bih da vidim profesora ili glumca koji će reći da je deo elite. Bilo bi me sramota da to čujem. Lažna podela. Smišljena, kontrolisana izolacija nekih ljudi. O tome pričam da bih tu laž i manipulaciju razbio. Ja nisam elita i viđam više običnog sveta po Srbiji no što je Vučić ikada video. Kada smo potpisivali sporazum sa narodom, govorili su neki, „to ‘narod’…, mi smo građani“, uglavnom sam psovao, i muka mi je od tih komentara. Ta vrsta „urbane gerile“ mnogo je opasnija od nacionalističke jer je kao moja a ja nemam s njima dodirne tačke. Nemam tu vrstu gledanja s visine na ostali svet, a ti ljudi imaju. Neće oni da budu narod?! Pa, šta ste?! Građani? Građani ste?! Pa dobro, šta je onaj čovek u Ćićevcu? „Urbana gerila“ ne misli na tog čoveka tamo. Misle na svoju guzicu, isključivo. I nikada neće otići do tog čoveka da vide šta je njegov problem. Kakva je ta Srbija o kojoj se ne priča? Ta Srbija je jadna i izmučena. Ničija je? Ona je ničija, njih 800.000 koji nisu ni za koga. Pitate se zašto? E, pa zato što nema nikoga od stranaka kada ljude izbacuju na ulice, kada im izvršitelji otimaju stanove zbog neplaćenih računa za struju. Prošle godine pravili smo predstavu Pad o 60 radnika poginulih na gradilištima u Srbiji. Niko nije odgovarao nikada. Niko o tim ljudima ne zna ništa. A to je 60 ljudi koji imaju majke, očeve, decu, sestre… Mnogi od njih imaju 66, 67 godina. Znači da ih je muka naterala da nakon penzije rade na gradilištu. To je Srbija. A mi sedimo u Starom gradu i tvitujemo. Pa eto nam. To je ta revolucija!