Gvozdeni zagrljaj partije

Pokušaj promene lokalne vlasti u opštini Medveđa doveo je do toga da Vlada Srbije raspusti tamošnju skupštinu i da raspiše izbore zakazane za osmi septembar. Kao i mnogo puta do sada, stanovništvo će s televizijskih ekrana i sporadičnih bilborda pozdravljati nosilac liste Aleksandar Vučić i, kao i mnogo puta dosad, njegova će izborna lista izvesno odneti pobedu. Za takvo predviđanje nije neophodna kristalna kugla. Dovoljno je i podsećanje na bezmalo sve plebiscite održane od 2012. godine, bilo da je reč o predsedničkim, lokalnim ili parlamentarnim izborima. Kao studije slučaja mogu da posluže lokalni izbori u Lučanima, Doljevcu, Kuli i Kladovu iz decembra prošle godine, koji su održani iako je povoda za održavanje prema Zakonu o lokalnoj samoupravi bilo samo u prvoj opštini. Nerealna i uniformna obećanja, stvaranje referendumske atmosfere, slikanje glasačkih listića i odredi nadzirača u džipovima sa zatamnjenim staklima postali su već uobičajeni deo folklora u takvim prilikama i izvesno je da neće izostati ni u opštini Medveđa. Tako je propala prilika da se opozicionim opštinama Čajetini i Paraćinu, gradu Šapcu, te beogradskim opštinama Starom gradu i Novom Beogradu pridruži i opština s juga Srbije. Preostale 162 lokalne samouprave su listom pod kontrolom vladajuće koalicije, poglavito Srpske napredne stranke. Ova vrsta prekomponovanja lokalnih vlasti prema republičkom šablonu neupitno vodi ka partijskoj homogenizaciji političke zbilje. Reč je o trendu koji je prethodio 2012. godini, naravno, ali čini se da je puni zamajac dobio tek nakon pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. Glavna mantra SNS-a tada je bila da partije koje na parlamentarnim izborima u određenim opštinama nisu prešle cenzus, ili, ređe, nisu u njima odnele većinu, nemaju šta da traže ni u tamošnjim vladajućim koalicijama. „Očito je da se lokalna vlast vidi kao nastavak republičke vlasti koja se ukazuje kao jedini davalac legitimiteta. Istine radi, moram da kažem da to ima dublje korene od savremenih. Recimo, usvajanjem Zakona o lokalnim izborima u decembru 2007. godine, gradonačelnici se više nisu birali neposrednim glasanjem, već u skupštini opštine. U Nišu je tada DS pokušao da opozove gradonačelnika i bivšeg direktora Duvanske industrije ’Niš’ Smiljka Kostića, s istom argumentacijom koju je kasnije ponavljao SNS i koja je, što je najgore, delom tačna i građanima najlogičnija – neusklađenost lokalne i centralne vlasti usporava reforme i potencijalno otežava rad lokalne samouprave. Važnije je pitanje kako smo dozvolili da to bude podrazumevana logika sistema“, kaže za NIN aktivista niškog Udruženog pokreta slobodnih stanara i filozof Rastislav Dinić. Već u aprilu 2014. godine, Srbija se smejala vesti da je Nebojša Marjanović, predsednik opštine Boljevac, ušavši u treći mandat za mesec dana promenio tri partije – Ujedinjene regione Srbije, Novu demokratsku stranku (danas Socijaldemokratsku stranku) i neizbežni SNS. U tadašnjoj izjavi za NIN je bio iskren i koncizan: „Dogovorio sam saradnju s Radomirom Nikolićem iz SNS-a, jer je bilo jasno da će osvojiti većinu. Oni nemaju regionalne lidere, a mi bez podrške centrale kao da ne postojimo.“ Deset meseci kasnije, vladajuća partija došla je na vlast nakon vanrednih izbora u Lučanima. Te godine je SNS osvojio apsolutnu većinu na vanrednim parlamentarnim izborima, a Aleksandar Vučić je postao premijer. Broj opština pod vlašću SNS-a popeo se na osamdeset. U aprilu 2015. godine, građani i pojedini odbornici iz Mionice su pokazivali masnice koje su dobili od lokalnih stranačkih falangi, a tad je „pala“ i Inđija, dotadašnje tradicionalno uporište Demokratske stranke. Već u julu 2016. godine, SNS je slavodobitno obznanio da je na vlasti u svih vojvođanskih 45 opština i gradova. Neki u tome vide verodostojnu sliku realpolitičkog stanja u Srbiji. Među njima je i analitičar Dragomir Anđelković, koji je u izjavi za RTS u avgustu 2016. godine predočio da „naša politička kultura nije na tom nivou da lokalni nivo prepustimo ljudima koji se bave komunalnim pitanjima“ . Ostavimo li snishodljiv ton prema „komunalnim“ pitanjima po strani, ostatak izjave da se prevesti u ono što će reći svaki lokalni političar u zemlji – lokalne vlasti naprosto nisu dovoljno snažne da delaju samostalno u odnosu na Beograd. To, međutim, ne znači da lošu situaciju treba ignorisati ili je činiti još gorom. „Iza takvih teza se krije opasna ideja da je diktatura najbolja stvar za običnog čoveka. Ideja da postoje mentaliteti koji zahtevaju jakog lidera nikad nisu naučno dokazani – nauka je, ako išta, pokazala da se takva teza lako podmeće tamo gde ne postoji politička pismenost. A pismenost se da usavršiti. U osnovi te teze je i duboko nepoverenje u demokratiju i demokratske kapacitete lokalnih zajednica. Problem centralizacije je što koncentrisanje odlučivanja u jednu, centralnu tačku neminovno vodi ka proizvodnji generičkih, uniformnih rešenja koja ne pogoduju svim sredinama. Decentralizacija pomaže direktni kontakt između građana i donosilaca odluka, jer ne može neko iz Vranja ili Crne Trave da utiče na rad nekog resornog ministarstva. Oglušenje o neophodnost centralizacije vodi ka pasivizaciji građana kao političkih subjekata, a takvim građanima više ne trebaju ni lideri, već spasioci i izbavitelji“, kaže za NIN Mladen Jovanović iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju i dodaje da se time čine veliki koraci unazad, kako u zakonodavnom, tako i u institucionalnom i u kulturnom smislu. Dobra pokazna vežba koja ilu­struje posledice centralizacije jeste slučaj niškog aerodroma „Konstantin Veliki“ koji je u avgustu prošle godine poklonjen državi. U niškoj skupštini je za odluku glasalo 44 odbornika, dok je protiv bilo svega petoro. Ministarka Zorana Mihajlović je tad izjavila da će ovim postupkom biti omogućeno „normalno funkcionisanje aerodroma“, iako je krajem 2017. godine postigao samoodrživost bez pomoći gradske vlasti. Godinu dana kasnije, aerodrom prvi put od 2014. godine posluje s gubicima koje država nadoknađuje sredstvima iz budžeta. „Sličnu situaciju ćemo imati nakon usvajanja novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojim će zdravstvene ustanove preći u nadležnost države, što nema ni fiskalnog opravdanja. Zdravstvena zaštita će biti manje dostupna, to će voditi ka daljoj depopulaciji lokala i centralizaciji. Isto nas čeka i u pogledu funkcionisanja univerziteta. Iako su prethodne vlasti već bile pripremile mehanizam partijskog zapošljavanja, aktuelna je čak i to centralizovala. Paradoksalno, lokalna samouprava ne sme da troši sopstveni budžet dok ne dobije potvrdu iz stranke. Davanje imovine republici takođe je posledica partijske naredbe, jer mnogi lokalni odbornici suštinski to ne žele da urade. Poslednji ovakav nalet centralizacije bio je 1997. godine, kada je Socijalistička partija Srbije izgubila lokalne izbore. Na brzinu je donet zakon kojim se sva imovina lokalne samouprave prebacila na republički nivo. To je bio pokušaj Slobodana Miloševića da očuva nekakvu kontrolu tamo gde je izgubio vlast. Možda SNS danas oseća sličan strah“, zaključuje Jovanović. Davne 1992. je Republika Srbija, izuzev Beograda, podeljena na 29 upravnih okruga koji su bili zamišljeni kao način obavljanja državne uprave. NJihovo uvođenje je trebalo da olakša komunikaciju između centralne i lokalne vlasti. NJima rukovode upravnici koje rešenjem postavlja Vlada. Do danas nisu ispunili svoju svrhu. „Ta institucija u praksi ispoljava dve manjkavosti. Prvo, ispostavlja se da je više produžena ruka centralne vlasti nego što artikuliše potrebe građana na lokalnom i regionalnom nivou, što joj je namena. Drugo, te institucije nisu prepoznatljive, jer građani vrlo retko znaju nadležnosti, imena i prezimena načelnika upravnih okruga. Možda je problem u međusobnoj komunikaciji, a možda se načelnici sami udaljuju od lokalnih zahteva, odgovor nije jednostavan. Građani na lokalu i dalje najviše očekuju od svoje opštine i izabranih predstavnika, a naročito ih interesuje funkcionisanje mesne zajednice kojoj pripadaju“, kaže za NIN Bojan Klačar, programski direktor CeSID-a. Na nedavno održanoj manifestaciji „Časovi demokratije“, koju su uz podršku Gradske opštine Stari grad organizovali Ustanova kulture „Stari grad“ i udruženje „Novi optimizam“, među govornicima su bili gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović, predsednik GO Stari grad Marko Bastać i Aleksandar Divović iz Inicijative za Požegu. Žitelji naselja iz Zlatiborskog okruga prevazišli su nezainteresovanost pravosuđa upravo skretanjem pažnje beogradske centrale i pritiskom koji su predano vršili. Povod za njihovo okupljanje bila je sumnja da je predsednik opštine Milan Božić dozvolio da opština otkupi plac i nelegalizovanu kuću supruga predsednice skupštine opštine Zorice Mitrović. Pored njih troje, uhapšen je i načelnik opštinske uprave Velimir Maksić. Svi su članovi SNS-a. Više od godinu dana i tačno 178 prijava je bilo potrebno da nadležni organi ispitaju sumnju u korupciju i preduzmu dalje korake. Divović je na manifestaciji ukazao da je među demonstrantima najviše bilo onih koje bi većina nazvala „gubitnicima tranzicije“. Jer, Srbija kao fiskalno najcentralizovanija država u Evropi nije najpogodnije mesto za građanski aktivizam koji bi makar i tehnički nadgledao organe lokalnih vlasti. Prema podacima Ministarstva finansija, podsetio je Divović, od celog prihoda koji lokalne samouprave i Autonomna Pokrajina Vojvodina zarade na svojoj teritoriji, tek 12,6 odsto u proseku ostaje njima. Do 2012. godine, ovaj postotak je iznosio oko 18 odsto. Ostatak se sliva u centralnu kasu, odakle se u vidu transfernih sredstava vraća na lokal, gde u proseku čini petinu lokalnih budžeta. Sve projekcije lokalnih budžeta sadrže uputstva krojena prema republičkom privrednom rastu, pa veći rast podrazumeva veće prihode. Problem je što realno stanje u privredi ne prati projekcije i evaluacije, zbog čega su i rebalansi budžeta prilično česta pojava. Usklađivanje raspoloživih sredstava sa odlukama i okvirima koje propisuje centar direktno povećava zavisnost lokalnih samouprava od republike, a postoji sveprisutan strah da će težnja ka većoj fiskalnoj samostalnosti naprosto zavrnuti glavnu slavinu. Upravo su izmene Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, usvojene 2016. godine, bile prilično jasan signal da centralna vlast ne planira da krene putem decentralizacije. NJima je predviđeno da od ukupnih poreza na zarade koji se isplaćuju lokalnim samoupravama, umesto dotadašnjih 80 odsto, gradovima ostane 77, a opštinama 74 odsto. U Beogradu je postotak smanjen sa 70 na 66 odsto. „Praksa, istraživanja i koncepti koje su vlade promovisale poslednjih godina ukazuju da situacija nije naklonjena lokalnim samoupravama. Čak i kada su usvajani formalni okviri za decentralizaciju, nije bilo dovoljno volje iz centrale da se u njima nešto uradi. Naš izborni sistem više promoviše lidere i stranke na nacionalnom nivou nego inicijative po Srbiji. Izborne liste isto pokazuju, kao i praksa centralnih vlasti da lokalne izbore vezuju za centralne, premda je reč o različitim odlukama i različitim posledicama izbora“, zaključuje Klačar. Od lokala dva putića, ali se, baš kao u starom Rimu, svi na kraju nekako susretnu u centrali.