Ne brinu oni za nauku nego za mandate

Dok su se idejni tvorci naprednije Srbije, a samim tim i napredne nauke, ulagivali penzionisanom profesoru Stojanu Radenoviću ne bi li svoje radove, umesto za bogatu Saudijsku Arabiju, potpisivao za siromašnu ali u ovom slučaju galantnu Srbiju, zemlju je napustio jedan od najvećih naučnika koje imamo – genetičar Miodrag Stojković. Čovek koji je zahvaljujući rezultatima koje je postigao u svetu, od vlade Velike Britanije dobio odobrenje da prvi u Evropi počne sa dobijanjem ljudskih embrionalnih matičnih ćelija iz kloniranih embriona i koji se na vrhuncu karijere vratio u Srbiju da bi u Leskovcu otvorio kliniku za lečenje steriliteta. Pokazalo se kao nedovoljno za naprednjake - nije im bio potreban ni u jeku borbe protiv „bele kuge“, ni kao šef Katedre za humanu genetiku Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, a ni kao inicijator ideje o osnivanju Centra za matične ćelije. Tačno je da se aktuelna vlast jedi zbog „odliva mozgova“, ali u „mozgove“ ne broji one koji su se opredelili da umesto članske karte SNS-a prednost daju „žutim lopovima“. I tek kada je genetičar Stojković stigao na svoju buduću odrednicu - Harvard, ministar prosvete Mladen Šarčević se setio da možda i ima poslovnu ponudu za njega. Nažalost, nismo saznali da li je ta „možda ponuda“ bila samo populistički trik ili je podrazumevala bolje uslove od onih koje je Stojković, kako sam kaže - gladan nauke, dobio na univerzitetu koji je prvoplasiran na Šangajskoj listi, jer ministar nije imao Stojkovićev broj telefona. A genetičar je odbio da mu ga dostavi uz obrazloženje da je imao telefon i dok je bio u Srbiji. Smatrate li da su realne insinuacije koje se ovih dana provlače na društvenim mrežama - da vas Šarčević ne traži zbog znanja, već da bi se uverio da ste zbilja otišli? Da, izgleda da neko mora da ode iz zemlje da bi bio dostupan… I to što je sada hteo da me zove smatram samo političkim potezom, alibijem da kaže - eto, mi sve činimo… Proći će vreme i ponovo će sve biti zaboravljeno. Kako je onda u javnosti stvoren utisak da ste „pobegli“ na Harvard a da mu se pre toga niste javili? Da li je pre vašeg odlaska bilo uobičajeno da se čujete? Gospodina ministra nikada nisam sreo. I kada je boravio u Leskovcu ili Kragujevcu nije me zvao, niti mi je uputio poziv da dođem na razgovor u Beograd, čak ni kada se radilo o samom projektu Centar izvrsnosti sa Centrom za izučavanje i bankom za čuvanje matičnih ćelija. I tu leži osnovni problem naše zemlje. LJudi se ocenjuju kao podobni i nepodobni, s tim što nepodobni nemaju šansu za zaposlenje - oni su izolovani, sputavani i onemogućavani na svakom koraku. A ako se neko usudi da podigne glas ili je politički aktivan, odmah biva provučen po novinama sumnjivog kvaliteta. Nije važno što su mi te iste novine nekada aplaudirale kao treneru, glumcu, piscu, svešteniku, naučniku… Znanje, sposobnost, kvalifikacije više nisu bitni, članska karta jeste. Sumnjivim novinama ili aktuelnoj vlasti? NJih, pod čim podrazumevam vlast, nauka i obrazovanje ne interesuju. Celokupni segmenti kulture i obrazovanja im nisu važni. Zašto bi? Asfaltiraju četiri sokaka u pet sela i imaju tamo više glasova nego naučnika u zemlji. Nema razmišljanja i planiranja na duge staze, već samo na mandate. Uzalud smo u Kragujevcu svake godine pripremali, ažurirali i slali nove liste sa opremom, uzalud smo želeli da u Leskovcu proširimo kapacitete i dogradimo bolnicu… sve je to verovatno, ili u najboljem slučaju, završavalo u donjim fiokama. I naravno, u jednom trenutku čovek pomisli da se oni lepo igraju i pritom gaze naš rad i naše vreme. I onda je logično da nakon ne znam kog pokušaja, čovek pomisli: u redu, ako vi nećete možda neko drugi hoće. U vašem slučaju taj koji je hteo je prvoplasirani univerzitet na Šangajskoj listi. Čime se bavite na Harvardu? Matičnim ćelijama, koje su specifične po tome što nose informaciju o bolesti. Naš zadatak je da odgonetnemo, dešifrujemo uzrok bolesti kao i da primenimo nove metode i sprečimo bolest tamo gde nastaje - u pogrešnom genetskom kodu. Znači li to da ni matične ćelije nisu bile zanimljive nikom iz vlasti? A da li ih je bar interesovalo vaše znanje iz oblasti veštačke oplodnje kada su pravljene silne strategije i slogani o podizanju nataliteta? Ništa. Naprotiv. Nedavno su čak promenili i namenu Centra. Ja koji sam ispred Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu napisao i dobrim delom osmislio projekat, za to sam saznao u sredstvima javnog informisanja. Tako to kod nas funkcioniše. Kada je Kliničkom centru u Kragujevcu trebala pomoć oko planiranja i opremanja laboratorija za vantelesnu oplodnju, tu sam bio dobar, kasnije ne. Mnogi su dolazili u Leskovac da uče ili da im se pomogne oko različitih projekata (uključujući i laboratorije u Kragujevcu), a kasnije su, kada su postali deo vlasti, okretali glavu na ulici. Vlast promeni čoveka, da li iz razloga što se boji onog iznad sebe ili pak umisli da je iznad svih, ne znam. Kako je došlo do toga da je u Srbiji nemoguće podići Centar za matične ćelije, ali je moguće (i ima novca) za gondole, jarbole, stadione... Za to imam samo dva objašnjenja. Ili je lakše „ugraditi“ se u gondole i jarbole ili zaista ne znaju šta su prioriteti. Ako država, bolje rečeno narod jer su to njegove pare, godišnje izgubi osam miliona evra samo na to što se uzorci matičnih ćelija šalju u inostranstvo, a Centar u Kragujevcu košta 14 miliona, matematika kaže da ćemo troškove vratiti za par godina. Da ne govorimo o tome koliko bi tu mladih naučnika našlo posao i bavilo se naukom pod savremenim uslovima. Ili o tome da Centar nije samo banka za čuvanje ćelija, to je mesto odakle treba da izlaze terapije, patenti, proizvodi… Samo tržište čuvanja matičnih ćelija će 2023. dostići 9,3 milijarde dolara, a celokupno tržište matičnih ćelija će 2025. imati vrednost od 15,6 milijardi. Od 2005 do 2013. broj bolesti koje se tretiraju matičnim ćelijama uvećan je za 300 odsto. Tu spadaju neurologija, ortopedija, hematologija, onkologija… I na kraju lista bolesti koje će se lečiti matičnim ćelijama stalno raste jer one i služe za razvoj novih lekova. Zato je nedavno farmaceutska kuća Bajer kupila za milijardu dolara bostonsku firmu koja se bavi - matičnim ćelijama. Da ste radili, recimo, ono što radi gradonačelnik Beograda, za koga tvrde da pristaje na sve zbog izgradnje Tiršove 2, da li mislite da bi situacija bila drugačija? Konkretno, koliko je pokornosti potrebno da bi aktuelna vlast uložila u zdravstvo ili nauku? Ako je političko ubeđenje nečija motivacija da se politikom i bavi, onda je to u redu. Ne mislim da neko ko je dobar lekar, glumac ili radnik ne treba da se bavi politikom nauštrb svog posla. Naprotiv, samo onaj koji zna kako se radi i samo onaj koji je do uspeha došao preko sopstvenog znoja zna kako i drugi treba da rade. Ali, ako nekoga kvalifikuje da je bio najbolji student šta onda da kaže, recimo, najbolji asistent? Ili profesor? Ili advokat sa uspešnom praksom? Međutim, kada je ulazak u politiku motivisan ličnim potrebama, onda ne bi trebalo da nas čudi što imamo političare koji jedino brinu kako da zbrinu sebe i decu. Što bi Šojić rekao: „Rođo, samo dva tendera.“ Politikom treba da se bave dokazani i formirani ljudi, ljudi koji ne dozvoljavaju da ih neko ućutkuje, ucenjuje, ljudi koji veruju u ideologiju, ljudi koji je neće izdati zbog odborničkog mesta ili mesta u upravnom odboru ako se pridruži suprotnom taboru. Ali kod nas je upravo tako, ne samo u zdravstvu ili obrazovanju, radno mesto, karijera, glas… sve ima cenu. Pokoran ili podoban. Svejedno, sve što ima cenu može da se kupi. Trenutno niste baš pokorni, ali vam Šarčević ipak nudi da se u Zdravstvenom centru Leskovac opremi laboratorija i pokrene novi institut za genetiku pri Univerzitetu u Nišu. Kako je do toga došlo? To je pitanje za ministra. U izjavama kaže da će poslati mejl sa predlogom. Mejl još nije stigao, ne znam da li je poslat avio-poštom ili prekookeanskim parobrodom… Neka naprave laboratoriju, neka naprave institut u Nišu, jugu Srbije je tako nešto više nego potrebno, kao i savetovalište za parove ili za roditelje sa decom koja pate od naslednih bolesti… Nažalost, ja posle svih ovih godina u sve to ne verujem. Voleo bih da grešim i da me razuvere. Ali moji lični planovi su vezani za Boston, a moje nade da svoj radni vek ipak završim u specijalnoj bolnici u Leskovcu. Već ste se jednom vratili u Leskovac, ali ste ipak odlučili da ponovo odete. Kada su počeli problemi koji su vas na to primorali? Godinama ne ulažemo u nauku, Centar zarasta u korov, a kada sami želite da se bavite naukom, onda vas onemoguće. Dostavite dopis, mesecima nema nikakvog odgovora ili stigne odgovor od nekoga ko nema stručnost ali vam kaže - to ne može, nije po zakonu. Pritom u zakonu jasno piše da može, pa uzmete i pročitate paragrafe takvoj osobi, a ona uzvrati - moraću da proverim. I nikada više od nje ne čujete ništa. Problemi su nastali odavno, godinama unazad, sa padom kriterijuma, poštenja, morala, promovisanjem plagijatora i falsifikatora znanja. Vidite, kada na televiziji pratite prenos iz Skupštine, a na kioscima gledate tiražne novine pisane veoma bezobraznim jezikom, ne možete da očekujete profinjenost, kulturu, profesionalizam i stručnost. Virus koji trenutno vlada u našoj zemlji je virus koji napada ljude koji izgovaraju „molim, izvini, hvala“ i on se prenosi bahatim izjavama ljudi koji to sebi nikako ne bi smeli da dopuste. Nedavno ste istakli podatak da se u Srbiji za potrošni materijal po naučniku 2011. izdvajalo 1.200 evra a ove oko 250. Da li to znači da uz moralni imamo i ozbiljan materijalni sunovrat? Ponovo, mislim da njih nauka ne interesuje, oni će radije podići fontanu dok požar već uveliko tera ljude da napuste kuće. Kada se planira budžet države onda se planira gde se štedi a gde dodaje. Mi imamo jedan katastrofalni budžet za obrazovanje i nauku, mladi naučnici nemaju sredstava da kupe potrošni materijal a u isto vreme on je kod nas mnogo skuplji nego na Zapadu. Kako onda uopšte da proizvedu one prve, preliminarne rezultate koji im daju mogućnost da konkurišu za međunarodne projekte, da nadgrade istraživanja i objave dobre radove? To je krug iz koga se izlazi jedino ako prebacite radno mesto u inostranstvo… Zato ne čudi što Srbiju svakog meseca napusti 4.250 ljudi. Koliko je među njima naučnika, koliko ih je zaista otišlo i gde su, to niko ne zna. Da li se strategijom razvoja nauke može smatrati to što je kupljen jedan citiran profesor, a u planu je još 12. Šta time dobijamo osim skoka na Šangajskoj listi, kako nam je objašnjeno? Ništa osim potvrde da neko ko toleriše kupovinu diploma misli da na taj način može kupiti i naučne radove i poboljšati položaj na listi. Ali i da 13 veličanstvenih zaista pristane da potpisuje Univerzitet u Beogradu na svojim radovima, onda je to prekršaj sa posledicama, jer je međunarodno društvo naučnika nemilosrdno i mrzi prevare. A to se vrlo brzo pročuje, a ti profesori i naučnici gube svoj kredibilitet, ugled, ime... Na kraju, mogu da izgube i posao. Političar ne shvata razliku između „profesija“. On može da živi od ponavljanja lažnih obećanja, a naučnik koji jednom slaže neće više živeti kao naučnik. Onaj ko se ozbiljno bavi naukom, ko je uložio godine u nju žrtvujući privatni život, to ne bi smeo sebi da dozvoli. Ali šta ja znam, ako nekome treba samo laptop, možda je drugom potreban usisivač... Bolje bi bilo da sada krenemo, možda se čini kroz uska vrata, težim ali poštenim i isplativijim putem koji vodi do poboljšanja uslova i stanja nauke jer samo tako dolazimo do povećanog broja objavljenih radova u uglednim naučnim časopisima. Harvard je prvi na listi, ali ta institucija nije od juče. Od osnivanja 1636. stalno je u izgradnji sa ciljem da dalje školuje i privlači naučnike koji će izgradnju nastaviti. Mi ne možemo da budemo Harvard, ali da smo konstantno ulagali u nauku i UB i ostali bi danas bili mnogo bolje kotirani i sve ovo nam ne bi trebalo. Na kraju, naučnicima i profesorima treba dati uslove za rad kako bi na put izveli novu, bolju generaciju naučnika a ovi novu, brojniju i još bolju… Među mladim naučnicima, na fakultetu, u srednjoj školi ima toliko dobre dece, toliko kvaliteta, problem je što o njihovoj budućnosti odlučuje mali broj ljudi bez kvaliteta. Pad na Šangajskoj listi je malo pokrenuo priču o nauci i sada imamo najavu „nove budžetske linije“. Šta se time dobija - kupljeno bolje mesto ili zbilja bolji univerzitet? Ako se to i desi - biće kratkoročno, sedećemo u sedamnaestom umesto u 21. redu… Dugoročno ćemo i dalje gubiti naučnike koji će bolje uslove za rad tražiti negde drugde. I da to potpisivanje započne, šta je sa patentima, mogućnostima translacije rezultata u primenu? Tu nas niko neće potpisivati. Da li vam deluje legalno da se novac iz budžeta izdvoji za napredak Univerziteta u Beogradu, a da sredstva ne idu Univerzitetu u Kragujevcu ili Novom Sadu? Zar to nije diskriminacija? Naravno da nije legalno niti fer prema studentima, profesorima, naučnicima iz drugih gradova. Ali izgleda da vlast ima svoje miljenike, kako u nauci tako i u sportu, kulturi.. u svim segmentima. To je ta strategija: daj jednog da se pred narodom kitimo, dok ostali venu. Pokušaj bi bio kada bi znali ko dobro radi, objavljuje, da li je u zemlji ili napolju, da li ga promovisati, da li hoće da se vrati, da li je moguće ponuditi mu katedru i kod kuće iako je već ima u inostranstvu. Ali za tako nešto potrebna su volja i sredstva. Verujem da bi naši ugledni naučnici, a ima ih zaista mnogo, rado prošetali pored fontane, ali ne verujem da je to razlog zbog kojeg bi svoj radni vek nastavili u Srbiji. Mogu li te fontane bar da zadrže one koji bi sutra mogli da postanu naučnici? Nečiji odlazak više nikoga ne čudi. Dobio sam više poruka od ljudi koji kažu da žale ali i razumeju moj odlazak. Nedavno je objavljeno da 70 odsto mladih želi da ode, a siguran sam da veći broj roditelja vidi sudbinu dece negde drugde. To je strašna i poražavajuća činjenica za zemlju koja sve više stari i nestaje, a ujedno i surova činjenica koja nam govori da nešto pogrešno radimo. U tom naletu „potrebni su nam naučnici“ zvanično je ispoljena žal zbog vašeg odlaska od strane nekoliko naprednjačkih funkcionera. Da li zbilja žale imajući u vidu da vas za to vreme, u provladinim tabloidima, njihovi sateliti blate i tvrde da ste „licemer“ koji uzima platu u Kragujevcu dok radi na Harvardu? Sinonimi za licemer su prepreden, dvoličan, proračunat, neiskren… Kada neko priča o licemerju drugih ignorišući zakonsku činjenicu o plaćenom odsustvu, a u isto vreme ćuti na korupciju, afere, kriminal, siromašenje zemlje, prodaju i uništavanje prirodnih resursa, tetku iz Kanade… to je licemerno. Osim da ste „licemer“ prozvani ste i da niste patriota jer nećete da radite za svoju zemlju i to, kako je rekao Mario Spasić, sada kada se poboljšavaju uslovi za nauku... Ako su to rekli Mario Spasić i tabloidi onda znači da sam nešto dobro uradio. Ali, donekle se slažem, a to je da svako treba da radi za svoju zemlju. Dok sam radio i u Nemačkoj, Engleskoj i Španiji uvek sam naglašavao odakle sam. Kada sam se na vrhuncu karijere vratio u Leskovac takvima nisam bio dobar - da je dobar ne bi se vratio. Sada kada sam otišao nakon višegodišnjeg čekanja, opet nisam dobar. Zato se i ne slažem sa drugim delom izjave dotičnog da se uslovi za nauku kod nas poboljšavaju. Gore pomenuti brojevi su ne samo na mojoj, već na strani svih onih koji žele da se bave naukom u Srbiji a ne mogu. Nekome je izgleda patriotizam izgovor za blaćenje političkih neistomišljenika. Rekli ste da vas u Leskovcu više ni prijatelji nisu pozdravljali na isti način jer su se plašili lokalnih moćnika. Kako to da za Leskovac niste bili dovoljno dobri a jeste za Harvard? To je tužno ali to je naša svakodnevica. Pogotovu primetna u malim mestima. Kada sam hteo da uradimo promociju romana, nijedna od javnih ustanova u Leskovcu se nije usudila da mi ustupi prostor. Sve je bilo zauzeto, nema slobodnih termina, isti izgovori kao nedavno Balaševiću u Nišu. Bez obzira na to, Leskovac je meni i dalje najlepši i najdraži grad na svetu, i ako se vratim, jedino tamo.