Investicioni plan Srbije za privredni rast zemalja kreditora

Ceo svet je ponovo u strahu od nove globalne ekonomske krize zbog američkog trgovinskog rata, usporavanja rasta u Kini i najave pada bruto domaćeg proizvoda u Nemačkoj. Svetske berze su u padu, centralne banke upozoravaju na opasnosti od recesije, samo najviši državni zvaničnici Srbije najavljuju novo zaduživanje od čak 10 milijardi evra za petogodišnji investicioni plan. U najavama se iznosi i opasna teza da se javni dug u stvari ne povećava ako se zadužujemo u istoj meri koliko nam raste BDP, ali se namerno zanemaruju posledice novog zaduživanja u uslovima globalne recesije i pada BDP-a. Kada se rast BDP-a zaustavi ili krene da pada, udeo javnog duga ide u obrnutom smeru, nastavlja da raste i ugrožava likvidnost budžeta. Dodatno, pošto je u pitanju zaduživanje za infrastrukturne projekte, ne možemo jednostavno zaustaviti njihovu realizaciju, pa javni dug nastavlja da raste u apsolutnom i relativnom iznosu, jer započeti projekti moraju da se završe. Investicije u infrastrukturu, generalno posmatrano, mogu imati pozitivan efekat na privredni rast, ali ne na način kako to Srbija radi prethodnih godina - netransparentnim zaduživanjem kod stranih vlada, ugovaranjem radova bez tendera, cenama koje su znatno više od tržišnih, rokovima koji su višestruko duži od planiranih i malim učešćem domaće građevinske operative. Ovakvim pristupom doprinosimo isključivo rastu kineske, turske, ruske, američke ili privrede UAE, zemalja koje nam daju kredite i čije firme izvode radove u Srbiji, dok mi samo zadužujemo buduće generacije. Ova loša praksa uzimanja kredita od stranih država dovela je i do drastičnog povećanja udela ovog segmenta javnog duga, koji se od 2012. do danas popeo sa 723 miliona evra (udeo tog u ukupnom javnom dugu bio je 4,8 odsto) na više od četiri milijarde evra (16,8 odsto ukupnog javnog duga). Prema do sada potpisanim i najavljenim kreditima od stranih država, ovaj iznos će se u narednih nekoliko godina povećati za najmanje 6,3 milijarde evra. To znači da će se javni dug, samo po ovom osnovu, uvećati na više od 30 milijardi evra, a da ćemo stranim državama dugovati više od 10 milijardi evra ili jednu trećinu ukupnog javnog duga. Ne postoji ekonomski razlog za ovaj način zaduživanja, jer Srbija na međunarodnom tržištu danas može da se zadužuje po značajno povoljnijim kamatnim stopama od onih koje nude strane države. Osim što se na taj način može doći do jeftinijeg novca, Srbija ne bi morala da angažuje izvođače iz država koje nas kreditiraju. Skupština Srbije krajem aprila ove godine ratifikovala je ugovor o kreditu od kineske Eksim banke za izgradnju deonice auto-puta od Preljine do Požege, čija je vrednost 445 miliona dolara sa kamatom od 3,5 odsto godišnje i jednokratnom menadžment naknadom od 0,5 odsto, dok smo već u junu izdali evroobveznicu vrednu milijardu evra sa kamatnom stopom od 1,65 odsto godišnje. Zar nije onda bilo logično da se za realizaciju ovog projekta zadužimo na međunarodnom tržištu pa bi samo na troškovima kamate za ovu deonicu uštedeli najmanje 75 miliona evra, a imali bismo i pozitivne efekte na rast BDP-a, jer bi auto-put mogli da grade domaći izvođači? Možda je problem što bismo onda morali da primenjujemo Zakon o javnim nabavkama, koji se zaobilazi kada se izgradnja finansira iz kredita stranih država. Neracionalno se kod stranih vlada Srbija ne zadužuje samo za izgradnju infrastrukture, jer smo se u prvoj polovini ove godine zadužili za dodatnih 176 miliona evra kod Fonda za razvoj Abu Dabija za potrebe podrške budžetu!? I to u uslovima kada se vrh države - pre svih predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali - hvali da već tri godine Srbija ima suficit u budžetu. Pa, kome je u interesu da se povećava zaduženje kod Fonda za razvoj Abu Dabija, koje sad ukupno iznosi čak 1,77 milijardi evra, kada je kamata koju plaćamo značajno viša od one po kojoj bismo kredit mogli pozajmiti na međunarodnom finansijskom tržištu? Srbiji i poreskim obveznicima, koji na kraju uvek plaćaju ceh, sigurno nije. Dodatni problem predstavlja najava da će se gotovo dve milijarde evra uložiti u izgradnju i rehabilitaciju pruge od Subotice do Preševa, koja je bitna Kini zbog uspostavljanja kvalitetne veze između luke Pirej u Grčkoj (u vlasništvu kineske kompanije Cosco) i tržišta Evropske unije. Građani i privreda Srbije svakako imaju važnije prioritete od rehabilitacije ove pruge i zato nije jasno zašto se zadužujemo za dve milijarde evra po uslovima lošijim od tržišnih da bi kineske građevinske firme gradile deonicu koja je samo njima bitna. Ukoliko su neki projekti bitni zemljama partnerima, bilo bi bolje i jednostavnije da im damo koncesiju za taj projekat ili da im dozvolimo da infrastrukturu izgrade o svom trošku i da je potom eksploatišu narednih 30 godina. Trenutno se, na primer, mnogo veći projekat, vredan 15 milijardi evra, planira između Estonije i Finske. Radi se o podvodnom železničkom tunelu dugom 100 kilometara, koji bi trebalo da spoji Talin i Helsinki. Tunel je, takođe, značajan za Kinu, jer predstavlja deo kineske inicijative Pojas i put i zato ga grade tri kineske firme, ali se i finansira u potpunosti preko kineskog državnog fonda Tačstoun kapital partners. Da li će građani i privreda Estonije i Finske koristiti ovaj tunel? Naravno da hoće, ali neće zaduživati buduće generacije za njegovu izgradnju. Na identičan način je mogla da se rehabilituje pruga od Subotice do Preševa, a mi bismo skoro dve milijarde evra mogli da preusmerimo za finansiranje naših prioriteta, kao što su, na primer, podsticaji za domaće investicije koje nam akutno nedostaju. U uslovima kada opasnost od nove globalne recesije nije zanemarljiva, neophodno je da se Srbija fokusira na interese domaće privrede i da ograničene resurse usmeri u projekte i privredne grane koje će obezbediti najveći impuls našem privrednom rastu, a to svakako nisu milijarde evra kredita stranih država za projekte, za čiju se realizaciju angažuju strane kompanije. Konačno, nameće se i pitanje za koga gradimo tolike auto-puteve i pruge kada Srbiju godišnje napusti više od 50.000 mladih ljudi? Zbog toga prioritet mora da bude poboljšanje uslova za poslovanje i život u Srbiji, da domaćim investicijama i zapošljavanjem obezbedimo visoke stope rasta, a tek onda ima smisla da se gradi infrastruktura koja će podržati privredni rast. Ako ovako nastavimo, silnu infrastrukturu koja se najavljuje neće imati ko da koristi, a bez građana zamreće i privreda. Ostaće samo prazni putevi i nagomilani dugovi stranim državama.