Otpor - jedina opcija

Evropski lideri ostali su bez opcija u nastojanjima da se nose s američkim predsednikom Donaldom Trampom. Pokušavali su da ga šarmiraju, ubeđuju, ignorišu, saglase se ili se ne saglase s njim. Ali Trampova malicioznost je bezgranična. Stoga je jedina alternativa suprotstaviti mu se. Najhitnije je pitanje trgovinskih odnosa Evrope s Iranom. Ovo nije mala stvar. To je bitka koju Evropa ne sme da izgubi. Tramp je u stanju da nanese veliku štetu, ne osećajući zbog toga nikakvo kajanje; to čini ekonomskim merama i pretnjom vojnom akcijom. Posegao je za vanrednim ekonomskim i finansijskim merama s ciljem da Iran i Venecuelu dovede do ekonomskog sloma. Pokušava da uspori ili zaustavi rast Kine zatvarajući američko tržište za kineske proizvode, ograničavajući prodaju američke tehnologije kineskim kompanijama i proglašavajući Kinu za valutnog manipulatora. Važno je ove poteze nazvati pravim imenom: ličnim odlukama nekontrolisanog pojedinca, a ne posledicom zakonodavnih mera ili bilo čega što bi zaličilo na stav proizašao iz javne debate. Neverovatno je da, 230 godina nakon što su Sjedinjene Države dobile ustav, zemlja danas trpi zbog vladavine jednog čoveka. Tramp je iz administracije izbacio svakog ko je pokazivao samostalnost u radu, poput bivšeg ministra odbrane, penzionisanog generala DŽejmsa Matisa, a tek poneki republikanski kongresmen je promrsio išta kritički intonirano na predsednikov račun. Trampa redovno pogrešno opisuju kao ciničnog političara čiji su manevri usmereni na sticanje lične moći i ostvarivanje finansijske koristi. Ali situacija je daleko opasnija. Tramp je mentalno neuravnotežen: on je megaloman, paranoidan i psihopatske strukture ličnosti. Ovo nije izrečeno s namerom da uvredi. Trampovo mentalno stanje čini ga nesposobnim da ispunjava obećanja, obuzda lične animozitete, kontroliše svoje postupke. Neophodno je suprotstaviti mu se, a ne ugađati mu. Čak i slučajevima kad je nateran da se povuče, mržnja koju gaji izbija na površinu. Kad se na junskom samitu Grupe 20 susreo s kineskim predsednikom Si Đinpingom, Tramp je objavio primirje u trgovinskom ratu koji je poveo protiv Kine. Samo nekoliko sedmica kasnije je, međutim, obznanio uvođenje novih carina na kinesku robu. Tramp nije bio u stanju da održi reč, uprkos prigovorima koje su stavljali njegovi savetnici. Naknadno ga je pad na svetskim tržištima naveo da se privremeno povuče. Ali njegov agresivan odnos prema Kini će se nastaviti; a njegovi neodmereni potezi usmereni protiv Pekinga uvećaće pretnje po evropsku bezbednost i ekonomiju. Tramp aktivno radi na tome da slomi svaku zemlju koja odbije da popusti pred njegovim zahtevima. Amerikanci, generalno govoreći, nisu toliko arogantni i neumereni, ali neki od Trampovih saradnika svakako jesu. Savetnik za nacionalnu bezbednost DŽon Bolton i državni sekretar Majk Pompeo, na primer, reprezenti su jednog nesvakidašnje arogantnog pogleda na svet, u Pompeovom slučaju pojačanog i verskim fundamentalizmom. Tokom nedavne posete Londonu, Bolton je premijera Borisa DŽonsona ohrabrivao u nameri da Velika Britanija iz Evropske unije istupi i bez sporazuma. Trampa i Boltona je baš briga za Britaniju, ali se zato svesrdno nadaju neuspehu EU. Svaki neprijatelj Unije - poput DŽonsona, Matea Salvinija u Italiji, Viktora Orbana u Mađarskoj - stoga je prijatelj Trampa, Boltona i Pompea. Tramp odavno priželjkuje i rušenje iranskog režima, pritom igrajući na antiiransko raspoloženje u SAD, koje datira još od iranske revolucije 1979, te i dalje živo sećanje na talačku krizu u Teheranu (kada su radikalni iranski studenti u novembru te godine upali u američku ambasadu i za taoce uzeli 52 američka državljanina; opsada je potrajala 444 dana, prim.). NJegov animozitet je podstaknut neodgovornim ponašanjem izraelskih i saudijskih lidera, koji iz svojih razloga preziru iranske lidere. Ali Tramp ovo shvata i lično, pošto odbijanje iranskih vođa da popuste pred njegovim zahtevima smatra dovoljnim razlogom za pokušaj njihovog uklanjanja s vlasti. Evropljani znaju kakve su posledice američke naivnosti na Bliskom istoku. Migrantska kriza u Evropi je više nego bilo čime drugim bila izazvana ratovima koje su SAD pokrenule u tom regionu: DŽordž V. Buš u Avganistanu i Iraku, a Barak Obama u Libiji i Siriji. U svim ovim slučajevima SAD su postupale ishitreno, a cenu je plaćala Evropa (mada su, naravno, narodi koji žive na Bliskom istoku platili još mnogo veću). Sada Trampov ekonomski rat protiv Irana preti još većim konfliktom. Pred očima sveta pokušava da uguši iransku ekonomiju presecajući joj dotok deviznih sredstava uvođenjem sankcija protiv svake firme, bila ona američka ili ne, koja posluje s Iranom. Takva vrsta sankcija ravna je objavi rata, i u suprotnosti s Poveljom UN. A budući da su usmerene direktno protiv civilnog stanovništva, one predstavljaju, ili bi u najmanju ruku trebalo da predstavljaju, zločin protiv humanosti. (U suštini istu strategiju Tramp sprovodi i protiv venecuelanskih vlasti i građana.) Evropa je u više navrata stavljala prigovor na ovakve američke sankcije, koje nisu samo unilateralne, ekstrateritorijalne i suprotne evropskim bezbednosnim interesima, već i u eksplicitnoj suprotnosti s nuklearnim sporazumom koji je s Iranom postignut 2015, i koji je jednoglasno podržan i u Savetu bezbednosti UN. Pa ipak, evropski lideri se boje da se američkim sankcijama direktno suprotstave. To ne bi trebalo da bude slučaj. Evropa je, u partnerstvu s Kinom, Indijom i Rusijom, u stanju da se suoči s američkim ekstrateritorijalnim sankcijama. Trgovina s Iranom mogla bi da bude denominovana u evrima, juanima, rupijama ili rubljama, kako bi se izbeglo da se trgovinska razmena obavlja preko američkih banaka. Razmena nafte za drugu robu mogla bi da bude obavljena kroz klirinške mehanizme poput INSTEX (Instrument za podršku trgovinskoj razmeni). U suštini, američke ekstrateritorijalne sankcije nisu kredibilna dugoročna pretnja. Ako bi ih SAD uvele protiv najvećeg dela ostatka sveta, šteta po američku privredu i tamošnje berze, dolar, i lidersku ulogu Amerike bila bi nepopravljiva. Pretnja sankcijama bi stoga najverovatnije ostala samo to - pretnja. Čak i ukoliko bi SAD pokušale da sankcije nametnu evropskim kompanijama, EU, Kina, Indija i Rusija bi mogle da im se suprotstave u Savetu bezbednosti, u kome bi suprotstavljanje takvim američkim merama imalo široku podršku. Ako bi SAD pokušale da stave veto na neku rezoluciju Saveta bezbednosti kojom se osuđuju sankcije, stvar bi u ruke mogla da preuzme Generalna skupština UN, na osnovu procedura predviđenih rezolucijom Ujedinjeni za mir (UN rezolucija 377 iz 1950. godine, prim.). Ubedljiva većina od 193 članice UN bi tako osudila ekstrateritorijalnu primenu američkih sankcija. Popuštanjem pred Trampovim hirovima i pretnjama upućenim Iranu, Venecueli, Kini i drugima, evropski lideri bi u opasnost doveli bezbednost Evrope i sveta. Oni bi trebalo da budu svesni da se značajna većina Amerikanaca takođe protivi Trampovom malignom narcizmu i psihopatskom ponašanju, koji su proizveli epidemiju masovnih ubistava i drugih zločina iz mržnje u SAD. Suprotstavljanjem Trampu i odbranom međunarodne vladavine prava, uključujući na pravilima zasnovanu međunarodnu trgovinu, Evropljani i Amerikanci bi zajednički doprineli miru u svetu i jačanju transatlantskih veza u budućnosti.