Odavde bi trebalo svi da odu

Raspad Jugoslavije doneo je za nove državice, kako veruje Žarko Paspalj, minornu ulogu na svetskoj mapi. „Otresli smo se Jugoslavije kao da nikada nije ni postojala“, ume da kaže sa žaljenjem. Iako se uveliko šuškalo da se nešto čudno događa, ali ne sluteći u kom pravcu to može da ode, igrali su tu poslednju utakmicu pod zastavom Jugoslavije u Rimu 1991. „Bili smo i dalje iskren, dobar tim, okupljen da završi posao i ponašali smo se kao kada su nas prvi put okupili.“ Na rastanku nakon poslednje utakmice bili su bez ikakve ideje da već sledeće godine, a i nikada više neće igrati zajedno. „To što je usledilo niko normalan ne može da prihvati, posebno ne mozak sportiste“, kaže između ostalog u intervjuu za NIN Žarko Paspalj, proslavljeni jugoslovenski i srpski košarkaš, koji je postao još jednom zvezda društvenih mreža nakon što je preuredio zapušteno zajedničko dvorište između zgrada na Vračaru, pretvorivši ga u košarkaški teren. Uradio je to gotovo potpuno sam, uz malu pomoć jednog komšije. Kao i čitava ta ekipa „zlatnih momaka“ selektiran je kao omladinac. „Znamo se ceo život, nas 12 odabranih iz čitave Jugoslavije. Čujemo se i danas. Često se viđam sa Dinom Rađom. Otkrili su nas ljudi iz Saveza koji su putovali po Jugoslaviji, gde god se igrala košarka, i znali su ko ima potencijal da dosegne A reprezentaciju. Kada smo prelazili u ruke selektora A reprezentacije znali su da je to tih 12 odabranih koji mogu da održe kvalitet onoga što se zvala jugoslovenska košarka. Nažalost, dočekali smo da se to završi. Kada nas je Duda Ivković okupio u reprezentaciji za novu državu posle godina pauze ljudi su bili u delirijumu nakon naših pobeda. Na aerodromu u Atini čuli smo da je oko 50.000 ljudi na putu ka beogradskom aerodromu da nas dočekaju. Bila je to satisfakcija za sve ono za šta su nas drugi uskratili, trenuci radosti koje smo podelili sa našim ljudima kod kuće nakon godina poraza koji je pretrpela naša država i ceo region. Sa tog aerodroma odlaze masovno poslednjih godina. Rekli ste i da nije bitno da li će iz zemlje otići 6.000 ili 65.000 ljudi godišnje? Da, stvar je u tome da ovo kuda idu pojedinac i država je dvosmerna ulica. Jednom stranom ide pojedinac, suprotnom država. Nema tog sadržaja i ponude države koji bi pojedinca učinili srećnim u svojoj zemlji i pomogla mu da kreira život. Ne kažem da ne postoji želja da se to promeni ali na tren to ne izgleda tako. To ne traje godinu dana, pet ili sedam, već decenijama i priča se ponavlja - svi mladi hoće da idu, to je već zaraza. Srećom, ovi klinci su pametniji, neće da gube vreme, i zarad toga što su završili fakultet i škole hoće mesto gde na osnovu toga što rade mogu da planiraju život kao sav normalan svet, pošto smo mi nenormalan svet. To je fraza i floskula, ali jako bolna istina. Odlazak ne možemo da sprečimo, možemo da podržimo taj pokušaj da svako ko vodi računa o svom životu proba negde gde smatra da ima više šansi, makar onoliko koliko im to omogućava obrazovanje, spremnost, volja …, pa jednog dana, ako vide da tamo nije bolje, svakako mogu da se vrate odakle su krenuli. Rekli ste da nije bitno da li ih je 6.000 ili 650.000? Treba da idu svi! Posledica toga će biti konačni raspad ove zemlje, niko neće ostati i to je to. Mi se kao bavimo nekom posebnom matematikom sa 12 jednačina, ali stvari su vrlo jednostavne. Država ne vodi računa o svojim ljudima, a neko bi morao, i evo rezultata. Tako je u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni..., kod nas. Ništa se tu fascinantno dobro ne dešava, već tragično kao posledica načina života od 1991. do 2019. a to je 30 godina. Kada imaš 50 i razmišljaš o tome normalno je da te hvata bes. Vlade Divac, jedan je od onih koji su otišli, ovih dana izabran je za Kuću slavnih košarkaša u SAD? Divac je osećao želju da pomogne ovde kroz biznis ili konekcije koje ima u svetu, svakako znatno važnije nego što ih imaju svi političari ovde zajedno, ali ovim ljudima ovde nije palo na pamet da uzmu ponuđeno, i baš zato što je bolji svi su se svesrdno potrudili da ga oteraju. A sve pod navodnim alibijem da će se možda baviti politikom, iako sam nikada nije iskazao tu želju. Jednostavno, bio je bolji od svih i to ga je koštalo. Kao i to što je komentarisao ono što je loše ali i dobro. Vrlo jasno i precizno umeo je da kritikuje ali i da pohvali iako je malo ili gotovo ništa dobio zauzvrat. Sebi nikada nije davao prednost u odnosu na ostale. Poznajem ga 30 godina i verujte mi kada govorim o njemu ali i o tome kako su se uredno potrudili svi da ga spakuju. E, sada otkako je u Sakramentu, nema više napada, laži, podmetačina. Čak nema više ni članaka kojih je bilo. Odmah, čim sleti na beogradski aerodrom ide dojava „stigao Divac“ i tada kreće kampanja protiv njega. Sada je tamo nekom svetu ne dobar, nego najbolji. Bio je i nama ovde i zato su ga oterali. Priča sa Đokovićem bi bila slična kada bi osetili trenutak njegovog pada? Kao jedne od naših najhumanijih i najčistijih proizvoda imamo Divca i Đokovića. Ne sumnjam da će jednog dana isto biti i sa Đokovićem. Ne daj bože da pokaže želju da iskorači na teren bez sudije, rastrgnuće ga. Zato što smo takvi, što se obračunavamo sa najboljima, uvek se vraćamo na početak. I, zato, stvar odluke je da li hoćeš da se igraš svojim imenom, čašću, svim što si uradio za sebe, pa ako si spreman, idi u politiku, posledice otprilike znaš. Koliko je bolno bilo gledati kako orkestrirano gaze Divca, kako se obračunavaju sa čovekom koji je naciji, kao i vi i ceo taj zlatni tim doneo toliko radosti, u ključnim momentima, jedine radosti u deceniji prepunoj frustracija i trauma? Divac je moj prijatelj, ne samo kolega iako smo 30 godina igrali zajedno. Bila je to pozicija osećanja nemoći da učinim bilo šta da ga zaštitim. Govorili smo, ljudi šta to radite, i zašto, pokušavali smo više puta nešto da učinimo, ništa se to nije primalo. Kao kada zasadiš cveće u pustinju kojem treba vode. Ne prima se. I svi su znali šta rade Divcu, prepoznao je to i narod, nije sporno, i videli su rezultat - čovek ode. Vratio se u Sakramento, postao isto onoliko popularan kao što je bio kao igrač a mi smo izgubili, kao i mnoge. NJega i njih je ova država izgubila. Za sva vrata u Americi, koja god, imao si Divca, ali bio je bolji od svih i to ga je koštalo. Nisu ga želeli. On je kao veliki Srbin želeo da pomogne, nije to bila njegova želja za biznisom ali iskrivili su sliku o njemu i predstavili ga onakvim kakav on nije. To govori i o našoj solidarnosti? Kada smo mi to imali solidarnost?! Ja to ne znam. Slavnim primerima busamo se samo kada nam to treba, inače, kojom solidarnošću se mi možemo pohvaliti? Postojala je nekada, ali kada 30 godina hraniš nešto loše, dobiješ sve ovo danas, sve ovo što ne valja. Solidarnost je nešto što polazi od pojedinca i tu je prepoznajemo ali kao društvo ne reagujemo na reč solidarnost. Ako hraniš ponos, dostojanstvo, planiranje, organizaciju, bezbrižnost, onda dobiješ na primer muziku koja nije agresivna, lepu muziku. Kao cveće, ako ga zalivaš, ono ti vraća, ako to ne uradiš dobiješ suprotno. Možemo da pričamo - krivi Milošević, Vučić, Tadić, ili Koštunica, bilo ko ko je bio na čelu vlasti poslednjih 30 godina, ali ’ajde da pođemo od sebe. Svako od sebe. Bilo je i meni teško kada sam radio igralište u zapuštenom dvorištu, ustajao svako jutro u 6 i smišljao nove ideje kako da ovo zajedničko dvorište izgleda što lepše, uvek u iščekivanju evo, sada će još neko da dođe. A nije. Naiđe ti bes, kažeš, čekaj bre, šta je ovo sa ljudima, znaš da te gledaju, vide nekog kretena koji je imao četiri srčana udara i šlog kako sam radi u zajedničkom dvorištu i valjda se zapitaš, šta on to radi. I kažeš sebi, ma on to radi jer ima neku korist.... Eto, to ti je to. Ako se nečega prihvatiš, trudi se da završiš. Moram da kažem i da sam očekivao podršku više ljudi, ali mi je pomogao samo jedan čovek. Malopre ste rekli da je neko hranio agresivnost… Čime ste sebe hranili kao klinac? Vaspitanjem, srećom koju su mi drugi dali, bezbrižnošću i uspeo sam. Radio sam ono što volim, ako se to zove rad jer ja bih igrao i da mi ništa nisu plaćali. Lupao sam loptu sa prijateljima, to je bio način života i samim tim smo izgradili komunikaciju ali i kreativnost. Kako da se sada razvijaju mladi kada po ceo dan lupkaju poruke umesto lopte, vode simulirani život koji nema veze sa stvarnošću. To je veliko iskušenje za ovu generaciju. Tehnologija je dobra kada se koristi na pravi način, ali ako ideš u krajnost dobiješ deset klinaca u kafiću koji tipkaju u telefon i niko ni sa kim ne priča. Rekli ste bezbrižno detinjstvo. Možda je taj izraz bezbrižno vremenom nestao? Tu se vraćamo na taj odnos države prema pojedincu, kolektivu, na kraju krajeva, država je dužna i odgovorna za tebe, za stanovnike, ljude da im ponudi sve ovo o čemu smo pričali kako ne bi odlazili u neke druge svetove. Kada kažem bezbrižnost, setim se mog prijatelja, ima neka pesma, hrvatski pevač, vreme šansona i on peva „ko nekad u osam i sad prođem ulicom tvojom...“ Zamisli tog čoveka koji to peva, njemu je sve potaman, jer ti stihovi, te rečenice ne mogu da izađu iz tebe ako si ljut, ako ti je muka... To je bezbrižnost i to nema veze s parama. To je jednostavno bilo to vreme, kao ta pesma u kom samo dobro može da iznedri dobro. Vreme koje je obeležila utopijska ideja komunizma? Komunizam? Sistem? Može da bude i anarhija, demokratija, koga briga? Razumeš? Možeš to nazvati kako hoćeš, samo da se ljudi osećaju dobro, da imaju minimalnu želju da pomognu jedan drugom, da izađu i urade nešto jedan za drugog. A sve počinje od obične rečenice „dobro jutro“. Ovo je novo vreme kada decu morate da učite da budu na oprezu, jer su roditelji te dece platili ožiljcima na vlastitoj koži tu veru u bezbrižnost? Moguće, opreznost treba da se uči, ali moraš imati minimum otvorenosti za nešto novo. Kažu u Americi se smeju veštački i mi sve to cinično komentarišemo. Ali javi se, nasmej se. Da, imaš svoje obaveze i probleme ali ’ajde da te ne dočeka, a ni ti nju, namrgođena kasirka iako ima u glavi misao šta sutra, kada će prvi, treba da plati kredite... Svi to imaju, ali bude ti bolje ako ti se neko osmehne. Kako da nađemo izlaz iz ove situacije? Kada bismo mogli da se resetujemo, svi na početak, pa da krenemo od nule, samo, mi smo daleko od nule. Jer ovo više nije pitanje ekonomije i kako će neko da živi, ovo je toliko devastirano društvo koje smo sami kreirali i u čemu su nam drugi pomogli svesrdno, a mnogi se u svemu tome nisu snašli. Tako da nismo ni blizu nule i to u svim parametrima jednog društva. Kada vidiš kako se živi u jednoj Medveđi ili da 80 odsto Srba nema pasoš, vidiš frapantnu sliku i podatke a treba svako jutro da se probudiš kao normalan čovek ove nenormalne zemlje, da otvoriš novine i uživaš u fantastičnim slikama i komentarima koji će da zatruju svaki tvoj mikron. I treba s tim da nastaviš dan i da živiš u sprezi onoga što čitaš, što gledaš i da pokušavaš da funkcionišeš. Spomenuli ste Medveđu... … Da, jer su bili izbori. Tužna slika Srbije? Supernova. Kako se to desilo juče? Možemo da nabrajamo mnogo loših slika i primera, tužno, da, ali mora da se živi, Tanja. Zaboravili smo da se smejemo. Razumeš? Da li ste mogli da zamislite u vreme kada ste igrali za bivšu Jugoslaviju scenu koju smo nedavno videli u Splitu, vaterpolista u moru i masa na rivi...? Nezamislivo, nedopustivo, nemoguće! Ne mislim da smo mi tada bili zaštićeni kao beli medvedi, to jednostavno nije postojalo tada. I tu poslednju utakmicu igrali smo ne shvatajući da se to više nikada neće ponoviti. Nadam se da je ovo sada samo loš trend, da još jednom prolazimo kroz neke situacije u kojima se očito normalan svet ne snalazi najbolje. Pričamo o spasavanju planete, zagađenju, šta vam je ljudi? Ako ovako nastavite za 50 godina od nas ništa neće biti. Sportisti nam beže, ali grade se stadioni? Imamo tu kopču navijača sa politikom i mračnim strujama? Loše, sve je to loše ali ništa nije slučajno. To što su gajili, to su dobili. Jesu li vođe navijača danas možda važnije od ljudi na terenu? Svi su ovde sada važniji od igrača i to nema veze samo sa navijačima, jer važni su i predsednici i političari i sponzori, a oni svi kada se sete, vide da tu ima i ovih koji trče po terenu. Igrači su tu bitni jedno 30 minuta, posle se ovi važniji od njih vraćaju svojim dogovorima i poslovima. I kakve to ima veze sa sportom? Nikakve. Moram da napomenem da svakako ne mislim na sve navijače, nisu to oni navijači koji podržavaju svoje klubove, ne mogu u istu korpu čestiti, oni koji srcem podržavaju svoje klubove ali nažalost ta slika koja postoji u odnosu na pojedince je pokušala da isprlja tu sliku. Jer ima onih koji će da prihvate uslovno da obave neki posao za državu kada im je država garant za buduće poslove. I sada kada ti neko dođe i kaže „ja sam vođa navijača“ to treba da ti imponuje?! Ma nemoj, majke ti. Vođe navijača se lako kreću kroz poslovne šeme, uigrani sa političarima. Ali za vrhunskog sportistu ti koraci su jako teški, gotovo nemogući? Moramo da napravimo jasnu razliku između huligana i navijača. Navijači su oni koji na plemenit način podržavaju svoj tim, huliganstvo je problem ne samo kod nas nego i kod prosperitetnijih zemalja od nas, kao i zemalja u regionu. Sprega vođa navijača i politike je tabu tema o kojoj mnogi ipak pričaju i ako je išta od toga istina to je neoprostivo i to je potpuno drugačiji koncept sporta od onog koji mi znamo. Ako je to koncept, sve ovo o čemu smo pričali, da smo možda mi nenormalni, pitanje je šta će biti rezultat? Ako nekome imponuje to društvo, evo ga, a mi ćemo pokušati da se snađemo već nekako, da se udružimo i da pokušamo da se zaštitimo. Ako ne možemo ni to, kao Divac, svi ćemo da se pokupimo i van iz ove zemlje, makar oni koji mogu ili oni kojima je ostalo dovoljno snage, volje i želje da urade nešto što nikada nisu očekivali da će se desiti. Stvar je odluke. Ona može da bude bolna, možda ne onakva kakvu si hteo ali to je logičan rasplet ovoga za šta svi mislimo da je nenormalno a svi se hvale da je odlično. Možda stvarno treba svi da odemo. Pa setimo se obračuna i sa Dudom Ivkovićem i mnogima koji su pokušali da kažu „nešto ne valja, hajde da promenimo“? Ja neću da kažem da ne valjaju, to bi značilo... ... Da ste digli ruke? Ja jesam digao ruke, to je sve u redu, ali hoću da pođem od sebe, da vidim šta ja sam mogu da uradim u mikrosvetu, i ako je moj maksimum ovo dvorište ja sam vrlo ponosan. Niste besni jer su vas izolovali u vaš mikrosvet? Ne mogu da kažem da su me izolovali, to je moj logičan izbor u odnosu na ovo što živimo, što gledamo oko sebe. Logično je da se čovek povuče. Odbojkašice su odbranile zlato. U ovakvom okruženju koliki je to dodatni napor? Bilo šta da uradiš u ovakvim vremenima, očito da je sport jedino što narod čini radosnim i samim tim to što su odbojkašice uradile je velika stvar. Ima mnogo kvalitetnih ljudi, ali neko treba da ih nazove, ponudi ulogu adekvatnu onom što su zaslužili. Ali neko u državi treba time da se bavi jer ti ljudi samo dobro mogu da donesu bilo kojoj državi. To vam je i ta priča sa dijasporom, toliki milioni, toliki pametni ljudi, toliki naučnici, ali neko mora da okrene sve te njihove telefone, da se bavi tim ljudima i pokaže interesovanje. Državu u kojoj predsednik nazove sportistu i kaže „daj gol“? To nije adekvatno ponašanje za sport. Država je svakako odgovorna da omogući najbolje uslove makar selekcijama koje brane boje ove zemlje. Nakon toga ostalo joj je samo da čestita i tu se završava njihova uloga. Sve preko toga nije dobro. Ali hoću da kažem da je važno fokusirati se na ono što sam možeš da uradiš.