Država je pretvorena u vašarski rijaliti

Dok Vučić sve bezočnije krši Ustav i grabi za sebe sve nadležnosti koje mu zakoni ove zemlje nisu propisali, sve tri postojeće grane vlasti mu aplaudiraju. Konkretnije, dve grane uzurpirane od strane Vučićevih poslušnika, a treća – pravosuđe – okreće glavu na drugu stranu i ponaša se kao da nije tu. I dok se primeri urušavanja pravne države događaju na dnevnom nivou, sve je manje ljudi spremnih da ih pobroji i da javno progovori o tome. Miodrag Jovanović, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, jedan je od retkih koji o tome govore – obično studentima dok im predaje Uvod u pravo, a ovoga puta za NIN. Više puta ste istakli da u Srbiji ne postoji vladavina prava. Od kada? Možete li da izdvojite događaj kada je krenula da se urušava? Bilo bi pogrešno tražiti neki konkretan trenutak da bismo označili problem pravne države. Radi se o kontinuiranom procesu koji čak i u najsrećnijim državama nikada nije dovršen i uvek je potrebno da institucije bdiju nad vladavinom prava. Ako uzmemo tu 2000. kao tačku od koje možemo da merimo proces demokratske tranzicije i konsolidacije društva, vidimo da se ona nikada do kraja nije odigrala. Neke institucije smo uspeli da izgradimo, one su profunkcionisale i delovalo je da su zaživele. Recimo, institucija zaštitnika građana. I šta se onda dogodilo? Imamo situaciju u kojoj odlaskom onoga ko je vršio ulogu ombudsmana i ko je uspeo da instituciju postavi na noge dođemo do sunovrata i situacije da sve mora iz početka da se gradi. Takođe, pravna država se samo jednim delom meri radom institucija, ali drugim delom se meri pravnom i političkom kulturom građana. A ona se nije ni pomerila sa mesta. Kako to izgleda na primeru Savamale? Prethodni zaštitnik građana je smatrao da je te noći u Srbiji suspendovana pravna država, sadašnji, koji je bivši sudija, nervira se što ga uznemiravaju sa tim uz, po njegovom mišljenju, daleko važnije probleme. To je klasična demagoško-populistička zamena teza. Insistiranje na pitanju Savamale se potura kao neka vrsta zamajavanja beznačajnim stvarima, a zapravo se radi o slučaju koji nije ni mali ni beznačajan jer se iza njega kriju veoma ozbiljna politička pitanja koja su nerazrešena. Ali čak i da jeste potpuno beznačajna politička priča, ona je veoma ilustrativna za stanje u kom se država nalazi: kao dokaz bahatosti sadašnja vlasti, kao primer da institucije ne rade svoj posao, da ga ne radi ni policija, ni tužilaštvo... Zahtev da se taj slučaj razreši nije kapric razmaženog deteta već zahtev da institucije odgovore na ono što je vlast, uključujući i predsednika države, obećala da će biti hitno rešeno. Posmatrajući aferu Dajrekt medija, gde smo sa vladavinom prava? Tabloidi su je najavljivali mesecima pre nego što se dogodila, javnost je o hapšenjima pre tužilaštva obavestila poslanica SNS-a, Vučić je ironisao na primedbu da to nije u skladu sa zakonom, a Brnabićeva je zakukala što nije uhapšen Đilas. Kako biste studentima u pravnom smislu to objasnili? Takav politički galimatijas i može da prođe jer nemamo javno mnjenje koje je u stanju da kaže – hej, stanite malo, a da potom postavi pitanje - ko i šta ovde treba da radi, šta je čiji posao, ko i o čemu sme da govori i na koji način i da li nečije reči povlače konsekvence u smislu odgovornosti, političke a možda i neke druge. Sve je pretvoreno u vašarski rijaliti koji se održava u predizborne svrhe. Najgore od svega je to što ćemo imati polarizovano društvo, kakav god ishod te afere da bude. Društvo će reagovati partijski i neće stati iza odluka bilo koje od institucija. Recimo, ako tužilaštvo kaže da nema dovoljno osnova za krivično gonjenje, biće onih koji im zbog svog političkog opredeljenja neće verovati. To je uvezano vrzino kolo građana koji nemaju političku i pravnu kulturu i institucija koje ne rade na način na koji mogu da steknu poverenje. I ne vidi se način kako da se u nekom trenutku razbije taj začarani krug. Baš nikakav? Sve bi bilo znatno drugačije kada bismo imali slobodne medije, jer postoji nešto što su tvrde činjenice. NJih u svakoj državi, čak i kad su u vezi sa nosiocima najviše državne vlasti, utvrđuju mediji koji obavljaju svoju izvornu ulogu. Ali ovde toga nema i to je još jedna vrsta izopačenosti do koje smo dovedeni. Ako bi trebalo da izdvojim šta je najstrašnije sa ovom vlašću, onda je to sposobnost da nametne potpuno izopačenu sliku duž koje se svi, uključujući i kritičare režima, krećemo i delujemo na način na koji su oni tu sliku postavili. I tako je u svim oblastima. Kada su u pitanju mediji, prihvaćena je distinkcija da postoje Đilasovi mediji i neki drugi mediji koji takođe moraju biti nečiji. U takvoj situaciji vi ne očekujete od medija ono što im je uloga – da objektivno izveštavaju, da se bave istraživačkim novinarstvom i da utvrđuju činjenice, već samo da idu niz dlaku određenim političkim opcijama. U slučaju kada su i tabloidi i sve televizije sa nacionalnom frekvencom upregnute u odbranu vlasti, onda se ne ostavlja prostor medijima koji su kritični da se ponašaju drukčije i logično je da imaju povlađivački stav u odnosu na ono malo opozicije što je ostalo. I to je samo još jedna od paralelnih realnosti u koje smo ubačeni, pre svega zbog Aleksandra Vučića i njegove mašinerije. Da se vratim na vaše pitanje. Pravna država se gradi i uglavnom pada na proceduralnim stvarima. Procedure su te koje su obezbedile prava pojedinaca, da se oni štite od državne vlasti. Procedure su te koje omogućavaju da institucije funkcionišu tako da ih uzurpator ne može upregnuti upravo sa tom tezom – ja znam šta je najbolje za državu, pustite vi te forme i tehnikalije, bitno je da postignemo cilj koji sam ja zamislio da je najbolji cilj za državu. Ali zar nismo sami pristali na to? Nedavno je vlasnica Kanala 9 Maja Pavlović štrajkovala glađu zbog problema koji nemaju veze sa Vučićem i koji ne spadaju u njegove ingerencije, a htela je da je baš on primi. Pritom novinarska udruženja nisu videla ništa sporno u tome što mu se opet daje legitimitet da radi nešto što mu nije posao, već su joj pomagali da organizuje taj susret. Upravo tako. I sam ću vam dati sličan primer: na stručnom sastanku na kom se govorilo o inicijativi za ocenu ustavnosti krivičnog zakonika koji po novoj odredbi ukida mogućnost uslovnog otpusta za određena krivična dela, mogli smo da čujemo pravnike sa stavom: „Pustite Ustavni sud, zna se ko ovde donosi odluke. Hajde da vidimo kako će Vučić reagovati.“ Svi znamo gde leži realna moć, ali ako se u svom delanju ne obazirete na institucije koje su zadužene za određena pitanja, onda potvrđujete tezu da se ne zalažete za suštinske već samo za personalne promene. Govorite o pravno nepismenim građanima, a mi imamo situaciju da se pravno pismeni građani, poput sudija i tužilaca, ponašaju na isti način. Gde su i šta rade dok izvršna vlast napada sudiju Miodraga Majića ili tužioca Gorana Ilića? Tačno je da nema ozbiljnih reakcija iz pravosuđa, a lako možemo da zaključimo zašto je to tako – prisutan je ogromni strah. To možemo da razumemo, ali ne i da opravdamo. Obaveza zaštite dostojanstva pravosuđa su i ustavne i zakonske obaveze sudija i tužilaca i one proističu i iz etičkog kodeksa. Čega se plaše: Majić je i dalje sudija i Ilić je i dalje tužilac? Moguće je da bi se na nekim manje eksponiranim primercima lakše slomila kola. Takođe, provlačenje kroz tabloide nije rezultiralo time da neko ostane bez posla, ali su blaćenje i neprijatnosti koje to proizvodi, a koje moraju da trpe čitave porodice, dovoljan razlog da mnoge spreče da se oglase na adekvatan način. Činjenica da imate takve tabloide i da je to ključna alatka ove vlasti da bi se obračunavala sa političkim neistomišljenicima, koje očito doživljava kao neprijatelje a ne protivnike, prava je slika toga gde se Srbija u ovom trenutku nalazi. Da li je posao predsednika Vrhovnog kasacionog suda da čuva pravosuđe ili sebe od tabloida? Zar nije bila njegova i profesionalna i moralna obaveza da se oglasi kada Vučić izjavi da su sve sudije žute i da zato kriminalci nisu u zatvorima? Kada sam govorio o strahu od tabloida mislio sam na daleko niže pozicionirane članove pravosudne strukture. Međutim, kada je u pitanju predsednik Vrhovnog kasacionog suda tu ne postoji prostor ni za razumevanje ni za opravdanje zbog odsustva reakcije. Ako neko ko je na vrhu pravosudne hijerarhije u takvom slučaju nema reakciju, onda je to model ponašanja za sve sudije na nižem nivou i on im šalje jasnu poruku: ovaj način ponašanja „ne talasaj“ je ono što svima vama preporučujem. Postoji problem što mnoge sudije ne znaju kada ulaze u neko nedozvoljeno polje političkog izjašnjavanja i pošto nemaju jasnu predstavu opredelile su se da sede u nekoj vrsti „kule od slonovače“. Podsećaju me na Batu Stojkovića u Varljivom letu 68. kada sedi na plaži i na pitanje o demonstracijama odgovara: „Ja ništa nisam čuo, vi ništa ne znate, na plaži smo.“ Ali sudije nisu na plaži već su javno ponižene. Da, ali očigledno razmišljaju o tome šta bi još gore moglo da im se dogodi. Nedavno sam pročitao antiutopijski roman Ugrađivanje straha Rui Zinka, u kojem vladini službenici idu od stana do stana i građanima ugrađuju strah. Smisao tog postupka je da se u njima stvori neizvesnost da može još nešto mnogo gore da im se dogodi i da poveruju da im u ovom trenutku i nije loše. Posmatrano iz te perspektive, meni izgleda kao da mnoge sudije misle - pa možda ja i jesam na nekoj vrsti plaže. Dovoljno je samo da ubede sebe da im nije loše i da ih se stvarnost ne tiče. Gde je u svemu tome uloga parlamenta? Recimo, narodni poslanik Marijan Rističević je tokom sednice, bez ikakvih dokaza, izjavio da je Majić uzeo novac za presudu a odmah potom sve obavestio da ima poslanički imunitet i da može da kaže šta hoće. Da li mu Ustav i zakoni to stvarno omogućavaju? To je još jedno uprošćeno razumevanje poslaničkog imuniteta. To je isto kao kada demokratiju razumete kao sistem u kom sve što politička većina poželi može i da sprovede u delo. Radi se o izopačenom razumevanju principa na kojima demokratija počiva, kao što je i ovo izopačeno razumevanje poslaničkog imuniteta, koji postoji da bi poslanike štitio od progona državnih organa za izgovorenu reč. Kao takav poslanički imunitet je uveden da bi zaštitio poslanike opozicije koji kritikuju vlast, a ne da bi štitio poslanike vlasti dok se obrušavaju na političke protivnike. Pogotovu ne da bi se obrušavali na sudije koji su po Ustavu nezavisni u svom delovanju i koji predstavljaju treću granu vlasti. Nezavisno od poslaničkog imuniteta koji štiti od pravne odgovornosti u ozbiljnoj državi u kojoj građani imaju razvijenu političku kulturu, takav poslanik ne samo da više ne bi bio izabran, nego partija kojoj pripada ne bi ni pomislila da ga više kandiduje. Za takav ispad bi bio prosto prognan iz političkog života. Čak i ako građani ne bi shvatili zašto mora da bude prognan, ozbiljni mediji bi takvo njegovo ponašanje osudili kao politički neprihvatljivo. Poslednja vest glasi: Vučić će smeniti pola ministara, za šta nema ustavna ovlašćenja. Deli građane, prezire elitu, opoziciju, lenjivce, nezavisne medije... Šta se radi kada imamo predsednika koji krši i ustavnu odredbu prema kojoj predsednik Republike „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“, ukoliko je ovo što sam navela kršenje Ustava? Naravno da jeste, ali je slaba vajda to stalno ponavljati kao striktno pravni argument. Pravni fakultet jeste mesto na kome o tome mogu da govorim i da studentima objasnim zašto je to kršenje Ustava i zašto to nije način na koji država može da funkcioniše. Ali da bi običnom građaninu, koji nema pravničko obrazovanje i koji nije senzitizovan za tu vrstu pitanja, pokazali koliko je to problematično, opozicija je ta koja bi morala da im približi koliko je opasna situacija kada jedan čovek o svemu odlučuje i kada ne bi imao ništa protiv ni da raspolaže životom i smrću svih nas. Nažalost, ne vidim da oni koji kritikuju političko delovanje Vučića to dovoljno čine. Zbog toga imamo situaciju da Vučić krši Ustav, a mogućnost da tako deluje se u dobroj meri oslanja na činjenicu da veliki broj građana Srbije želi jednog takvog vladaoca koji „bdi nad nama“, koji nikada ne spava i radi 24 sata i koji kada već toliko radi mora nekada i da pogreši. To je predstava na koju se veoma lako lepi Vučićevo političko delovanje. Zato i može bez problema da izađe sa Glavnog odbora SNS-a i saopšti koliko će ministara smeniti iako mu to nigde ne piše u opisu posla. I zato je normalno da od većine sledi komentar: a što bismo se pravili da je drugačije? Što da se igramo da postoji predsednica Vlade ili da postoji parlament? Ili što da se igramo da postoje institucije? Što da se igramo da postoji Ustavni sud? Da li Ustavni sud ima nadležnost da sam reaguje kada predsednik krši Ustav ili inicijativa mora da krene iz parlamenta? Postupci tog tipa moraju da se iniciraju, ali nezavisno od toga da li su ili nisu inicirani, bilo bi prirodno da takvo delovanje bude prokomentarisano od strane sudija Ustavnog suda. A mi sada nemamo nijednog sudiju Ustavnog suda koji se oglašava o pravno-političkim pitanjima. Kada ste poslednji put pročitali neku ozbiljnu analizu o nekom važnom pitanju od bilo kog sudije Ustavnog suda? To je nezamisliva situacija u ozbiljnim zemljama jer je Ustavni sud specifična nezavisna institucija koja ima političku prirodu bez obzira na to što odluke zasniva na pravu. NJegova uloga je da bude protivteža onoj kapricioznoj većini koja pomisli da zato što je većina može da radi šta god hoće. Ustavni sud je tu da štiti Ustav, a Ustav je taj koji ograničava tu kapricioznost. Dok nam i ako nam Ustavni sud profunkcioniše, koju vrstu kršenja Ustava od strane predsednika biste ocenili kao najopasniju? On ruši bazičnu osnovu pravne države, a to je podela vlasti koja je predviđena i našim Ustavom i koja podrazumeva ravnotežu između triju različitih grana vlasti. A što se tiče predsednikove potrebe da deli građane, to je siva zona u kojoj se prepliću pravna i politička pitanje. Predsednik treba da oličava jedinstvo države, a on to teško može da čini kada vodi jednu partiju. Teško da može i kada građane deli na „pravi“ i lažni narod, uz to prezirući tobožnju elitu. Ali, nažalost, on nije novost u današnjem svetu populističkih vođa: neka projektovana „elita“ je glavna meta svih tih populističkih vođa, od Trampa, Erdogana, Orbana do Vučića. Na fakultetu imate vežbu gde studenti identifikuju kršenje Ustava. Na vašu inicijativu se proverava da li ga krši Vučić ili studenti sami identifikuju njega? Od kad radim na fakultetu, sa studentima sam radio takvu vežbu. Svojevremeno sam, na primer, sa studentima razgovarao o tome da li je Tadić prekršio zakon o nedoličnom ponašanju na sportskim priredbama kada je pio šampanjac na stadionu. Svakodnevno delovanje Aleksandra Vučića pruža, nažalost, daleko veće mogućnosti za rasprave o tome da li jedan državni organ prekoračuje granice svojih ustavnih ovlašćenja. Nema razloga da bežim od primera kojima su studenti okruženi jer je to ono što sutra treba i sami da rade kao svršeni pravnici. Ne vidim u tome obrise političkog delovanja, kao primere uzimam ljude koji obavljaju državne funkcije i ne znam kako bih bez navođenja njih studentima objasnio podelu vlasti ili hijerarhiju pravnih akata, šta su nadležnosti a šta prekoračenja istih... Studenti vole primere, a mi smo nažalost okruženi gomilom negativnih primera.