Slatki snovi o rastu

Reklo bi se da je spin o snazi i uspehu srpske ekonomije definitivno prevazišao nacionalne granice. Nedavno je, naime, sa adrese čuvenog Fajnenšel tajmsa, u obrazloženju odluke da Srbiju nanovo popne na sam vrh svetskih ekonomija po broju stranih investicija u odnosu na bruto domaći proizvod, stiglo objašnjenje kako zahvaljujući upravo tim investicijama prerađivački sektor u Srbiji beleži rekordan rast, iako statistički podaci pokazuju suprotno. Ipak, „zajedljivu“ ekonomsku javnost iznenadila je, ali i zabrinula, ne toliko neinformisanost svetski poznatog ekonomskog časopisa, koliko iskorak koji su napravili poslovično oprezni analitičari domaćeg biltena Makroekonomske analize i trendovi (MAT), za koji pišu mahom članovi Saveta guvernera Narodne banke Srbije. Oni su, naime, suprotno tvrdnjama koje u međuvremenu stižu iz kabineta guvernerke Jorgovanke Tabaković kako svemoćne strane investicije „omogućavaju dalje proširenje izvozne i proizvodne baze“ i povoljno utiču na dalji ekonomski rast, posumnjali u svemoć stranih ulaganja, ustvrdivši kako njihov snažan rast očigledno „ne rešava problem našeg ekonomskog rasta“. Stojan Stamenković i Ivan Nikolić upozorili su na činjenicu da Srbija nema dovoljno domaćih investicija, što je njen najveći problem, ali su se upitali i kakav je kvalitet tih ulaganja koje u rekordnim iznosima dolaze iz inostranstva, ako nisu kadre da obezbede rast srpske industrijske proizvodnje. Ma šta pisao Fajnenšel tajms. Suprotno spinu, statistički pokazatelji govore da je Srbija u drugom kvartalu ove godine zabeležila rast BDP-a od 2,9 odsto, a analize ukazuju da njen ovogodišnji konačni skor jedva da može biti veći od toga. Da ima razloga za strah, upozorio je, dodatno u svom najnovijem izveštaju o našoj zemlji, i Međunarodni monetarni fond, koji ukazuje na činjenicu da skoro izvesna recesija u Nemačkoj i Italiji, najvećim izvoznim tržištima Srbije, neće našu ekonomiju ostaviti bez negativnih posledica. Prema njihovoj analizi, pad BDP-a za jedan procenat u te dve ekonomije smanjuje ovdašnji BDP za četvrtinu procentnog poena, dok bi Srbija, ako bude recesije u celoj evrozoni, mogla da prođe još gore - manji rast BDP-a od jedan odsto doneo bi nama smanjenje od čak 1,4 odsto. Svetska štampa puna je, naime, upozorenja o padu tražnje za nemačkim izvoznim proizvodima, kao i neizvesnosti koju sa sobom nose Bregzit i trgovinski spor Kine i SAD, a koje bi gotovo izvesno Evropu mogle da odvuku u novu krizu. Suprotno donedavnim očekivanjima, buduća šefica Evropske centralne banke, dosadašnja direktorka MMF-a Kristin Lagard požurila je da smiri tenzije izjavom da ECB ima prostora za dodatno smanjenje kamatne stope, ako za tim bude potrebe. Drugim rečima, jasno je da od dugo najavljivanog povrata na stare monetarne staze, odnosno na put sporog ali kontinuiranog povećanja referentne kamatne stope ECB, za sada nema ništa. Najnovija recesija, koja visi nad glavom vodećih evropskih privreda, primorala je centralnu banku evrozone da razmišlja o dodatnom smanjenju kamatne stope, koja tone u nove istorijske minimume. NIN je istraživao šta će se desiti sa evropskom ekonomijom i kakve to posledice može imati na domaći ekonomski rast, čija struktura već sada nagoveštava duboke neravnoteže. Nedovoljan ekonomski rast i dalje je najveći problem srpske ekonomije, i nema tog spina, a ni rekorda u rastu vrednosti stranih investicija - u prvih šest meseci ove godine one su dostigle gotovo dve milijarde evra, što je za 30 odsto više nego lane - koji to mogu promeniti. Naprotiv, najnoviji podaci govore da ovogodišnji rast BDP-a najverovatnije neće biti veći od tri procenta, ali krajnji skor mogao bi primarno da zavisi od dubine krize koja će zahvatiti Nemačku i druge evropske ekonomije. „Sigurno je da bi velika kriza u Evropi imala snažan negativan uticaj na rast privrede Srbije, dok bi uticaj usporavanja evropskih privreda bio takođe negativan, ali ne veliki. Trenutno ne znamo da li je pad BDP-a u drugom kvartalu ove godine u Nemačkoj i stagnacija u Italiji deo uobičajenog cikličnog usporavanju koje se događa, u proseku, svake tri do četiri godine ili se radi o početku snažnije recesije, ali na osnovu do sada raspoloživih informacija, verovatnije je da se radi o usporavanju“, kaže za NIN Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. Slaviša Tasić, profesor na Univerzitetu Meri u SAD, objašnjava pak zašto efekti eventualne recesije u Italiji i Nemačkoj na Srbiju ne bi trebalo da budu drastični. „Recesija se obično definiše kao polugodišnji period negativnog ekonomskog rasta, a italijanska privreda ne raste praktično već 20 godina, tako da eventualna recesija u toj zemlji ne menja mnogo ni u samoj Italiji, a ni u zemljama koje su sa njom ekonomski povezane. Nemačka, opet, ima problema sa izvozom, što usporava njen ekonomski rast, ali činjenica je da nema pada domaće potrošnje. Zbog te dve činjenice, dakle stanja u Italiji koje nije neuobičajeno i nemačkog problema sa izvozom, ali ne i sa potrošnjom, recesija u ove dve ekonomije ne bi trebalo da utiče na Srbiju snažno“, kaže Tasić uz opasku da bi, sa druge strane, recesija cele evrozone imala znatno veći uticaj. „Trenutno se među guvernerima Evropske centralne banke vode polemike o narednim potezima u vezi sa štampanjem para, koje zagovara guverner Mario Dragi, a kojem se protive neki drugi guverneri, a za nas je to bitno utoliko što evropska monetarna politika utiče na kretanja u srpskoj privredi više od bilo čega drugog. Dakle, ako se ECB bude odlučila za ekspanzivniju monetarnu politiku, a uz to recesija bude zahvatila samo pojedine zemlje u Evropi, Srbija ne bi trebalo da ima većih problema“, kaže Tasić. Osvrćući se na komentar Danice Popović, takođe profesorke Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koja je u prošlom broju NIN-a upozorila na „oproban i delotvoran“ lek koji bi kreatori srpske ekonomije mogli primeniti u situaciji narastajuće brige za ekonomski rast, a to je depresijacija dinara, odnosno slabljenje njegove vrednosti u odnosu na evro, Milojko Arsić složiće se sa njom da bi to bila adekvatna mera, ali da je tako nešto za sada malo verovatno. „Depresijacija nije politički popularna mera, ma koliko ona pogodovala izvozu, a time i proizvodnji i zaposlenosti. Negativni efekti slabljenja dinara, poput rasta troškova kredita ili rasta cena uvoznih proizvoda su svima trenutno vidljivi, dok su pozitivni efekti odloženi i mogu se izmeriti samo primenom složenih statističkih procedura. Stoga je čak i blaga depresijacija dinara politički vrlo nepopularna. Slabiji dinar ne pogoduje ni državi, ni svim ostalim dužnicima. Činjenica je da je depresijacija dinara krajem 2008. i tokom 2009, u toku globalne krize, doprinela smanjenju spoljnih deficita i ublažila pad privredne aktivnosti, ali nisam siguran da bi se vlasti sada na to odlučile. Postoji više dokaze da je dinar jak u odnosu na konkurentnost privrede Srbije, a jedan od važnijih je to što spoljni deficiti rastu već tri godine. Snažan rast građevinarstva i uslužnih delatnosti tokom prošle i ove godine, i stagnacija industrijske proizvodnje u prošloj godini, odnosno njen pad u ovoj, takođe ukazuju da je dinar jak – raste proizvodnja u delatnostima koje prodaju na domaćem tržištu, a opada u onima koje dosta izvoze“, objašnjava Arsić. Sektor građevinarstva, naime, prednjači kada je u pitanju doprinos rastu BDP-a u prvoj polovini ove godine i zajedno sa trgovinom i drugim uslugama čini strukturu tog rasta baš onakvom kakva je bila u godinama pre svetske ekonomske krize. Neodrživom na duge staze. Analize ukazuju da sve vidljivije podbacuje industrijska proizvodnja, odnosno izvozna privreda, a o čemu svedoče i podaci o izvozu i uvozu, dok je rast zasnovan na uslugama i trgovini, zahvaljujući rastu domaće potrošnje. Drugim rečima, domaće štednje fali, zbog čega nema ni dovoljno investicija iz domaćih izvora, ali zato potrošnje ne manjka. Rezultat takve politike već je viđen. Rast spoljnotrgovinskog i platnobilansnog deficita. „Da bi ublažila posledice eventualne krize u Evropi, Srbija bi trebalo da prilagodi fiskalnu politiku tako što će, sa jedne strane, povećati produktivne rashode, to jest javne investicije, dok sa druge strane tekući rashodi, poput plata, treba da prate rast BDP-a. Ako bi se istovremeno snažno povećale javne investicije i tekući rashodi, u slučaju nastupanja snažnije krize u Evropi, došlo bi do pada poreskih prihoda, a to bi za posledicu imalo visok rast fiskalnog deficita i rast javnog duga“, upozorava Arsić, uz pojašnjenje da brži rast zarada i potrošnje od rasta BDP-a takođe doprinosi da poreski prihodi rastu znatno, ali to stvara lažno dobru budžetsku sliku, jer nije dugoročno održivo. Sa druge strane, Slaviša Tasić smatra da Srbija nema moćne poluge makroekonomske politike, zbog čega i nije u mogućnosti da bitno utiče na fenomene kakvi su privredni ciklusi rasta i recesije. „Efekti fiskalne politike su ograničeni, jer je naša privreda mala i otvorena, pa bi veća državna potrošnja kakvom se velike ekonomije bore protiv recesije generisala samo veći rast uvoza. Monetarna politika NBS samo prati kretanje evra, što je dobro zbog velike evroizacije privrede, ali to ima za posledicu nemogućnost samostalne intervencije. Jedino što nam ostaje su strukturne reforme, odnosno konsolidacija javnog sektora i smanjenje poreskog opterećenja kako bi se stimulisale domaće, a ne samo strane investicije“, ističe sagovornik NIN-a. Podaci govore da su strane investicije u prvoj polovini ove godine prevazišle vrednost domaćih, bilo da su u pitanju privatne ili javne, što je zapravo i najveća srpska ekonomska nevolja. Nema te zemlje koja je uspela da preskoči razvojni stepenik zahvaljujući samo stranim investicijama, ma koliko se Srbija i ostale zemlje u regionu trudile da ih privuku izdašnim subvencijama. Kao što nedavno reče član Saveta NBS Stojan Stamenković, jedan od autora MAT-a, za stabilan privredni rast je potreban znatno veći udeo domaćih investicija u BDP-u. Idealan odnos bi bio da strane investicije čine trećinu ukupnih investicija, a da ostatak dolazi iz domaće štednje. Problem je što te štednje nema, a ni namere države da novouspostavljeni ekonomski trend preokrene i stvori uslove koji bi doprineli većem učešću domaćih investicija. Na kraju, očigledno je da Srbija ove godine neće zabeležiti prognoziranu stopu ekonomskog rasta, ma koliko se zvaničnici, uključujući i predsednika Aleksandra Vučića, još uvek čvrsto držali svojih projekcija o rastu BDP-a od 3,5 odsto. Arsić pak smatra da bi dostizanje stope rasta od oko tri odsto u ovoj godini, u uslovima usporavanja evropskih privreda, bio solidan ekonomski rezultat, ma koliko da on Srbiju udaljava sa puta približavanja ekonomijama centralne ili istočne Evrope. Kako kaže ovaj sagovornik NIN-a, problem nije u tome što bismo ovu godinu mogli završiti sa rastom od tri odsto, s obzirom na dešavanja u evropskom okruženju, problem je što smo prethodnih godina, u periodu ekspanzije evropskih privreda, imali spor rast i što smo propustili priliku da se približimo ekonomijama centralne i zapadne Evrope. Umesto da smo taj jaz sustizali onda kada Evropa i njene vodeće ekonomije nisu bile ni blizu recesije, mi smo skroman rast predstavljali neskromnim uspehom, proglašavajući sebe za lidera ovog dela Evrope, iako je statistika govorila drugačije. Mada, ako je Fajnenšel tajmsu dozvoljeno da nam dodeljuje titulu najboljeg, argumentujući to onda pogrešnim rezultatima, zašto bi bilo zabranjeno nama samima?