Polumrtav u jarku

Britanska televizijska mini-serija Godine i godine, prikazana i kod nas, možda ne spada u sam vrh ovogodišnje svetske produkcije - mada svakako nije ni daleko od njega - ali je po stepenu gledalačke nelagode koju svojim sadržajem proizvodi verovatno bez premca. Nastala u koprodukciji Bi-Bi-Sija i HBO, radnja serije, koja prati sudbinu jedne proširene mančesterske porodice, počinje u današnje vreme, ali se ubrzo seli u blisku budućnost i prikazuje katastrofalni niz događaja koji u roku od samo desetak godina Britaniju i najveći deo sveta transformišu u zastrašujuće mesto: nekad uzorne demokratije pretvaraju se u diktatorske režime, virulentna ksenofobija trijumfuje, upotreba nuklearnog oružja prestaje da bude tabu, finansijski sistem kolabira, a klimatske promene dovode do katastrofa. Ako se nekome čini da ta antiutopija ne izgleda drastično drugačije od sveta u kome već sada živimo, u tome i jeste poenta: u mračnoj (i ne uvek suptilnoj) viziji autora serije Rasela T. Dejvisa, ono što je smatrano neprihvatljivim i patološkim, uz nešto vešte demagoške retorike, brzo postaje nova normalnost - na isti način na koji je, recimo, nekadašnja neverica da bi na čelu Sjedinjenih Država mogao da se nađe neko poput Donalda Trampa u međuvremenu prerasla u preovlađujuće očekivanje da će na izborima 2020. izboriti i drugi mandat. (Shodno svom pesimizmu, Godine i godine po tom pitanju nemaju dileme: hoće.) Policijska represija, sabirni logori, segregacija, socijalna eugenika: pod vođstvom nove premijerke u seriji čak i Velika Britanija postaje kriptofašistička diktatura. O.K, ali kakve sve to veze ima s aktuelnim prilikama na Ostrvu? Pa, trebalo bi da je očigledno: ono što se trenutno tamo dešava po mnogo čemu je šokantno - ali, u isto vreme više ne i nezamislivo, ne samo zato što se upravo događa pred očima sveta. „Toliko se toga nesvakidašnjeg dešava u britanskoj politici“, konstatovao je ovih dana londonski Ekonomist, „da je postalo nemoguće normalno razdvojiti od nenormalnog.“ Nacija koja je - sva monumentalna ogrešenja o druge narode i države na stranu - kroz istoriju redovno demonstrirala trezvenost, odmerenost i hladnokrvnost u kritičnim trenucima, zahvaćena je kovitlacem političke krize bez presedana. Insistiranjem da Britanija 31. oktobra pošto-poto, dakle i bez sporazuma, mora da istupi iz Evropske unije, u tu krizu je uvalila klika nadobudnih, bezobzirnih i samoživih političkih operativaca, spremnih da zarad ličnih interesa na kocku stave dobrobit čitave zemlje; a u centru tog vrtloga je premijer Boris DŽonson, čiji su pokušaji potkopavanja dobre demokratske prakse u samo nekoliko dana rezultirali serijom poraza - ali koji još nije izgubio sve šanse da stvari preokrene u svoju korist. Sledeći plan koji je dobrim delom osmislio njegov glavni politički strateg Dominik Kamings - čovek čije se mračne veštine manipulacije javnim mnjenjem smatraju glavnim razlogom zašto je 2016. na referendumu izglasano istupanje iz članstva u EU - DŽonson je najpre posegao za legalnom, ali dubioznom merom tzv. prorogiranja, tj. suspenzije rada parlamenta na rok od čak pet sedmica, sve do 14. oktobra (usput u svoje političke igre uvlačeći i kraljicu Elizabetu, koja je, htela - ne htela, morala da da saglasnost za takvu odluku; nije, naime, uobičajeno da se formalni šef države suprotstavlja takvim inicijativama). Kada mu je to prošlo, verovatno mu se učinilo kako je na putu da ispuni obećanje da će Britaniju 31. oktobra po svaku cenu izvesti iz EU: očigledna namera iza najduže suspenzije rada parlamenta još od 1948. bila je da se poslanicima ostavi što manje vremena da spreče izlazak iz Unije bez sporazuma - mogućnost koja je dolaskom DŽonsona na čelo vlade, sada većinom sastavljene od zagovornika tzv. tvrdog Bregzita, postala verovatnija nego ikad. (Mada ovde treba reći i da DŽonson, koji nije autentični bregzitovski taliban kao mnogi drugi na desnom krilu Konzervativne stranke - sada faktički pretvorene u Bregzit stranku, kao da jedna takva pod tim imenom već ne postoji; ili upravo zato što postoji - sve vreme zapravo igra na to da će, prepadnuti negativnim posledicama izlaska Britanije iz EU bez sporazuma, Brisel, Berlin i Pariz u poslednji čas ustuknuti i načiniti ustupke koje London traži. To bi za njega bio trostruki dobitak. Izveo bi zemlju iz EU na jesen i tako ispao bregzitaški heroj; izbegao probleme koji bi zemlju snašli u slučaju haotičnog izlaska iz Unije; i imao zagarantovanu pobedu na prevremenim izborima koji bi posle Bregzita bili neizbežni.) Providni manevar vlade je, međutim, izazvao revolt u Donjem domu parlamenta, gde je većina poslanika, uključujući i nezanemarljiv broj njih iz Konzervativne stranke, izričito protiv tvrdog Bregzita. Dobro koordinirane opozicione stranke (lider laburista DŽeremi Korbin, za promenu, ovog puta ništa nije zabrljao) inicirale su usvajanje zakona kojim se onemogućava Bregzit bez sporazuma i koji je, pošto ga je u međuvremenu podržao i Dom lordova, već ovog ponedeljka stupio na snagu: ukoliko DŽonson ne postigne nekakav dogovor s EU do druge polovine oktobra, biće u zakonskoj obavezi da od Unije traži tromesečno produženje roka za istupanje iz članstva. Upravo ono što se zaklinje da nipošto neće učiniti. Radije bi završio „mrtav u jarku“, rekao je prošle sedmice, u pravom nebojšastefanovićevskom maniru obraćajući se javnosti dok su iza njega stajali postrojeni pitomci policijske akademije, tako navlačeći dodatni gnev onih koji su takvo poziranje doživeli kao za tamošnje prilike nečuvenu pretnju političkim protivnicima državnom silom. Ako ništa drugo, u vreme tog DŽonsonovog istupa usvajanje pomenutog zakona barem još nije bilo sasvim izvesno. Ali - i to je možda najgore od svega - ni nakon što je stupio na snagu, DŽonson, njegovi ministri i savetnici odbijaju da popuste i najavljuju da se razmatra niz predloga za to kako ga zaobići. Dotle je, dakle, došlo: jedna britanska vlada radi na urušavanju pravnog poretka, čak se i ne ustručavajući da to otvoreno stavi do znanja. Dok se ne vidi šta će sledeće trust bregzitaških mozgova okupljen oko DŽonsona smisliti - sad kad je suspenzija parlamenta i zvanično stupila na snagu, tome mogu da se posvete u relativnom miru - prilika je da se rezimira šta se još proteklih dana izdešavalo, kakva su sve poniženja premijer i vlada pretrpeli i na kakve su se još načine torijevci izbrukali. Vladu je najviše zaboleo onaj inicijalni poraz, kada je u Donjem domu jasnom većinom podržano usvajanje pomenutog zakona kojim se blokira Bregzit bez sporazuma. Kako je za tu inicijativu glasao i 21 poslanik iz redova konzervativaca, usledila je momentalna odmazda u vidu njihovog isključenja iz stranke: među izgnanicima se našla i nekolicina bivših ministara i uglednih veterana, poput Kena Klarka i ser Nikolasa Soumsa, unuka DŽonsonovog heroja Vinstona Čerčila. Kratko pre toga, vlada je definitivno ostala bez većine u Donjem domu, pošto je jedan od torijevskih poslanika, Filip Li, bukvalno tokom zasedanja prešao na opozicionu stranu sale i pridružio se liberalnim demokratama. Do kraja sedmice uslediće novi udarci. Najpre će DŽonsonov rođeni brat, DŽo, objašnjavajući da se našao u procepu između porodične odanosti i nacionalnih interesa, objaviti da napušta mesto državnog sekretara u vladi i poslaničko mesto u Donjem domu; a onda i ministarka za rad Amber Rad, zgrožena izbacivanjem iz stranke nepoćudnih poslanika, obznaniti da podnosi ostavku i da više neće biti član poslaničke grupe torijevaca u parlamentu. U kome je, pre i posle toga, DŽonsonova vlada doživela još dva poraza iz dva pokušaja (drugi ovog ponedeljka, kratko pre nego što je parlament suspendovan) da iznudi vanredne izbore već 15. oktobra. A svoj doprinos opštem cirkusu - u širem kontekstu posmatrano nebitan, ali na simboličkom planu indikativan - dao je i DŽejkob Riz-Mog, sada zadužen za koordinaciju vladinih aktivnosti u parlamentu. On je sebi dao slobodu da se tokom debate u Donjem domu, kao u ležaljci, opušteno ispruži na poslaničkoj klupi u prvom redu i iz tog položaja sluša raspravu, čime je na sebe navukao bes brojnih opozicionih poslanika i dobrog dela javnosti: njegovo ponašanje okvalifikovano je kao neviđena bahatost i nepoštovanje parlamenta. Jeste, mogao bi neko posle svega ovoga da kaže, ali poslednje ankete Konzervativnoj stranci i dalje daju prednost u odnosu na laburiste, u nekim slučajevima i dvocifrenu: možda partiju jeste preotela bregzitaška sekta čiji joj sveštenici upravo ispiraju kolektivni mozak, ali to je i dalje opcija za koju bi, pojedinačno gledano, sutra glasao najveći broj Britanaca. Istina. Ali, osim što su ankete varljiva stvar, predobro se zna - ili bi trebalo da se zna - da većina (u okvirima britanskog izbornog sistema ponekad krajnje relativan pojam) prečesto ume da bude u krivu. I da je, podjednako često, potrebno da prođu godine i godine dok joj to ne postane jasno.