Lažni narodni tribun

Teza da je britanski premijer Boris DŽonson narodski čovek, tribun običnog građanina koji se suprotstavlja etabliranim elitama mogla bi da zazvuči neobično, čak potpuno bizarno. Na kraju krajeva, DŽonson je tipični predstavnik engleske elite: obrazovan je na Itonu i Oksfordu, a odlikuju ga, po načinu govora i pojavi, svi prenaglašeni manirizmi karakteristični za britansku višu klasu. Kao novinar i član parlamenta redovno je pravio probleme i često se nečasno ponašao, ali je uvek predstavljao posvećeni glas konzervativnog establišmenta. A ipak, eto njega kako se, pretvarajući se da je „glas naroda“, suprotstavlja onim glasovima u parlamentu koji se, širom političkog spektra, protive njegovom radikalnom pristupu britanskom razvodu od Evropske unije. Od početka je karakteristika kampanje za izlazak iz EU bilo nastojanje da se svi koji se protive naglom i potpunom prekidu veza s Unijom proglašavaju narodnim neprijateljima. Otkako su se građani 2016. izjasnili na referendumu, svaki pokušaj da se ublaže negativne posledice Bregzita postizanjem kompromisa s EU, ili prolongiranjem datuma napuštanja Unije, predstavljani su kao atak na narodnu volju. DŽonson se u parlamentu suočio s ozbiljnim otporom, posebno nakon odluke da ga suspenduje kako bi Bregzit, s dogovorom ili bez njega, usledio 31. oktobra. Prošle sedmice, nakon što je bivši ministar Filip Li prešao u redove liberalnih demokrata, čak je ostao i bez većine od jednog glasa koju je dotad imala njegova vlada. Da stvari po DŽonsona budu gore, parlament je izglasao odluku kojom je od premijera preuzeo kontrolu nad procesom napuštanja EU. Torijevski poslanici koji su glasali za to izbačeni su iz stranke. Ovo će skoro izvesno dovesti do parlamentarnih izbora, koje DŽonson predstavlja kao bitku između „naroda“ i „političara“ koji mu stoje na putu. DŽonsonovi potezi su nesvakidašnji, ali nisu nezakoniti. A svakako nisu konzervativni, u smislu očuvanja tradicionalnih normi i ustanovljenog reda. Štaviše, ti potezi su vrlo nebritanski. Neki uznemireni komentatori su u njima pronašli paralelu s usponom fašizma. Zapravo, DŽonson - koji je završio klasične nauke - mora biti svestan da model demagoga iz redova više klase koji stiče vlast tako što raspaljuje strasti nezadovoljnih plebejaca potiče još iz kasnog perioda Rimske republike, kada su se narodni tribuni obrušili na patricijski Senat, često tako što bi podstakli gnev nasilničke rulje. Nema sumnje da je mnogo toga u vezi s privilegijama koje je uživao rimski establišment bilo pogrešno, ali ta vrsta demagogije bila je uvod u pad Republike i početak imperijalne diktature. Ni referendumi nisu nešto uobičajeno za britanske prilike. Kada je Vinston Čerčil predložio da se 1945. održi referendum na kome bi se glasalo o produženju mandata njegove ratne vlade, lider laburista Klement Atli je ideju osudio kao „stranu svim našim tradicijama“. Musolini je, s druge strane, bio veliki zagovornik referenduma, kao što je to i većina diktatora. Na plebiscite se u zatvorenim sistemima gleda kao na vid „neposredne demokratije“, kada volja naroda navodno svoj najneposredniji izraz nalazi u volji velikog vođe. Ali čitava poenta parlamentarne demokratije, čiji je Velika Britanija jedan od najranijih i najponosnijih primera, jeste u tome da je ona indirektna. Ideja da država predstavlja volju naroda je koncept francuskih jakobinaca koji su britanski konzervativci, počev od Edmunda Berka, oduvek odbacivali. U parlamentarnoj demokratiji ne postoji stvar poput „naroda“, još manje narodna volja, ili jedan jedinstveni glas naroda. Političari bivaju izabrani da bi predstavljali različite interese, o čemu se onda debatuje u parlamentu, s nadom da će se kroz kompromis doći do rešenja. Javno mnjenje u liberalnoj demokratiji je, takođe, više forma reprezentacije nego direktne ekspresije. U poslednjih nekoliko stotina godina javno mnjenje se manifestovalo preko medija, štampanih ili elektronskih, pri čemu su novinari i urednici imali ulogu posrednika. To, naravno, više nije tako. Zahvaljujući internetu, najveći broj individualnih stavova sada se plasira bez ikakvog posredovanja, a narod ima na stotine miliona glasova. Profesionalni novinari deluju prevaziđeno i na njih se, kao i na političare, sada u velikoj meri gleda s nepoverenjem - kao na elitističke propagatore „lažnih vesti“, nekredibilne mejnstrim medije. Ovim se ne želi reći da su svi novinari i političari fini ljudi s utemeljenim stavovima. Daleko od toga. Ali već smo imali prilike da se uverimo koliko demagozi i prevaranti glasovima naroda lakše mogu da manipulišu u nekontrolisanom medijskom okruženju. Potkopavajući parlament u jednoj od najvažnijih političkih debata u poslednjih 100 godina, DŽonson predstavlja podjednaku opasnost po liberalnu demokratiju kakvi su po Rimsku republiku bili populistički agitatori. Kampanja zagovornika Bregzita ima mnoge nedostojne aspekte: raspirivanje straha od imigranata, podsticanje iluzija o nacionalnoj veličini, itd. Ozbiljniji argumenti tiču se pitanja suvereniteta. EU nije poput neke demokratske države. Članstvo u EU znači da neke zakone predlažu i sprovode ljudi koji nisu direktno izabrani na nacionalnim izborima zemalja članica. S pozicije političkog čistunstva mogao bi se zagovarati stav da jedna liberalna demokratija ne može da proces donošenja zakona delegira supranacionalnim institucijama a da time ne oslabi nacionalni suverenitet. U stvari, neki od zakona koji najviše iritiraju bregzitaše uopšte nisu evropski, već britanski. Ali poenta nije u tome da li su zakoni dobri ili loši, već ko ima pravo da ih donosi. Izvesne britanske patriote apsolutni nacionalni suverenitet vide kao suštinu tamošnjeg demokratskog sistema, oličenog u majci svih parlamenata. Ali kada od volje naroda izražene na referendumu prave fetiš, oni postaju branioci jedne sasvim drugačije političke tradicije koja nanosi štetu britanskom parlamentarnom sistemu. Ako se DŽonson, premijer bez izbornog mandata, i njegove u rastućoj meri militantne pristalice odluče da zemlju „povrate“ izazivanjem konflikta između naroda i njegovih političkih predstavnika, rizikovaće da unište ono što je veliko u Britaniji. Osim toga, odbacujući od sebe Škote, koji bi mogli da se odluče da krenu svojim putem, a možda i Severne Irce, oni bukvalno u pitanje dovode i opstanak Ujedinjenog Kraljevstva.