Hronika ciljanog sukoba

Tenzije oko iranskog tankera koji je početkom jula zaplenila Velika Britanija kod Gibraltara trebalo bi da su okončane, barem za Teheran. Pošto je Amerika prethodno uputila zvanični zahtev da se tanker izruči, zbog sumnje da krši sankcije, sud na Gibraltaru ipak je odlučio da omogući isplovljavanje, pošto je iranska strana garantovala da tovar neće biti isporučen Siriji. A reč je o 2,1 milion barela nafte. Sredinom avgusta oslobođen, a prošle nedelje viđen u blizini sirijske granice, za Teheran „tanker je otišao na odredište i nafta je prodata“, kako je objavila vlada. Nije otkriveno kuda plovi tanker, niti ko je kupac nafte, rečeno je tek da je „pristao na mediteransku obalu“. Bio je to još jedan povod da Vašington ponovi pretnje da će bilo kakvo učešće u slučaju sa tankerom smatrati saradnjom sa Revolucionarnom gardom. To bi nadalje značilo potpadanje pod američke sankcije. Kao uostalom i bilo kakva saradnja sa Teheranom. Za Evropu, to je još jedan test od mnogobrojnih koji se nižu od trenutka kada je Donald Tramp rešio da istupi iz Zajedničkog akcionog plana o iranskom nuklearnom programu (JSROA). Potpisan između Irana, sa jedne strane,i Velike Britanije, Nemačke, Kine, Rusije, SAD i Francuske, sa druge, u julu 2015, ovaj sporazum je posle godina pregovora trebalo da otvori put ka smirivanju tenzija. U zamenu za ukidanje međunarodnih sankcija koje su uveli Savet bezbednosti UN, EU i SAD, Teheran je pristao da ograniči nuklearni program i dozvoli Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA) da vrši kontrole. Kako je Vašington uprkos potvrdama IAEA da se dogovor ne krši, ipak u maju prošle godine rešio da napusti dogovoreno, tvrdeći da je prethodna administracija dala previše i zahtevajući nove pregovore, tako je Teheran počeo i sam da izlazi iz sporazuma. Amerika je uvela ekonomske sankcije Iranu, preteći istim i zemljama koje budu sarađivale sa Iranom. Teheran je odgovorio da će se i on povući i nastaviti da razvija nuklearni program. I dok su se međusobno optuživali EU je pokušavala da, uprkos svemu, zadrži sporazum na snazi. Od toga, ispostavilo se, zavisi ne samo da li će iransko nuklearno naoružanje da pređe granice koje bi donele nove nevolje za region, već i kako bi se evropske potpisnice sporazuma oduprle američkom pritisku i sopstvenim trvenjima. Zato je ideja o mogućem kreditu od 15 milijardi dolara u zamenu za poštovanje sporazuma podržana, ali neće moći da bude sprovedena u delo bez američke saglasnosti. Iranska ekonomska delegacija našla se prošle nedelje u Parizu, dok je francuski ministar finansija Bruno le Mer bio u Vašingtonu, u pokušaju da nađe rešenje. Ali za sada to ne ide nimalo lako. Istovremeno, Hasan Rohani, iranski predsednik, kod kuće mora da opravda popuštanje Zapadu, kako je već na početku shvaćen sporazum, a nema čime, jer njegovi suparnici uveliko zahtevaju rezultate, a novi udarci na već ionako ugroženu ekonomiju zemlje, koji stižu sa novim sankcijama, daju im argumente. Plan koji je trebalo da ublaži američke sankcije INSTEX (Instrument in Support of Trade Exchanges), a i omogući evropskim kompanijama da ih zaobiđu u trgovini, kreirale su Francuska, Nemačka i Velika Britanija početkom godine. Nije bilo prevelikih očekivanja, ali je Iran ipak u aprilu napravio nešto slično STFI (Special trade and finacial institute). Počelo je hranom i lekovima, kako se ne bi direktno kršile američke sankcije, ali uz mogućnosti da se taj nezavisni sistem razvije i u neke druge oblike saradnje. Spori napredak Insteksa ipak nije doneo mnogo više od nekoliko miliona evra, a posebno nije mogao da umanji štetu koju nanose američke sankcije. „To je korak napred, ali nije dovoljno i ne ispunjava iranska očekivanja“, bila je reakcija Teherana. „Oni u Iranu koji tvrde da nisu ništa dobili od Evrope, naprosto nisu u pravu. Ako EU napusti sadašnji pristup i pridruži se Trampu u pritiskanju Irana, onda će svakako osetiti razliku“, navodi Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne poslove (ECFR) u autorskom tekstu za Project Sindicate na koji NIN ima prava. „U ovom trenutku dalji pritisak Amerike mogao bi zauvek da otera Iran od pregovaračkog stola, uz povećanu mogućnost vojnog sukoba usred Trampove izborne kampanje. U tom smislu treba se setiti da je u prvoj kampanji Tramp obećao kraj američkih beskrajnih ratova i besmislenih avantura u inostranstvu. Evropa bi trebalo da upozori Iran da ne precenjuje sopstvenu snagu“, piše Leonard. Teheran je ozbiljno ugrožen sankcijama, što pristalicama pritisaka daje novi polet da se tako i nastavi i zemlja slomi do obaranja režima, ali evropski pokušaji da se u obzir uzmu i iranski interesi i da se učini sve kako bi sporazum opstao imaju podršku i u Moskvi i u Pekingu. Početkom nedelje, Emanuel Makron razmatrao je sa Vladimirom Putinom, u telefonskom razgovoru, mogućnosti da se istraje na pokušajima očuvanja sporazuma. I dok se vode javni i tajni razgovori, u vodama Persijskog i Omanskog zaliva, a posebno Ormuskog moreuza koji ih deli, sve su češći incidenti. Najprometniji svetski prolaz kojim se prevozi nafta, uvek je krizna tačka. A kada za nekim pregovaračkim stolovima stvari krenu naopako, najčešće iranske snage budu optužene da napadaju tankere, pretnje rastu, a incident na nekoj drugoj obali, kao sada kod Gibraltara, umalo se pretvori u nešto veće i opasnije. Potrebno je, očito, sasvim malo da od sporazuma ne ostane ništa.