Znoj na crvenom tepihu

Kao što se u istoriji Venecijanskog filmskog festivala ne pamti tako nepodnošljiva koncentracija vlage u vazduhu, tako je i trijumf strip junaka DŽokera (ne klasičnog prednastavka Betmen sage, već autonomnog dela Toda Filipsa o čuvenom negativcu), zagovornike ozbiljnog festivalskog koncepta (pojedinci bi rekli „elitiste“) ostavio u još jednom šoku nakon onog iz 2017. godine, kada je Zlatnog lava za najbolji film osvojio Oblik vode Giljerma del Tora. Ako bi se primenila deduktivna metoda, upitaćemo se da li je ovogodišnja Mostra koja se našla na poziciji između umetničkog bijenala i holivudskog štanda, ponovo poslužila kao pozornica za najavu dobitnika Oskara? Dopuštanje prevelikog američkog uticaja na Veneciju gde se kroz istoriju slavio film kao umetnost, zarad jeftinih poena stečenih bombastičnim novinskim naslovima - poput „Da li se Bredu Pitu ocrtavao znoj na majici usled velike vrućine?“ - urušava ugled vremešne dame koja je na Lidu proslavila 76. rođendan. Da ne govorimo o sve intenzivnijem prisustvu Netfliksovih filmova! Bračna priča u režiji Noe Baumbaha, sa Skarlet Johanson ili Perionica Stivena Soderberga sa Meril Strip, ni manje ni više ravnopravno su konkurisali za Zlatnog lava, a već sutra će biti dostupni svakom pretplatniku te medijske platforme! Pa gde su tu interesi festivala i ekskluzivnost koja je neminovna, i zbog čega i dalje i Berlin i Kan i Venecija nose titulu festivala A kategorije? Takvom politikom umetničkog direktora Alberta Barbere Mostra gubi svaki smisao, unižava reputaciju i ponižava sebe pred uglednim autorima, novinarima, filmskim kritičarima. U tom smislu Barberin rival Kanski festival ostaje dosledan u odluci da Netfliks nema šta da traži na Kroazeti, a festival na jugu Francuske ostaje na pijedestalu kao najprestižniji na svetu. Kada je reč o dominaciji video-platformi na venecijanskoj Mostri, izuzetak je specijalna projekcija prve dve epizode druge sezone planetarno popularne serije kuće HBO Novi papa i defileom njenih zvezda predvođenih kreatorom serije, oskarovcem Paolom Sorentinom. Posle prvog američkog vrhovnog poglavara Katoličke crkve u istoriji Mladog pape koga je besprekorno otelotvorio DŽud Lou, u Vatikan je stigao i Novi papa u tumačenju DŽona Malkoviča. Nakon što je na konferenciji za novinare izjavila da je za nju učešće filma Romana Polanskog na Mostri problematično zbog sudskog procesa koji se vodi protiv čuvenog reditelja, predsednica glavnog festivalskog žirija, argentinska rediteljka Lukresija Martel sigurno se nije osećala komforno kada je morala da saopšti odluku da je Gran pri žirija pripao filmu Optužujem, koji je sve vreme festivala kod kritike slovio za favorita. Klasično režirana istorijska politička drama o poznatoj aferi Drajfus, zloglasnom slučaju antisemitizma u Francuskoj između 19. i 20. veka, nije prvi na tu temu, ali je prvo delo koje u fokus stavlja „krivo optuženog“. Najboljim ga je proglasio i žiri kritike Fipresci. Polanski nije došao na Lido da primi priznanje (učinila je to njegova supruga Emanuel Senje koja u filmu glumi ljubavnicu pukovnika Žorža Pikara, šefa protivobaveštajne službe koji je otkrio pravog krivca), iz straha da ne bude ponovo uhapšen i eventualno izručen američkom pravosuđu. Posle Zlatnog lava koji mu je doneo film Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju, nagrađivani švedski autor Roj Anderson (specijalizovan za stilizovane, apsurdne mozaičke crne komedije), osvojio je i Srebrnog lava i to za režiju filma O beskonačnosti, priče koja podstiče na razmišljanje o lepoti življenja. Među vodećim temama Mostre bile su i političke afere iz prošlosti koje su potresale svet. Izdvojio se uzbudljiv politički triler Osinja mreža jednog od najznačajnijih francuskih reditelja današnjice Olivijea Asajasa. On je u film pretočio knjigu novinara Fernanda Moraisa Poslednji vojnici Hladnog rata koja predočava istinitu priču o grupi Kubanaca koji su po nalogu Fidela Kastra devedesetih godina prošlog veka bili prebačeni na Floridu kako bi se infiltrirali među kubanske emigrante i ušli u trag teroristima koji planiraju da izvedu atentat na kubanskog predsednika i seriju bombaških napada na letovališta i hotele u Havani. Asajasova mini-serija o venecuelanskom revolucionaru i teroristi Karlos, zapravo je bila ulazna tačka za ovaj film. Posle četvorogodišnje pauze sa novim delom Počasni gost, u Veneciji se konačno predstavio i ugledni autor Atom Egojan. Kanađanin jermenskog porekla vratio se na teren istraživanja nerazjašnjenih ličnih trauma i njihovih posledica. A to je teren koji pamtimo iz Slatke sutrašnjice, jednog od Egojanovih najboljih filmova, koji je snimio 1997. godine i osvojio svoju jedinu nominaciju za Oskara. Fasciniran idejom da postoje porodične priče i tajne koje ne mogu da se ispričaju, Egojan pripoveda o devojci koja je lažno bila optužena za seksualno zlostavljanje šesnaestogodišnjeg dečaka. Iako je otac spreman da plati kauciju, ona odbija da izađe iz zatvora. Veštim korišćenjem flešbekova reditelj nas upoznaje sa genezom narušenih porodičnih odnosa. I dok je za početak festivala odabrana Istina, film koji je nagrađivani japanski sineasta Hirokazu Koreeda prvi put snimio izvan Japana, tačnije u Francuskoj, sa zvezdama Katrin Denev i Žilijet Binoš, žanrovski se poigravajući sa metafilmom, zavesa u sali Grande 76. izdanja Venecijanske mostre, spuštena je nakon projekcije italijanskog trilera Spaljena narandžasta jeres Đuzepea Kapotondija. U ovom faustovskom neo-noar filmu, frontmen Rolingstonsa Mik DŽeger tumači lik bogatog kolekcionara umetničkih dela, izolovanog u raskošnoj vili na jezeru Komo, koga posećuju harizmatični istoričar umetnosti i njegova partnerka... I konačno, pre nego što je saopštio odluku svog žirija da nagradu „Luiđi de Laurentis“ za najbolji debitantski film dodeli Sudancu Amdžadžu Abu Alalu za delo Umrećeš u dvadesetoj, naš proslavljeni reditelj Emir Kusturica (podsetimo da je na ovom festivalu 1981. za Sjećaš li se Doli Bel upravo on osvojio svoju prvu veliku nagradu) odao je počast nedavno preminulom scenaristi Gordanu Mihiću: „Reč je o čoveku koji je svojim delima mnogim ljudima učinio život lakšim i lepšim i koji je pored mnogih scenarija, napisao i moje Crna mačka, beli mačor i Dom za vešanje.“