Izlazak iz lavirinta pod okriljem UN

Evidentno je da izostaju rezultati profesionalne istrage i da se nalazimo na terenu političkog prepucavanja između Beograda i Prištine, kaže za NIN Aleksandar Ivanović, predsednik gradskog odbora SDS i bratanac ubijenog lidera kosovskih Srba Olivera Ivanovića. – Ipak mi kao porodica nikada nećemo odustati od namere da se nalogodavci ovog zločina otkriju. On ističe da dugotrajni rat rečima između Beograda i Prištine oko istrage Ivanovićevog ubistva liči na partiju pingponga u kojoj se loptica prebacuje iz jednog polja u drugo, bez ikakve ozbiljnosti i institucionalne odgovornosti. „Pokazalo se da Beograd reaguje jedino kada se oseti ugroženim i prozvanim nekim saopštenjem ili istupom zvaničnika sa Kosova“, kaže sagovornik NIN-a. „Dakle, reč je uvek o reaktivnom, a ne o proaktivnom delovanju i to je ono što je u ovoj tragediji posebno upozoravajuće“. „Praksa je pokazala da nakon poteza Prištine, kao što je ovo raspisivanje međunarodne poternice za Milanom Radoičićem, Beograd odmah pompezno najavi da će izaći u javnost sa velikim saznanjima.“ Aleksandar Ivanović ističe nedavnu situaciju kada je predsednik Srbije kao odgovor na raspisivanje međunarodne poternice za Milanom Radoičićem izašao u javnost i licitirao s nekim albanskim imenima. „Ostalo je apsolutno nejasno na osnovu kojih dokaza predsednik Srbije izlazi u javnost sa tim imenima i na osnovu čega te ljude povezuje sa ubistvom Olivera. Ukoliko Srbija stvarno ima neka saznanja, zašto smo čekali da se prvo Priština oglasi, pa tek onda srpska strana. Videćemo da li će se sve završiti televizijskim nastupom predsednika Srbije ili će nadležni organi stvarno nešto preduzeti.“ Kao i brojni sagovornici NIN-a, Ivanović je na stanovištu da bi jedino nepristrasna, međunarodna istraga mogla doneti nekakav rezultat. „Ima mnogo nelogičnosti koje prate istragu, koja se u Beogradu i ne vodi, već je zvanično vodi samo Tužilaštvo za organizovani kriminal u Prištini. Nemoguće je istraživati ovo ubistvo a da se istražni organi ozbiljno ne pozabave svim okolnostima i nenormalnom atmosferom agresije kojoj je Oliver bio izložen pre ubistva.“ Prema njegovim rečima, posebno je važno odgovoriti na pitanje ko je sprovodio i rukovodio nasiljem koje je Oliver Ivanović trpeo u vremenu od kada je objavio da će se kandidovati za gradonačelnika na lokalnim izborima 2017. godine. „Ni dan-danas niko nije postavio pitanje ljudima sa TV Most ko im je dao snimke tajnog praćenja Olivera u Vučitrnu dok je išao na sastanak sa komandantom Kfora? Ko ga je i po čijem nalogu pratio? Te snimke su koristili za pravljenje spotova za Oliverovu medijsku satanizaciju, svega nekoliko meseci pred ubistvo. Kroz slične situacije i pritiske je prolazio i na ranije održanim izborima za gradonačelnika Mitrovice. Tada mu je nepoznati Srbin nasilno upao u stan, počeo da lomi i preteći pred malim detetom poručio `ovo je poruka za Olivera, zna on šta to znači`. Značilo je - nemoj da se kandiduješ, što on nije želeo da prihvati i kandidovao se. Kako je moguće da u tako malom mestu gde se sve zna, ni dan-danas nije utvrđeno ko su ti ljudi i po čijem nalogu su radili.“ Još od kada je sredinom 2017. najavio svoje učešće na lokalnim izborima, Ivanović je znao da će protiv sebe pored protivkandidata imati i državu Srbiju, ali se sa time nije mirio. Sa velikom gorčinom isticao je da država ne može da kaže da će jedino ako Srpska lista pobedi postojati podrška Beograda. Pa ipak to nije bilo prvi put da Oliver Ivanović protiv sebe ima državu za koju se borio. NIN iz avgusta 2000. piše o krivičnoj prijavi koju je protiv njega tada podnelo poslovodstvo Trepče „zbog pretnje da će nasrnuti na život i telo rukovodilaca ovog rudarskog kombinata i zbog aktivnosti koje idu naruku realizaciji ciljeva Unmika i Kfora. U priči pod naslovom Država protiv Olivera Ivanovića, Svetlana Đurđević Lukić, tragično preminula direktorka Centra za istraživanje javnih politika, tada reporter NIN-a iz Kosovske Mitrovice, piše: „Ivanović ne deluje uplašeno dok šeta ulicom i priča da je svestan da ako neko želi da ga ubije, nikakve mere bezbednosti neće vredeti, samo će nepotrebno unositi nervozu. Zvanično saopštenje o krivičnoj prijavi nije dobio. Mislim da je tužba čisto propagandni čin koji može imati ozbiljne konsekvence. Znate kako, u ovoj situaciji ljudi se hapse i za mnogo bezazlenije stvari. To nije neozbiljno, jer je rukovodstvo Trepče prilično frustrirano. Upozoravao sam šta može da se dogodi, dovlačeni su vojni potencijali, a oni su olako prešli preko toga. Od Nove godine penzionisano je 670 radnika, a onaj ko namerava da brani Trepču, taj ne penzioniše ljude. Elemenata da sumnjamo, a ja sam samo izrazio svoju sumnju naglas, ima. E sada, to se nekima očigledno ne sviđa s obzirom na političke ambicije u predizbornoj kampanji...“ Baš kao i avgusta 2000, Ivanović je 17 godina kasnije bio revoltiran odnosom Beograda prema Kosovu i nezadovoljan rešenjem koje se nametalo. Posebno činjenicom da se podrška Vlade Srbije isključivo usmerava prema ličnostima koje ni po čemu ne bi mogle zasluživati da budu njeni formalni ili neformalni predstavnici. U razgovoru vođenom u Mitrovici oktobra 2017. Ivanović je autoru ovog teksta rekao da ne želi da spekuliše ko stoji iza njegovog očito političkog procesa pred sudom Euleksa, niti da snažnije od konstatacije „ja bih za njih učinio više“ oceni angažman Vlade Srbije na njegovoj zaštiti od iskonstruisane optužnice. „Ne želim da govorim o tome na osnovu toga ko je od mog hapšenja politički profitirao, ali sakupljam podatke i jednom ću sa njima izaći u javnost.“ Komentarišući politiku koju za račun Beograda sprovodi Srpska lista dajući podršku Haradinaju, Ivanović je tada ocenio da se, anglosaksonskom sintaksom rečeno, Beograd „zafarbao u ćošak.“ „Dali su podršku čoveku koji je ratni komandant, čime su antagonizovali protiv sebe čitavu albansku političku scenu na Kosovu i sada nemaju kud.“ Ono što je iz pijeteta prema istoj toj državi po izlasku iz zatvora propustio da kaže jeste da je tužilaštvo Euleksa u nekoliko navrata protiv njega koristilo izveštaj VBA u kome se, iako je bila opštepoznata činjenica da Ivanović nije učestvovao u ratnim dejstvima 1999, kaže: da prema operativnim podacima postoji mogućnost da je Oliver Ivanović bio član neke srpske paravojne formacije na Kosovu... Takođe nikada se u njegovim izjavama nije našla informacija da je posle poništavanja presude i obnove postupka, preko tadašnjeg bliskog saradnika dobio otvorenu ponudu da ode u politički azil u jednoj zapadnoj državi, koju je odbio uz veoma burnu reakciju. „Dve strane imaju istragu koja je blokirana, oni su ušli u lavirint iz koga nema izlaska“, govori Milivoje Mihajlović, nekadašnji direktor prištinskog medija centra i biroa Vlade Srbije za komunikaciju sa medijima. „Pošteno bi bilo da međunarodna zajednica, UN ili Evropska unija pokrenu inicijativu za nezavisnu istragu koja bi prekinula ovu spiralu laži, koja se svodi na političke izjave o tome gde je ko nalazio Oliverove ubice. Jasno je samo da je reč o profesionalnom ubistvu, ali ma koliko da su iskusni u svojim nedelima, složićemo se da oni ipak nisu u mogućnosti da blokiraju istrage.“ Mihajlović, dugogodišnji dopisnik srpskih i stranih medija sa Kosova i lični prijatelj Olivera Ivanovića, uveren je da bi jedino nezavisna istraga mogla dati rezultat. „Setimo se da i za Ivana Stambolića toliko dugo nismo znali ništa, a onda se najednom, kada se povela prava istraga, saznalo sve. A razotkrivanje odgovornih za Oliverovo ubistvo je dug koji imamo prema njegovoj porodici, i njegovom političkom legatu – upravo on je sačuvao srpsku zajednicu na severu Kosova, sprečivši masovni upad Albanaca u poratnom periodu.“ Mihajlović se u razgovoru seća vremena kada je izveštavajući za jednu veliku svetsku novinsku agenciju, neposredno posle rata sreo Ivanovića na mostu preko Ibra u Mitrovici upravo u vreme eskalacije sukoba sa ekstremnim Albancima, koji ga je kao prijatelja pitao za mišljenje – šta dalje? „Rekao sam mu ’pa pitaj nekoga...’, a on mi je odgovorio pitanjem: ’Koga?’ Tek tada sam, potpuno zaprepašten, shvatio da je on tamo, u političkom ali i organizacionom smislu - sasvim sam. On i ljudi koje je vodio crpli su energiju iz situacije iako su osećali da ih je država napustila. Bilo je mnogo situacija kada je mogao da izgubi život. Lično sam bio svedok kada je pucano na njega u leto 2000. godine, a metak pogodio transporter francuskog Kfora.“ Prema Mihajlovićevim rečima, razrešenje ovog političkog ubistva važno je i za srpsko-albanske odnose u budućnosti. Baš kao i 1999-2000. Ivanović je i po izlasku iz trogodišnjeg zatvora, pod teretom novog procesa, 2017. godine osetio da je rešenje koje se sprema za Kosovo nepovoljno, i odlučio da se uključi: „Oliver je verovao u to da Albanci i Srbi na Kosovu mogu da žive zajedno i njegova razmišljanja su išla u tom pravcu. Indikativno je da smo tek nakon njegovog ubistva došli do ponovne aktualizacije mogućnosti podele Kosova. Sagledavanjem Ivanovićevog političkog i društvenog angažmana, dolazi se do zaključka da je gotovo sve najnepovoljnije rezultate po srpsku zajednicu na Kosovu ishodovala upravo politika Beograda. Najpre insistiranjem na politici daljinskog upravljača, i nedozvoljavanjem nijednom autentičnom lideru kosovskih Srba da se afirmiše, odnosno da se na način prihvatljiv za međunarodnu zajednicu bori za opstanak svoje zajednice. Aleksandar Vučić, koji je i sam u nekoliko navrata komentarisao rad kosovskog tužilaštva u slučaju ubistva Olivera Ivanovića, na pitanje NIN-a zbog čega Srbija nije zahtevala nezavisnu međunarodnu istragu, ukoliko se suočava sa toliko opstrukcija od strane Prištine, odgovorio je: „Ne znam čiju međunarodnu istragu tražite, kad nam ti iz međunarodne zajednice kažu da je to stvar tužilaštva kosovskih Albanaca, a što se nas tiče, mi radimo svoju istragu i nastavićemo da je radimo.“ Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović na isto pitanje kaže da je on lično više puta zahtevao od Euleksa da preuzme istragu, ali da je njegov predlog bio odbijen sa istim obrazloženjem da je to posao kosovskih istražnih organa. Sa druge strane, DŽerard Galuči, nekadašnji američki diplomata i administrator Unmika u Kosovskoj Mitrovici (od 2005. do 2008) smatra da ubistvo Olivera Ivanovića mora biti predmet nezavisne istrage pod okriljem Ujedinjenih nacija. Razlog za to je, kako ističe u odgovoru elektronskom poštom na pitanje NIN-a, u činjenici da Beograd i Priština podjednako imaju razloga da sakriju detalje oko događaja koji su prethodili njegovom ubistvu i interese koji su mu bili suprotstavljeni. „Snažne međuetničke kriminalne mreže i kompetitivne političke agende na Kosovu učinile su da je postojalo mnogo aktera kojima je bilo u interesu da propadnu Oliverovi napori da se pronađe alternativa za kosovske Srbe, koja je mogla da funkcioniše u datom kontekstu“, kaže Galuči. Prema njegovim rečima, misija EU je doživela poraz u nameri da donese vladavinu zakona na Kosovo i ne može joj se verovati da će voditi profesionalnu istragu. „Oni neće uraditi ništa što bi moglo da dovede do nekih negativnih konotacija za samu misiju EU, ili Prištinu. Sa druge strane, Ujedinjene nacije imaju i dalje svoj mandat na Kosovu i trebalo bi da urade isto kao i u istrazi posle debakla vezanog za pokušaj nasilnog zauzimanja suda u Mitrovici marta 2008. Tom prilikom generalni sekretar UN je imenovao uglednog sudiju iz Ugande da povede nezavisnu istragu tog događaja. Mislim da u slučaju ubistva Olivera Ivanovića, sadašnji generalni sekretar treba da učini isto. U međuvremenu, dok Vlada Srbije ostrašćeno traži krivce za raspad svoje kosovske politike u svim ostalim političkim akterima, odnosno svim vremenima osim sadašnjeg, i onog kada je Srbija izgubila faktičku kontrolu nad tom teritorijom, oslanjajući se na terenu na opskurne ličnosti bez ikakvog političkog i moralnog utemeljenja, teško je verovati da će se ubice Ivanovića ikada otkriti istragom institucija Beograda ili Prištine. Za to je potreban nepristrasni arbitar, koga na ovom terenu, makar na pozicijama donosilaca odluka, odavno nema.