Pobuna protiv nenormalnog

Idemo redom. Dvadesetak studenata zatvorilo se u petak u zgradu Rektorata na dan Univerziteta u pokušaju da kao predstavnici grupe Jedan od pet miliona pruže podršku profesorima koji bi trebalo da donesu odluku o plagijatu doktorata Siniše Malog, ministra finansija. „Profesori se u ovoj zemlji plaše vlasti. Mi smo došli da im kažemo da nisu sami i da se ne plaše. I pozivamo ih da donesu odluku oslobođeni straha od političkog uticaja“, kaže Srđan Marković, jedan od studenata koji su blokirali Rektorat. Dobili su brz odgovor premijerke, samo dan nakon što je sa svojom partnerkom predvodila Paradu ponosa u centru Beograda: „To je anarhija“, rekla je. Anarhija ili nešto drugo, svejedno. Ovde su ljudi sasvim utrnuli. U zemlji u kojoj radnik obešen u fabrici kao posledica siromaštva i nemogućnosti da isplati račune, a Zakon o radu ih tretira kao moderno najamno roblje, mogu li da razumeju zašto su ti mladi ljudi odlučili da kampuju u Rektoratu. Da, istina je, u odnosu na sve to plagirani doktorat ministra finansija Siniše Malog, inače sklonog koruptivnim aferama, i ne izgleda im kao nešto veliko. Zato i ne čudi odsustvo solidarnosti kad grupa studenata, predstavnika organizacije 1 od 5 miliona zauzme rektorat beogradskog Univerziteta tražeći smenu Malog i izjašnjavanje Rektorata o njegovom plagiranom doktoratu. Zato je i očekivano da premijerka te zemlje potonule u siromaštvo i nemoral na njihovu akciju uzvrati: „To je anarhija.“ Možete opisati taj odgovor kao vrhunski cinizam. Možda je anarhija za premijerku insistiranje grupe studenata da se makar deo državnog aparata, operisan od svake etike, vrati zakonu. Ali kako god nazvali način na koji vlada njena vlada i predsednik ove države, možda bi bilo dobro da obrati pažnju na jedan broj - 650.000. Toliko ljudi, koji godišnje napuste Srbiju, pruža više no jasan odgovor državi, zvali je mi anarhija, demokratija, totalitarizam ili diktatura. Ako nam finansije u državi, džepova izbušenih poput švajcarskog sira, kao najbolji vodi čovek sa plagiranim doktoratom, to govori o shvatanju etike i morala ove vlasti? Protiv toga se buni ta mala grupa studenata. I o tome ćute ostali studenti. Zato je ismevanje grupice studenata ušančene u zgradi Rektorata, podlost prema budućnosti ove zemlje. Ili izraz potpune nemoći i otupelosti preostalog dela stanovništva koji stoji pred spakovanim koferima ili sanja o njima. Kako god, svakodnevno 145 građana napusti ovu zemlju, ili njih 4.500 svakog meseca. Među njima najviše mladih. Duboko ukorenjena u svojevolji, vlast se oslanja na onu - ignorisanje je majka osvete. Tako se ona vlada po principu osvete i inata i sveti redom, studentima u Rektoratu, protestantima, profesorkama koje ne žele da budu botovi, stanovništvu koje masovno napušta zemlju… I ne želi da razume vezu između ovog protesta i te stravične cifre od 650.000 nekih tamo ljudi koji su napustili zemlju. Zato premijerka može ignorantski da kaže: „Ne želim da živim u zemlji gde 15 do 20 ljudi može da zauzme instituciju tako što navuče kese na kamere i uzme ključ od portira. Za mene je to anarhija, ali mi se nećemo mešati u autonomiju Univerziteta.“ Kaže da se trudi da svi imaju jednaka prava, ali da danas ljudi u Rektoratu ne mogu da rade i oko 100.000 studenata ne može da dobije usluge. Ona neće reagovati, objašnjava, jer ne želi da odgovara na ultimatume i podseća da je i rektorka beogradskog Univerziteta Ivanka Popović rekla da studenti koji blokiraju Rektorat imaju politički zahtev. Pojašnjavajući da ne zna koga predstavlja ta grupa studenata i da bi svaki dan neka grupa ljudi mogla da dođe i da traži da im se ispune neki zahtev, upitala je da li je vreme „da svi kažemo da je ovo ludilo“. „Svi se pravimo ludi i stvari ne nazivamo pravim imenima“, rekla je. Srđan Marković, jedan od studenata koji su preuzeli ključ Rektorata, kaže da je doktorat Siniše Malog plagijat po svim merilima, ali pita kako da nazovemo to što se profesori plaše da to javno kažu. Kako da nazovemo to što će, ukoliko dignu glas, biti izvrgnuti ruglu u svim tabloidima, kompromitovani izmišljenim aferama. „Uništavaju živote ljudima, i to je strašnije čak i od gubitka posla. Strašan je momenat u kome živimo. Ako težimo EU, treba da pitamo njene predstavnike koji dolaze ovde šta oni misle o plagijatima, o vređanjima univerzitetskih profesora i javnih ličnosti u Skupštini? Da li su to vrednosti koje oni promovišu? Da li tim jezikom razgovaraju sa Vučićem? I da li prihvataju kvalifikacije da smo mi studenti ološ, bagra, kriminalci, strani plaćenici… Da li to oni daju podršku čoveku koji poziva na linč svojih građana?“ Imali podršku EU ili ne, Aleksandar Vučić mora da zna da ovi studenti neće stati sve dok ovo društvo ne stane na zdrave noge, kaže Marković. „Naši prijatelji masovno odlaze. Mi smo primer onih koji su rekli – e, dosta je. Mi nećemo da idemo. Borićemo se ovde za pravedniji sistem i možda uspemo“, pojašnjava Marković. On pita kakav je to rečnik, kakav je to primer mladim generacijama i kakav je to način vladanja kada predsednik šalje poruku opozicionim liderima da izaberu mesto i vreme gde će da se pobiju. „Je li to demokratija ili anarhija, kako kaže Ana Brnabić? Kako god da zovete ovaj sistem, to nije mesto gde mladi žele da ostanu. I to što odlaze nije njihov bunt, to je predaja. NJima je lakše da odu u Kinu, Nemačku, Južnu Ameriku, jer ovde stvari nisu dobre.“ I dok ih optužuju da su instruisani, kontrolisane marionete opozicije koja želi ponovo da osvoji vlast, ovi studenti odgovaraju da su upravo oni opozicija nenormalnom sistemu. Cilj toga što ih vezuju za druge razumeju kao pokušaj da ih omalovaže. Studenti kažu da nisu slepi i da dobro vide kuda ova zemlja ide i da je plagirani doktorat ministra finansija samo paradigma opšteg vrednosnog sunovrata. Zato ovi studenti žele da govore o onome o čemu bi premijerka i predsednik da se ćuti. Možda ih je, kažu, 15 do 20. Ali dok god ima neko da digne glas, ova zemlja ima šansu. I zato poručuju građanima: „Ne pitajte zašto mi protestujemo, nego zašto vi ćutite.“