Svi na raport kod predsednika

Tri godine krišom pišemo strategije koje sutra mogu pasti u vodu, koje najavljuju sporna rešenja koja se već uveliko primenjuju, koje zbunjuju više nego što rasvetljavaju, i koje o budućnosti govore isto onoliko koliko i predsednik kad ga pitaju za plan za Kosovo. Kakav god plan bio, predsednik će imati odrešene ruke da upregne sve društvene i državne resurse da ga sprovede. Strategija nacionalne bezbednosti i strategija odbrane najviši su strateški akti koji bi trebalo nedvosmisleno da međunarodnoj zajednici i građanima Srbije pokaže u kom pravcu se zemlja kreće u izmenjenom bezbednosnom okruženju. Predlozi novih strategija koje je Vlada krajem avgusta poslala Narodnoj skupštini, međutim, niti celovito sagledavaju situaciju, niti zvaničnoj politici daju jasno usmerenje, već se razmeću zvučnim konceptima, poput vojne neutralnosti i totalne odbrane, koje ostavljaju nedorečenim. U novim strategijama nigde se ne spominje ukrajinska kriza, prekretnica u odnosima Zapada sa Rusijom, pa se prema njoj i ne utvrđuje stav. U vreme zaoštravanja odnosa između velikih sila, Srbija prvi put izričito potvrđuje vojnu neutralnost i tvrdi da neće ni sa kim i hoće sa svima. Naime, dozvoljeno je i poželjno da sarađuje sa vojnim savezima do poslednjeg stepena koji izuzima članstvo. Dok je prethodno dominirala odbrambena saradnja sa NATO u okviru Partnerstva za mir, sad su drugi akteri isplivali na površinu. Najpre, Evropska unija koja se u predlogu nove strategije odbrane pominje čak 35 puta naspram samo jedanput u prethodnoj strategiji. Nadalje, prvi put se spominje i Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), vojnog saveza koji oko Rusije okuplja bivše članice Sovjetskog Saveza, a u kome i Srbija od 2013. ima status posmatrača. Iako će da sarađuje sa oba saveza, veze sa ODKB su stvar opredeljenja i tek će se širiti i produbljivati. S druge strane, odnosi sa NATO su zasnovani na interesu i optimalni su na postojećem nivou, dakle ne želimo da ih dalje unapređujemo. Kosovo je ostalo pretnja broj jedan, koja objedinjava i povredu teritorijalnog integriteta, separatizam, oružanu pobunu, do ekstremizma, terorizma i organizovanog kriminala. Odgovor ostaje isti – nastavlja se borba za povlačenje priznavanja nezavisnosti i protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, a insistira se na međunarodnom prisustvu do daljeg. Čim se pitanje Kosova reši, za šta postoje velika očekivanja u dogledno vreme, obe nove strategije postaće zastarele. U odnosu na prethodnu strategiju, novi bezbednosni izazov su masovne ilegalne migracije iz Afrike i sa Bliskog istoka, dok su demografski problemi u zemlji drastičniji. Nije više reč samo o neravnomernom demografskom i ekonomskom razvoju, već o kritičnom odlivu mozgova, beloj kugi i dugoročnoj pretnji po biološki opstanak stanovništva Srbije. Kao i pre, oružana agresija je malo verovatna, a zemlji prete i strani špijuni, klimatske promene, nedostatak energenata, sajber kriminal i narkomanija. Sa spiska izazova, rizika i pretnji izbrisana je korupcija, iako je ona sistemski problem koji ugrožava nacionalne interese, jedan od najvećih problema koji muči građane sudeći po istraživanjima javnog mnjenja i čestim aferama, kao i jedan od razloga zbog kojih iz Evrope uporno kritikuju našu vladu. Zbog kratkovidosti predloženih strategija, deluje kao da njihovim usvajanjem treba da se pro forme ugodi Evropskoj uniji radi eventualnog otvaranja poglavlja 31 (spoljna, bezbednosna i odbrambena politika). Uniji će se svideti što se u tekstu Srbija jasno opredeljuje da postane njena članica, i što se poziva na njene strateške akte. Međutim, neće joj se svideti nedorečena vojna neutralnost i približavanje ODKB, nepoznavanje evropskog bezbednosnog poretka i koncepta otpornosti koji dominira EU strategijom, mala pažnja posvećena sajber i hibridnim pretnjama, kao i to što je usklađivanje sa propisima i standardima EU pomenuto samo u pojedinim oblastima, a u drugima ne. EU se uglavnom vidi kao uzor i odredište, kao partner, na primer u civilnim i vojnim misijama, ali i kao važan faktor stabilnosti u regionu. U predloženim strategijama odnosi u regionu obeleženi su ugroženošću srpskog naroda, prvenstveno u Bosni i Hercegovini i na teritoriji Kosova. Izgleda da je opasnost po opstanak Republike Srpske toliko porasla u prethodnih godinu dana da je očuvanje ovog entiteta ubačeno ne samo kao spoljnopolitički cilj, već nadasve kao odbrambeni prioritet Srbije. To je eho Vulinovih izjava o tome kako srpski narod ima svoju vojsku ako je već Republika Srpska nema, eho koji opasno odzvanja u regionu, pošto prenosi da je Srbija spremna i vojno da brani srpski entitet iz Dejtona. Ovaj velikodržavni ekser izbija se klinom „velike Albanije“ koja se sad izričito imenuje i koja je od prošlogodišnjeg nacrta strategija prerasla iz potencijalne u aktuelnu pretnju stabilnosti regiona. Strategija u prvi plan stavlja interes države, potom interese srpskog naroda, dok su interesi građana Srbije u trećem planu. Osim srpskog, štite se i identiteti nacionalnih manjina koje žive u Srbiji, ali se istovremeno vidi pretnja u njihovim preteranim kritikama kršenja manjinskih prava i potencijalnim separatističkim težnjama. Svi građani će, međutim, bez razlike morati da učestvuju u totalnoj odbrani zemlje. Šta to sve podrazumeva, manje je jasno iz strategije čiji je zadatak da to pojasni, nego iz mera koje Vlada već uveliko primenjuje. Tako se od prošle godine uvode obavezne petnaestodnevne vojne obuke za muškarce starije od 30 godina koji do sada nisu služili vojsku, kao i za pripadnike oba pola koji su služili vojni rok sa oružjem. U pojedinim školama isproban je i koncept „rodoljubive“ nastave za odbranu zemlje, a razmatra se i ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Sve to dok strategije još nisu ni usvojene, a na osnovu zakona koji je u maju 2018. izmenjen po hitnom postupku, bez javne rasprave. Izrada strategija podsetila nas je još jednom da Vlada i ne zna šta je to dijalog. Nacrti su pisani iza zatvorenih vrata od kraja 2016, objavljeni pred prvomajske praznike 2018, i nakon brzinske javne rasprave koja je zaobišla bilo kakav dijalog, opet sakrivani više od godinu dana. U međuvremenu se nije znalo ni šta koči proces, ni da li su obimni komentari iole uvaženi. Čak je Vlada ignorisala i zvanične upite o tome. Stručnjaci van ministarstava, bilo iz akademskog sveta ili civilnog društva, nisu ni u jednom trenutku konsultovani. Ono što je civilno društvo uspelo da iskamči svojim sugestijama jeste da se veća pažnja posveti ekološkim problemima, da se izbriše pogubno preispitivanje nuklearne politike, da se među načela sistema nacionalne bezbednosti vrati profesionalnost, te da se uvede i parlamentarni nadzor nad sprovođenjem strategija. Ono što će ostati zalog za budućnost, uprkos našim upozorenjima, jeste stavljanje predsednika Srbije u poziciju glavnog kormilara čitavog sistema nacionalne bezbednosti. Prema prethodnoj Strategiji nacionalne bezbednosti, predsednik je osim komandovanja Vojskom tek ukazivao na određene probleme i moguća rešenja, a sad je umesto Vlade zadužen da usmerava čitav sistem. Time se učitavaju trenutni odnosi moći između aktuelnog predsednika i premijerke, mimo njihovih ustavnih nadležnosti. Sudeći prema Predlogu strategije, sistem ne mora više da bude ni politički i interesno neutralan ni nepristrasan, i to sve dok se istovremeno umanjuju transparentnost i uloga kontrolnih i nadzornih tela, a nizom zakonskim izmena jačaju diskrecija političkih odlučilaca i ovlašćenja sektora bezbednosti prema građanima. Ostaje nam samo da se naivno uzdamo da će smerni političari pre da štite nacionalne interese nego svoju partiju i sopstveni džep.