Mi smo narod koji je sebi naneo najveće zlo

Kad Aleksandar Vučić kaže da vodi politiku koja će ga odvesti u istoriju, Milan St. Protić, istoričar, bivši gradonačelnik Beograda i bivši ambasador, u intervjuu za NIN uzvraća: „Da mu je to cilj, drugačije bi se ponašao. Ne bi bio ni toliko sebičan, ni uobražen, ni toliko nasilan. Uostalom, ne bi se okruživao tako lošim i nedostojnim ljudima. Sam bi na sebe gledao sa mnogo više sumnjičavosti, preispitivanja i strogosti. Deluje kao razmetljiv i površan poluintelektualac, takvi su i ljudi oko njega, takva je i zemlja koju gradi, takvi su i moral i atmosfera u njoj.“ U trenutku kada je trebalo da se sastane Savet za nacionalnu bezbednost i kada su pobrojana imena članova, Vučić, Stefanović, Vulin i Selaković, naš sagovornik se prenerazio ko odlučuje o sudbini Srbije. „NJih četvorica zajedno nemaju znanja ni koliko treba za osnovnu školu iako formalno imaju nekakve diplome. Neki lažne, neki navodno prave, ali su ozbiljno limitirani“, kaže. Predavali ste na Sorboni, Harvardu…, ali, poput mnogih, niste ovde nikada bili potpuno prihvaćeni? Bio sam dobar da predajem u školama po belom svetu i da tuđu decu nečemu učim. Studenti su zauzeli Rektorat, tražeći izjašnjavanje o plagijatu doktorata Siniše Malog, ali profesori im se nisu pridružili? Alal vera tim studentima što su zauzeli zgradu Rektorata! Drže nam svima lekciju iz hrabrosti i nepristajanja! Gde su profesori i zašto nisu uz njih? Da pomislite danas da napravite Savet DEPOS-a iz 1992, ne biste nakupili deseti deo da popunite. Većina profesora Univerziteta nije došla tu svojom zaslugom nego zaobilaznim putem. Pre Drugog svetskog rata niste mogli biti profesor ako niste doktorirali u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji, Švajcarskoj, na najboljim univerzitetima. I kako sada očekujete da se ti ljudi pobune?! Mogu da se pobune najbolji, Miodrag Zec, Dana Popović, Leon Koen… Možete da mislite o politici Dragoljuba Mićunovića ili Vladete Jankovića šta god hoćete, ali nađite intelektualca današnjice njihovog dometa. Nema ga. Što se mene tiče, i sam sam jedan od poslednjih dinosaurusa starih liberala koji veruju u slobodu čoveka i dive se ljudima nezavisnog duha. A takve niko ne voli. Vidite, Solženjicina ne vole ni Rusi, ni Amerikanci, ni Evropljani. Niko ga više ne pominje. Samo zato što je bio svoj. Tako da, to što sam predavao na Sorboni ili Harvardu…, a nisam bio dobar za profesora na Beogradskom univerzitetu - šta možemo, to vam je sudbina. Žao mi je. Ni genetičar Stojković nije bio ta inteligencija koja vredi nešto Srbiji, nedovoljno dobar za Beogradski univerzitet, odličan Harvardu? Znao sam da će to da mu se desi, pre ili kasnije. Znam primere naših ljudi sa najvećih škola u svetu primljenih na nož kod nas. Neskromno rečeno, jedan sam od njih. Kad sam se vratio sa američkim doktoratom, da nije bilo Radovana Samardžića, satrli bi me odmah. Školovan sam u Americi, i vidite pitali ste me o pobuni profesora, što prestižniji univerzitet u Americi, bolje vas uči slobodoumnosti, teraju vas da mislite svojom glavom i da se suprotstavljate svakom autoritetu. Samo takvi doprinose razvoju. I oni to tamo znaju. Nama takvi nisu potrebni. A samo takvi su sposobni da povuku napred. Od Drugog svetskog rata migracije iz Srbije su postale konstanta. U suštini, svaka posleratna vlast pribojavala se obrazovanih, pametnih, mladih, samosvesnih ljudi i zato su ih se oslobađali. Šta će sutra s ovom zemljom biti, čini se, njih uopšte nije interesovalo. Ni nekad, ni sad. Vlastodršcima je jedino bitno da sačuvaju ovo što imaju, čime komanduju i u čemu uživaju, privilegije. Zato se niko u ovoj zemlji ne bavi tolikim ljudima koji odlaze. Kao ambasador u Vašingtonu, i kasnije u Švajcarskoj, pokušao sam da organizujem naše ljude, naročito studente, profesore, inteligenciju i oba puta mi je administracija MSP izričito zabranila da se time bavim. U Vašingtonu uz obrazloženje da su ta deca za nas izgubljena, da su pobegla, da su dezerteri, da su amerikanizovani… Pokušao sam da ih upoznam, povežem i stvorim preciznu bazu podataka naših ljudi na američkim, kasnije švajcarskim, univerzitetima i to mi nije bilo dozvoljeno. Ideja mi je bila da ih pozovemo u svojstvu gosta-predavača na univerzitete u Srbiji. Vredelo bi, zar ne? Dok je Đinđić bio živ, pokušao sam da pokrenem državni fond za školovanje najboljih studenata na univerzitetima u svetu, ali da se vrate. Po uzoru na 19. vek, „blagodejanije“, državne stipendije za školovanje najbolje dece u inostranstvu. U ono doba 19. veka deca državnog funkcionera nisu mogli da konkurišu. Dobijali su ih čak i tadašnji politički protivnici režima, Svetozar Marković, na primer, ali i Nikola Pašić, Jovan Cvijić, Toma Živanović... Da smo od 2000. godišnje po 250 takvih devojaka i momaka školovali, za ovih 20 godina imali bismo ozbiljnu elitu od 5.000 ljudi. Ali za to niko nije bio zainteresovan. Mi i ovu fenomenalnu decu koju imamo gubimo, i nikoga za to nije briga. Nazivamo ih najgorim imenima zato što su upali u Rektorat da isteruju pravdu. Do 2014. bili ste ambasador u Švajcarskoj. Čuli ste nešto o poslovima SNS-a, Andreju Vučiću? Konkretno ne znam ništa o tome. Pominjala su se neka druga imena iz Miloševićevog perioda... Ali reći ću vam jedno, korupcija je način da vas drže u šaci. Vabe vas da uđete u razne aranžmane, zakonite, poluzakonite, sive zone. To sam iskusio i sam. Vabili su me i te kako, te da će da mi vrate dedinu vilu na Dedinju, da može da se napravi finansijski aranžman ovakav ili onakav, naročito dok sam bio na mestu gradonačelnika Beograda. Ko? I moje prvo pitanje je bilo, ko su ovi ljudi? Vidite ih prvi put u životu tek kada dođete na neku poziciju. Mešetari. LJudi iz senke. Mračni ljudi. To počinje bezazleno, neko vam sredi avio-kartu biznis klase besplatno, drugi vam otvori račun u nekoj skupoj kafani, dobijete na poklon brendirano odelo… Tako počinje... Ali jednom kad uđete u to kolo, nema nazad. Prvi put kada napravite kompromis s računom u kafani, prodali ste dušu đavolu. To je Geteov Faust, to je ta priča o Mefistu. Evo, Karić mi je, na polasku u Vašington 2001, predlagao ovo: „Ideš u Vašington Protiću, tamo nemaš ni auto ni stan, ja ću sve to da pomognem. Ja tamo imam predstavništvo, ja ću sve to.“ Meni će Karić nešto da pomogne u životu? To nije dolazilo u obzir. Iskreno, moja odbrana od tih stvari je bila pitanje moje uobraženosti i nadmenosti. Pa mene ne može da kontroliše Bog otac! Briga mene kakvim autom ću da se vozim, kuća u kojoj živim, šta posedujem od materijalnih dobara.. Ja sam za današnje vreme naopak. Tako sam vaspitan. Počeo sam da radim sa 19, otišao u Ameriku sa 23 godine i nikada više od oca nisam uzeo ni dinar. Stvar je prosta. Čim je neko toliko bogat, u neskladu sa svojim prihodima, posumnjajte u njegovo poštenje. Ma ko taj majčin sin bio. Šta su naše istorijske najveće greške, koje ponavljamo i danas? Odricanje od svojih najboljih ljudi, nebriga, i poništavanje? Mi smo narod koji je sam sebi naneo najveće zlo. Izbrisali smo sopstvenu istoriju. Najveća imena poništili. Kada smo se mi to setili Milutina Milankovića?! Gde je on bio u Titovo vreme?! Šta je bilo s tim najvećim srpskim naučnikom, uz rame Tesli i Pupinu?! Zašto je Dučić bio izbrisan iz naših čitanki?! Zašto je Slobodan Jovanović doskora bio ratni zločinac osuđen na 20 godina robije? Šta je bilo sa Tomom Živanovićem, Vladimirom Ćorovićem, Dragoljubom Jovanovićem i tolikim znamenitim Srbima u Brozovo doba? Koliko je beše odrobijao Borislav Pekić i zbog čega? Pitamo se zašto najbolji i danas odlaze? Kako to da niko i nikad nije ni pokušao da ih odgovori? I zašto ih ni sada ne odgovaramo? Znamo li gde su ti silni ljudi i šta je s njima u ovom momentu? Vaša porodica je u poslednja dva veka ostavila dug politički trag u istoriji Srbije. NJihova sudbina ukazuje na netolerantnu politiku Srbije sve do danas, politiku krvi, netrpeljivosti, obeleženu progonima, zatvorima i ubistvima? Moj pradeda Stojan Protić umro je u iznajmljenom stanu 1923. A bio je predsednik vlade i ministar. Mnogo puta ministar i mnogo puta u zatvoru. Bio je prvak Narodne radikalne stranke, pod kraljem Aleksandrom Obrenovićem osuđen na 20 godina robije, tamo je navukao astmu i slabo srce. Kada su radikali došli na vlast pod Karađorđevićima, bio je ministar u više vlada. Hapšeni su mi i otac, i deda, pradeda. Predak, pomenuh, nabijen je na kolac. E, ja sam onaj što se kaže s koca i konopca. Monarhisti? Moji nisu bili čak ni to. Niko od nas nije bio ubeđeni monarhista. Blizak kruni i dvoru još manje. Uvek na pristojnoj razdaljini prema svakoj vlasti. Naročito sopstvenoj. Pradeda je kralju Aleksandru Karađorđeviću na svom samrtnom odru rekao: „Vaše veličanstvo, da znate, tu gde se nalazite niste došli svojom zaslugom.“ Niti smo monarhisti, niti smo režimlije, niti smo buržuji. Mi smo porodica koja se trudila da sačuva nezavisnost duha u odnosu na svaku opresiju. Što je veća opresija, naš je otpor bio veći. Otpor komunizmu je proizlazio iz pritiska da mora da se misli onako kako vlast propisuje, propisivali su oni koji Marksa nikad nisu čitali. Po sugestiji oca, prvo sam pročitao Kapital pa onda stvorio mišljenje o marksizmu. I sad pišem roman o Lavu Trockom. Istinski izazov. Govorili ste o porodičnoj genezi, i ona može da se preslika na naše društvo do danas. Je li samo floskula kada kažemo da je demokratija ukinuta? Nema je kod nas. Odavno je nema. Poverovali smo posle 5. oktobra 2000, ali se pokazalo da je i to bila naša opsena. Na primeru ovog što se događa u Velikoj Britaniji možete da vidite snagu demokratskih institucija. Parlament tri puta obara sopstvenog premijera. I on tri puta gubi u odnosu na parlament. Mi, nažalost, nismo uspostavili temelje demokratije. Zato tako lako skliznemo u autoritarnost. Nevolja demokratije je u tome što je lako oborite, da biste je sačuvali morate primeniti silu, a kada je branite silom, jer je neko ukida, to više nije demokratija. Kako posmatrate parlament, vladajuću većinu proizašlu iz Srpske radikalne stranke, s obzirom na to da ste potomak nosioca radikalske ideje kroz istoriju Srbije? Ovi radikali s onim starim nemaju nikakve veze. Uzurpirali su istorijski naziv. Kako gledam na današnji parlament i parlamentarnu većinu? S prezirom. To je bruka i sramota za njih mnogo više no za bilo koga od nas. Kada vidite Marjana Rističevića, vi se setite da je demokratija u Srbiji uvedena pre no u drugim zemljama Evrope, među prvima, mada je nakon svega tri meseca ukinuta? Ne može od primitivizma čovek da se odbrani. Nisu krivi pojedini nedolični poslanici već onaj ko ih je tamo postavio. To vam je isto što i Farma i Zadruga, poplava prizemnosti, primitivizma, neukusa. To vam je slika i prilika današnje Srbije. Ohrabruju se najniže strasti i najniža osećanja. Iz javnog života su proterani pamet, poštenje, otmenost, dostojanstvo. Nekada je Solženjicin pisao o samoograničavanju kao najvišem stadijumu lične slobode... Potrebno je izgleda da se ovaj naš narod dodatno isprosti i unizi. Gde su danas galerije Save Šumanovića, Milene Barili? Ko se stara o Lepenskom viru, Vinči, Gamzigradu? Mi smo na najvrednijem arheološkom lokalitetu u Evropi u Vinči napravili nuklearni reaktor jer je Tito baš tu namerio da pravi atomsku bombu. A onda smo u blizini podigli deponiju. U ovom momentu čini se da vlast koristi razne teme kako bi skrenuli pažnju sa završnog čina nezavisnosti Kosova. Zar ne vidite korake u njenoj politici kao put ka priznavanju? Slušam ja tu priču 30 godina i ništa se nije dogodilo, niti će se dogoditi. Priča o razgraničenju? Koještarija na koju niko neće da pristane i koju je neko izmislio da bi omađijao ovaj narod. Kosovo, cela ta priča, služi da se ovom narodu i to malo mozga što mu je očuvano poremeti i pobrka. U vreme Tita Kosovu je data teritorija, a to znači ako se setimo Maksa Vebera, i narod i vlast. Komunisti su skovali taj antisrpski plan da bi se slomila kičma Srbima i Srbiji jer su Srbi i Srbija bili glavna prepreka uspostavljanju njihove vlasti. Srbija je većinom bila seljačka, dražinovska, odana kruni, tradiciji, pravoslavlju, zato je ta kičma morala da bude slomljena i slomljena je, nažalost. Onda je jedan Srbin, pop Vlada Zečević, svojim potpisom zabranio povratak Srbima na Kosovo. Pa šta hoćete više? Titoistička ideologija je, potom, zamenjena novokomponovanim srpstvom, srbokomunizmom. Usledila je zloupotreba istorije, crkve, klizalo se u zabludu, paganstvo, bespuće. Od Kosova je stvoren lažni mit, poguban i nerealan. Toliko puta smo čuli Vučića kako se poziva na pomenutog Maksa Vebera. Spreman sam da se opkladim da Vučić međutim nijednu knjigu Maksa Vebera nije pročitao. Daću vam dokaz. Veber je najpoznatiji u humanističkim disciplinama po definiciji države. On kaže – država to je određena teritorija, narod na toj teritoriji i vlast nad tim narodom i tom teritorijom. Vlast definiše kao monopol nad fizičkom silom. Kada bismo tu Veberovu definiciju, opšteprihvaćenu, primenili na Kosovo, ono bi bilo država. Teritorija, narod i vlast. Je l’ to ima na Kosovu? Ima. Kada bi Vučić zaista bio veberijanac, on bi bio prisiljen da prizna Kosovo. Toliko o njegovom neznanju i poluintelektualizmu. Šta je za vas Kosovo kao istoričara i potomka prvog premijera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca davne 1918? Moji koreni vode s Kosova. Moji su preci krenuli iz Dečana, sela pored manastira krajem osamnaestog veka. U toj seobi stigli su u Varvarin. Predak mi je bio Milić, knez ražanjski. U Prvom ustanku su ga Turci nabili na kolac sa dva sina i tu je nesrećnik stradao. Jednog sina, sveštenika, seljaci su otkupili, skinuli s koca, posle je učestvovao u Drugom ustanku i postao prota pod Milošem. Od njega smo nasledili prezime Protić. Inače se zvao Stojan Milićević. Jedno je šta je za mene Kosovo u istorijskom smislu, a sasvim drugo šta je Kosovo danas. Danas je ono muka, teret na leđima srpskog naroda koji biološki izumire, i u Srbiji i na Kosovu. Nemamo više naroda ni za ovu teritoriju koja nam je preostala... Svedeni na nekih šest miliona? I to je mnogo zato što se i oni koji su otišli vode kao da su tu. Ispraznio nam se jug a prebrojte koliko ima novih minareta s leve strane novog auto-puta pravcem ka Severnoj Makedoniji. A zamislite da Albanci kažu… … Hoćemo u Narodnu skupštinu Srbije? Tako je, 80 albanskih poslanika usred Srbije. Haradinaj u Beogradu, premijer Tači, Kurti - ministar spoljnih poslova. Rovarili bi iznutra. Rušili Srbiju na svakom koraku. Je l’ to srpski interes? Prema tome, priča o Kosovu je neiskrena, licemerna i maliciozna. Neko svesno decenijama drži tu nesrećnu srpsku decu, tu ubogu sirotinju ispod Ibra, u bodljikavoj žici, samo zato što su im ta deca krunski argument da je Kosovo srpsko, iako znaju da nije, važno njima za popularnost u politici. Ne daju oni pet para za to kako ta deca žive i, ako mene pitate, odavno je trebalo da se pozovu ti ljudi da sa tom decom dođu u Srbiju. To je najzaostaliji deo Evrope, koji se neće emancipovati sledećih 500 godina. Ali ne, i dalje će to Kosovo da bude naša opsesija i dalje ćemo da držimo decu tamo kao taoce, od Severne Mitrovice da pravimo Sajgon prepun siledžija i kriminalaca, gde pristojan svet nema nikakvu mogućnost za normalan život. Sa sigurne distance iz Beograda mi ćemo da se bavimo tim da li će Češka da preispita svoju odluku o priznavanju Kosova. I šta ćemo tačno, da i svi na svetu ponište svoje odluke? Tačija i Haradinaja u Beogradu?! Radili ste sa Goranom Vesićem? Minimalno. U mladosti je bio studentski partijski aktivist u Savezu komunista, urednik u Studentu, ljubimac Mire Marković. Kasnije funkcioner Demokratske stranke, Đinđićev skutonoša. Svojevremeno se javno preporučivao Đilasu. Na kraju se priklonio naprednjacima. Dali su mu da uređuje Beograd, a on o tom gradu ne zna ništa. Nije on prvi koji ovaj grad sistematski uništava jer ga ne razume, jer ga ne voli. Nije vredan pomena. Beograd je rodonačelnik slobodoumnosti. Mihiz, režiseri Makavejev, Saša Petrović, Živojin Pavlović, Duško Kovačević i mnogi anonimni ljudi koji su bili svoji, nezavisni i nisu pitali za cenu svoje slobodoumnosti. Isto tako nikada nisu dobili priznanje kakvo im pripada. Proganjani Dragoslav Mihailović, osuđeni Mihailo Đurić, utamničeni Lazar Stojanović... Žao mi je da nestaje moj Beograd. Moj je Beograd onaj iz 80-ih, to je Beograd mojih drugova i drugarica koji mahom više nisu živi, Margita, Sonja Savić, Milan Mladenović… znani i neznani predivni ljudi, Beograđani. Kosmopoliti. Politika, ideologija, ostrašćenost tad nisu bili bitni. Nama je bio Beograd svet. Ali bilo je to samo „par godina za nas“. Toliko individualnih žrtava za tako mali uspeh društva u globalu? Eto, to smo mi.