Okupacija u dve faze

Ni Dejvid Mekalister ni Maja Gojković nisu odgovorili na NIN-ova pitanja o detaljima razgovora vlasti i opozicije u Narodnoj skupštini, a uz posredstvo EU, čiji početak je najavljen za 9. i 10. oktobar. Ako tako, u tajnosti i sa skrivenim namerama, budu i vodili razgovore, da i svi drugi deklarisani ciljevi tih razgovora budu postignuti, EU će se zajedno sa predsednicom Skupštine još jednom kompromitovati suspenzijom demokratije i nepoštovanjem prava na izbor građana. Ne prvi put, naravno. Stvarajući iluziju da ohrabruje pluralizam, jer odgovara na zahtev jednog manjeg pokreta, Unija se upušta u ulogu sličnu onoj koju je imala u ignorisanju zahteva crnogorske opozicije 2017. da se o ulasku u NATO odlučuje propisno referendumom, a ne glasanjem u Skupštini, ignorisanju protesta, ekstremnog pritiska na medije i bunta građana. I u ulogu koju je imala u makedonskom odlučivanju o ulasku u NATO i promeni imena te zemlje u skladu sa Prespanskim sporazumom, kada je, po izjavi direktora tamošnje Državne izborne komisije da referendum nije uspeo da obezbedi 50 posto izlaznosti (obezbedio je 36) koliko je potrebno da bi bio validan, te da je jasno da odluka nije doneta, presudio evropski komesar za proširenje i susedsku politiku Johanes Han na Tviteru, gde je iste večeri napisao: „Čestitam onim građanima koji su glasali na današnjem konsultativnom referendumu i iskoristili svoje demokratske slobode. Sa značajnim brojem glasova ’za’ postoji široka podrška za Prespanski sporazum i evroatlantski put te države.“ Pre nego što je na silu prelomila volju Makedonaca, koji su se odluci protivili bojkotom, Unija se kroz svoje birokrate zadužene za još nepridruženi Balkan, koji su referendum nazvali „konsultativnim“ potrudila da, bez obzira na lokalne propise, slobode mišljenja i izražavanja, a ponajviše na pravo građana na slobodu izbora - cilj učini izvesnim. Pošto cilj i u našem slučaju postoji i duboko je lociran u južnoj pokrajini, ni građani Srbije ne treba da se nadaju da će Mekalister ili njegovi izaslanici u Skupštinu doneti više demokratije. Ponudi izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju da se uključi u posredovanje u dogovoru o izbornim uslovima, predsednica Skupštine nije odolela, ali su za javnost ostali nedostupni odgovori o formi i načinu razgovora, kao, uostalom i to, da li je Mekalister odgovorio na pismo koje mu je uputio lider Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović, na sve brojnije odluke opozicionih stranaka da bojkotuju izbore 2020, na propast razgovora na Fakultetu političkih nauka, samostalnu procenu da u Srbiji nema uslova za demokratske izbore, na poziv vlasti ili nešto šesto. A odgovor na to pitanje od suštinskog je značaja ne samo za bolje razumevanje uloge PSG čija je pozicija jedna od većih nepoznanica u političkoj svakodnevici, ni očigledne potrebe vlasti da izborima privede malobrojne stranke opozicije sa još malobrojnijim rejtingom, nego i namere Brisela da učini isto. Nakon što je deo opozicije odlučio da ne učestvuje u razgovorima na FPN (SzS, pa DSS), predstavnici vladajućih partija su imenima pojačali sastav, te je SNS na poslednjem predstavljao ministar Nebojša Stefanović lično. NJegov pomirljiv ton imao je uticaja na predstavnika PSG Petra Miletića koji je kazao da su oba njihova zahteva - da se Mekalister uključi u proces i drugi, da vlast ponudi dokument rešenja, za sada zadovoljeni i da će zbog toga odluku o bojkotu donositi nakon posredovanja evropskih institucija. U Skupštini bi, Mekalister planira da ostane i nakon izbora, a počev od septembra 2020, u tzv. drugoj fazi razgovora mogle da se nađu i teme koje nemaju nikakve veze s izborima. Ako izaslanici Brisela budu, međutim, sedeli u parlamentu kada se u njemu, prema realnim očekivanjima, budu donosile odluke o istoriji KiM biće to prodornije zadiranje u suverena prava građana čak i od onih postupaka kojim je EU ograničavala slobodu Makedonaca i Crnogoraca. Nekoliko dana po prihvatanju evropskog pokroviteljstva nad narodnim poslanicima i predstavljanja nove ponude naprednjaka, Vlada Srbije usvaja zaključak kojim se precizira nekoliko postojećih zakonskih obaveza čiji je širi ili uži smisao u obezbeđivanju fer izbornih uslova. Funkcionerima se, ovim zaključkom, sugeriše da poštuju zakon, to jest da ne bi smeli da koriste javne skupove ni susrete niti javne resurse u svrhu promocije stranaka i njihovih političkih programa, a da bi opet trebalo da u svojim izjavama tokom kampanje odvajaju svojstva u kojima govore - predstavnika organa vlasti i predstavnika stranke. Od već mnogo puta apsolviranog pitanja - zašto vlast ove ustupke sada čini ako bi bojkot bio neosetan, kako se tvrdi, i uz rizik da svaki čin ustupka arhineprijateljima, poput Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, smanjuje odijum kod naprednjačkih birača, zanimljivije je pitanje zašto u ustupcima učestvuje Brisel i šta je evropskim poglavarima nakon obezbeđivanja legitimnosti izbora obećano. Da li obećanju veruju kad već sad obezbeđuju sebi prisustvo u Skupštini i da li je, uostalom, cena Mekalisterovog ustupka preskupa, ako po eventualnom povratku opozicije u parlament u njemu ostane i batina iz Brisela? Prvi deo odgovora na to pitanje dolazi u reakciji opozicije. Iako ih Mekalisterova ponuda nije oborila s nogu, uspela je da ih podeli po još jednoj liniji i da pojača pritisak dovoljno da na usvajanje zaključka o funkcionerskoj kampanji - ponovo uslove koliko do juče bezuslovnu odluku o bojkotu novim predlogom - odlaganjem izbora pomoću leks specijalisa. Ali, bez ovog, iako neprincipijelnog zahteva, opozicija bi, međutim, sad već i oči u oči sa EU - preuzela zasluge za paralisanje institucija. Jer, osim regulisanja funkcionerske kampanje Stefanovićev set mera ponuđen opoziciji tri dana ranije na FPN, čime tvrdi da nije zatvorio listu, podrazumeva i popunjavanje tri nedostajuća mesta u REM i predlog izmene izbornih propisa koji su usaglasili sa SPS. Ako do razgovora 9. i 10. oktobra dođe, biće to drugi pokušaj vlasti da razgovara sa opozicijom koja je u februaru napustila sednice u plenumu, a ukupno četvrti da makar naizgled izađe u susret njenim zahtevima. I pred građanima da potvrdi tezu koju režimski mediji oštre iz dana u dan, da opozicija na izbore ne izlazi jer se plaši rezultata, što po automatizmu vodi ka zaključku da je sa izbornim uslovima sve u redu.