Bogato nagrađena ćutnja

Poznavaoci antičkih vremena sećaju se perioda kada su intelektualci u Srbiji smatrali da treba da se bave važnim aktuelnim pitanjima i problemima. Bilo je to onomad kada je Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) pisala Memorandum. Nakon što su se opekli, shvatili su intelektualci, kao pametni ljudi, da nije pametno da se mešaju u ono čime se, bolje od njih, bavi svakoliki ološ. Najbolji među intelektualcima zavukli su se u SANU da tamo svojim pokornim ćutanjem, neodvojivo vezanim za izdašne mesečne apanaže (oko 120.000 dinara), pokažu našem narodu kako se treba postaviti pred sveopštim zlom koje nas je snašlo. Gledajući svoje intelektualne gromade, imao je naš narod šta i da nauči. Snishodljivost i podilaženje vladajućoj garnituri, bez obzira na to koja da je u pitanju, postali su znaci prepoznavanja vrhunskih intelektualaca. Budalom se smatrao svaki pametan čovek koji nije kapirao da treba da ćuti, a intelektualnim uzorom bio je doživljavan svako ko je umeo da laska vlastodršcima. Neki stručnjaci su svoju intelektualnu karijeru uspeli i da krunišu ulaskom u odabrano društvo političarskog šljama. Zlonamerni bi rekli da SANU ništa nije radila i nije bila aktivna poslednjih decenija, a to nije tačno. Koliko sam ja upoznat, dva puta su neki članovi Akademije bili vrlo aktivni. Čuo sam da su u doba hiperinflacije u Akademiji deljeni brašno, ulje, šećer i toalet papir. Neki uglednici SANU pokazali su se tada kao vrlo aktivni tako što su se gurali da što pre dođu do svog sledovanja. Drugi put su bili aktivni pre nekih desetak godina, kada su iz glavne zgrade iseljeni Akademijini instituti. Tada je iskrsao problem raspodele slobodnog prostora, pa su se neki poštovani članovi gurali ko će da dobije kancelariju u blizini toaleta. Dakle, bili su aktivni. Jednom je njihovu aktivnost karakterisao toalet papir, a drugi put toalet. (Nisu mi pričali šta su onda radili.) Ako me sećanje ne vara, tada se i izrodila ideja da SANU promeni ime u Akademija nauka i umetnosti Srbije. Mudra politika nemešanja u politiku trajala je sve doskoro kad neki od akademika odlučiše da se oglase na temu gondole. Uz sve uvažavanje, drznuću se da kažem da mislim da ima i malo važnijih pitanja o kojima je Akademija mogla da se izjasni. Pre gondole, trebalo je da se razmotri pitanje gde na Kališu treba staviti klupice i u kojoj boji treba da budu kontejneri za smeće. Tek kad se najumnije glave odrede oko tih egzistencijalnih pitanja, ima smisla diskutovati o gondoli. Nakon ovih, mogu na red da dođu i ona efemerna pitanja kao što su pravo na elementarne ljudske slobode, kako rešiti problem Kosova, kako se opredeljivati pri pridruživanju Evropskoj uniji, kako poboljšati status Srba van Srbije i manjina u Srbiji, kako privući strane investitore, koji izvori energije bi bili najbolji za nas, a koji ne dolaze u obzir, u kom pravcu treba reformisati obrazovni sistem, kako sprečiti iseljavanje iz Srbije... Ovakvih nevažnih pitanja ima mnogo, a pitanje svih pitanja je zašto bi se SANU uopšte i bavila time. Decenijama su ćutali i bili na liniji, a nije bilo nimalo lako ćutati i biti na liniji, pogotovo kad se zna da je linija bila krivudava. Zašto sad da pokleknu i počnu da se mešaju u ono što će prepametni, sveznajući i bezgrešni sam da reši? Ali, odlučiše! Formiraše odbor „Srpsko pitanje od 19. do 21. veka“ i najaviše da će imati prisutnost u gorućim pitanjima koja opterećuju društvo. To će rezultirati u zbornicima sa simpozijuma, sastanaka i razgovora... Strahujem da će da pokleknu. Sa zebnjom čekam zbornik. Ne služi Akademija za to da daje savete i mišljenja o važnim pitanjima. Daleko bilo da je tako. Ona služi da služi. Setimo se one lekcije koju nam je pre nekoliko godina održao predsednik Akademije. Objasnio nam je da Kosovo, u celini i celosti, nije naše. Nakon toga, samo krajnje zlobni mogu da kažu da je predsednik Srbije veleizdajnik jer smatra da deo Kosova nije naš. Predsednik Srbije je najveći patriota, a predsednik SANU služi za to da nam to i dokaže. Osim nekih izuzetaka, ostali akademici su, naravno, sve izjave na temu Kosova ćutke posmatrali, onako kako to i dolikuje dobrim gondolijerima. Za mnoge je pomenuta lekcija predsednika SANU bila iznenađujuća jer nisu imali prilike da na delu vide koliko akademici mogu da budu ispred svog vremena. Sticajem okolnosti, ja sam imao to zadovoljstvo da vidim kako jedan časni akademik od mog oca otima novac. Naime, moj otac je honorarno prevodio stručnu literaturu iz mašinstva. Jedan akademik, koji je imao značajan uticaj na Udruženje prevodilaca od kojeg je moj otac dobijao materijal za prevođenje, oteo je 50 (pedeset) posto honorara mom ocu, a da nije prstom ni mrdnuo prilikom rada na prevodu. Zato se meni čini da je taj uvaženi akademik bio onaj koji je kod nas prvi uveo reketiranje. Kad neko zna da jedan akademik može da uzme pola tuđeg novca, onda ga ne čudi kad vidi da drugi akademik može da daje nešto što nije njegovo. A, narod ko narod, nema dovoljno poštovanja prema Akademiji i samo nešto zakera akademicima. Neki čak idu dotle da im zameraju što ništa nisu rekli povodom plagijata na Beogradskom univerzitetu. Pritom, niko se od tih dušebrižnika nije zapitao zašto bi trebalo da Akademija uopšte brine o tome šta se dešava na Beogradskom univerzitetu. Da su te neosnovane insinuacije o navodnom, možda, ali teško, kao plagijatu iole tačne, pa bila bi to udarna vest na RTS-u. Neće valjda najobrazovaniji u Srbiji da brinu o tome koju vrednost će diplome, koje dobija kojekakva studentarija na tamo nekom Beogradskom univerzitetu, da imaju. Prošla su ona vremena kada su studenti bili jednako bitni kao neka seoska zadruga. Da su studenti sada totalno nebitni najbolje se vidi na osnovu toga što se rijaliti na Pinku zove Zadruga, a ne studentski savez. Setimo se, kad je trebalo ustati u odbranu pravog obrazovnog sistema, kad je to bilo u interesu naroda, nije li se jedan časnik Akademije hrabro i nepristrasno stavio u odbranu pozicije Megatrenda na Šangajskoj listi. Nije li goloruk, samo sa delovodnikom u rukama, dokazao: 1) da vreme može da teče unazad, 2) da je Sava centar visokoškolska ustanova i 3) da pravda nema cenu. Zato narod treba da prestane da zvoca, od tog zvocanja ne mogu da se čuju ni zvona, a kamoli tek praporci. U svakom žitu ima kukolja, pa i u Akademiji. Ima tamo jedan koji se stalno nešto buni. Kaže da je strašno to kad neko u doktoratu ima sedam posto tuđeg pisanija. On očigledno ne zna da je član u Akademiji u kojoj je godinama bio glavni onaj književnik kome su drugi pisali romane, a on jedva ako bi dopisao sedam posto. Nikome to u Akademiji onomad nije smetalo, a i zašto bi. Ako postoje uplatnice, onda svako može da se uveri da je sve uredno plaćeno, što znači da je sve O. K. Sad bi ovaj akademik da menja višedecenijsku praksu ćutanja, a zna se da je srpski ćutati, bar je tako u srpskoj Akademiji. Da su drugi znali da će on tu nešto da priča, ne bi ga ni primali u članstvo. Od te njegove priče ne može pristojan akademik ni da dremne. Mora dobro da se vodi računa o tome ko se prima u SANU. Nije naša akademija Harvard, pa da prima svakakve. Tamo idi ako hoćeš da se tu nešto buniš kako ti nešto ovde nije kao dobro, a svi znamo da je ovde sve super. Ovde svi naučnici i umetnici imaju sve što im treba za rad. Evo, gde to u svetu ima bolji roštilj nego u Leskovcu? Pa, šta još hoćeš? Je l’ hoćeš da kažeš da su hamburgeri na Harvardu bolji? Ma ’ajde, molim te, šta lupaš kako ovde nemaš uslove za naučni rad. Šta ti još treba? Nema i ne sme da bude mesta u Akademiji za te nezahvalne galamdžije. Kad već onog ne mogu da izbace, bar su ovog otkačili i, koliko-toliko, očuvali politiku nezameranja aktuelnim gazdama. Bejahu tako neki akademici napredni i pre mnogih naprednih, pokaza nam intelektualna elita kako se mudro ćutanje isplati i dokazaše nam da nije pametan onaj koji misli da treba da misli. Hvala im na tome. Zaslužili su svaki dinar koji im Srbija daje, mada njih novac ne zanima. Nisu oni u Akademiji zbog para.