Hidroelektrane - veliki ali nedovoljno iskorišćeni energetski potencijal Srbije

Naredne godine Elektrovat, kompanija sa više zavisnih preduzeća, od kojih se jedno bavi proizvodnjom energije iz obnovljivih izvora, slavi 30 godina uspešnog rada i kontinuiranog razvoja. Podatak je ravan čudu, ako se ima u vidu da stručnjaci iz oblasti elektrotehnike, koji nose razvoj firmi poput Elektrovata, već godinama odlaze iz zemlje. Međutim, nije to jedini, a možda čak ni najveći izazov koji je Elektrovat morao da prevazilazi tokom višedecenijskog poslovanja, jer Srbija je zanimljiva ne samo kao rasadnik mladih stručnjaka za ceo svet, već i kao poligon na kome se odmeravaju snage različitih interesnih grupa iz oblasti energetike. Pritom se iza maske brige o ekologiji često kriju čisto ekonomski interesi. Da li o tome može biti reč i u slučaju povike protiv izgradnje mini-hidroelektrana, jedna je od tema razgovora za NIN sa suvlasnikom Elektrovata Radetom Milekićem. Otkud povika na mini-hidroelektrane, kada je u Srbiji dominantna ekološki mnogo problematičnija proizvodnja električne energije iz uglja? Nažalost, svedoci smo neprimerene kampanje koja ima za cilj da uznemiri javnost i skrene pažnju sa bitnijih na mnogo manje bitne probleme društva ili da se „provuku“ neki drugi aranžmani koji bi u mirnoj situaciji bili preispitivani. Dobro poznata tehnologija, oprobani sistemi - koristi se zrnce istine da bi se na njemu razvila bombastična populistička priča koja ima podle, i za veći deo javnosti skrivene ciljeve. Rezultat je poražavajući, potpuno ignorisanje vladine strategije razvoja energetike u oblasti obnovljivih izvora i zakonskih i podzakonskih akata koji su iz nje proizašli, dalje urušavanje institucija sistema, ignorisanje relevantnih struka, kao da ne postoje. Tako je, osim populističke zaštite životne sredine, izazvano polarizovanje javnosti, kao i serija incidenata sa mogućim teškim posledicama. Urušava se ionako slaba investiciona klima za domaće investitore, nanosi se neposredna šteta investitorima koji su u ove poslove ušli po pozivu vlade i pokušavaju da ostvare širi društveni interes u ovoj oblasti i naprave deo profita za sebe. Nažalost, poznato je da za ovakvu kampanju ne treba mnogo u odnosu na ciljeve koji se očekuju. Treba zrnce istine, koje nesporno postoji, a to je činjenica da male hidroelektrane svakako narušavaju životnu sredinu, ali u mnogo manjoj meri nego ostali proizvođači električne energije. Na to zrnce istine doda se nekoliko desetina ili stotina hiljada dolara, sračunato investiranih u kampanju, nekoliko obrazovanih ljudi, čiji glas može daleko da se čuje, spremnih da manipulišu činjenicama, nekoliko „bukača“ - izvođača prljavih radova na terenu i naravno narod koji, naivno verujući njima, želi zdravu životnu sredinu. I ja je želim. Ima li koga ko živi u Srbiji a ne želi zdravo okruženje? Oblast obnovljivih izvora energije jedna je od retkih gde je usvojena strategija na nivou države i donet ceo set zakonskih i podzakonskih akata koji regulišu njeno sprovođenje na terenu. I umesto da se ta oblast usavršava i brižljivo sprovodi na legalan način, imamo žestoku destruktivnu kampanju čak i od istaknutih pojedinaca spremnih da manipulišu istinom. Vlada se ne oglašava, kao da se stidi svoje strategije razvoja energetike, usvojenih zakona i uredbi. Institucije ne štite akta koja su same donele i overile državnim pečatom (mišljenja, uslove, saglasnosti i dozvole). Institucije države koje su jedine merodavne da daju konačni sud puštaju da „pobunjeni narod“ (pod navodnicama jer se ne zna ko iza njega stoji) i graditelji malih elektrana ukrštaju pesnice (graditelji nisu pod navodnicama jer su njihova imena jasno napisana na gradilišnim tablama i u državnim dokumentima). Neverovatno i pogubno. Nepobitna činjenica, koju svaki dobronameran i elementarno obrazovan čovek prihvata, jeste da je proizvodnja iz hidropotencijala najčistiji i najmanje štetan način proizvodnje električne energije. Nije potrebno citirati zaključke najviših svetskih skupova o smanjenju emisije štetnih materija da bi se potvrdila ova činjenica. Bestidno se lansiraju neistine o raspoloživim hidropotencijalima za gradnju MHE. Nije tačno da je reč o dva odsto, to je nekoliko puta više. Pominje se stidljivo cifra od sedam procenata povećanja ukupnog bilansa ove vrste energije. Malo li je? Kinezi su preselili četiri puta više ljudi nego što naša zemlja ima stanovnika i potopili ogromna prostranstva, izazvali promene globalnih parametara životne sredine, da bi podigli proizvodnju energije za 10 odsto. Ako pogledamo bliže, zemlje kao što su Nemačka, Švajcarska, Austrija i Slovenija, iskoristile su preko 90 odsto raspoloživih hidropotencijala za gradnju MHE. Teško da prosečno informisanog čoveka neko može ubediti da su ove zemlje izgradnjom MHE upropastile svoje reke i dovele do ekološke katastrofe koja se kod nas najavljuje. Austrija planira izgradnju još oko 400 MHE čak i u visokoštićenim prirodnim lokalitetima. Vlade i institucije pomenutih država su odavno donele jasne energetske strategije, zakone i podzakonska akta i brižno i celishodno kontrolisale njihovu realizaciju u praksi. Naše vlade, aktuelna i nekoliko prethodnih, to treba istaći, donele su vrlo solidna strateška i zakonska akta u kojima i država i investitori mogu naći obostrani interes u oblasti obnovljivih izvora, međutim, realizacija gradnje MHE u praksi je prepuštena na milost i nemilost lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, inspekcijskim organima koji ne žele na pravi način da razumeju strategiju države, odnosno značaj gradnje MHE za čitavo društvo, pa i za njih same. Oni male hidroelektrane doživljavaju samo kao dodatni teret na njihov posao, kao pljačku državnih resursa od strane pojedinaca ili interesnih grupa i nešto u čemu oni ne vide sebe. Otuda postaje jasno zašto najveći deo njih nastoji da se onemogući gradnja MHE ili bar da maksimalno otežaju posao. A vlada to prećutkuje. Da li je moguća proizvodnja električne energije koja ne utiče na okolinu? Kod nas su najzastupljeniji klasični načini proizvodnje energije - elektrane na fosilna goriva i hidroelektrane. Vetroelektrane i solarne elektrane su još uvek na početku primene. O visokosofisticiranim načinima proizvodnje električne energije (nuklearna, atomska, hemijska...) u našoj zemlji se govori samo u naučnim krugovima i raznim kolokvijalnim panel raspravama. U Srbiji postoje značajni potencijali za izgradnju solarnih elektrana, ali njihova izgradnja je otežana a najčešće i onemogućena iz objektivnih razloga, pre svega zbog ograničene mogućnosti tehničkog sistema da preuzme balansnu odgovornost. Svakako da korišćenje ove vrste energije takođe stvara ekološke probleme koji se moraju minimizirati i prihvatiti kao neminovnost, ukoliko želimo imati više energije. Država u oblasti korišćenja solarne energije neopravdano okleva sa normativnim uređenjem, tako da u ovom trenutku, praktično, nije moguće priključiti solarnu elektranu na sistem u statusu povlašćenog proizvođača. Vetroelektrane, takođe, nailaze na niz ograničenja, od nestabilnog rada i balansne odgovornosti preko ekoloških problema do nedovoljno proučenog vetropotencijala. Sama pomisao da se električna energija može proizvoditi bez ekoloških posledica je utopija. Od te istine se ne može pobeći, ali se može naći prihvatljiv kompromis u kome ćemo dobiti električne energije koliko je potrebno, a da to ne ostavi neprihvatljive posledice u prirodi. Hidroelektrane pružaju najveće mogućnosti za kompromis. Zašto se poslednjih meseci govori samo o hidroelektranama i njihovom uticaju na ribe, a niko se ne pita kako bi vetrogeneratori i solarni paneli mogli da utiču, recimo, na ptice? Deo odgovora se nazire i u samom pitanju. Svakako se radi o kampanji sračunatoj na to da se skrene pažnja na manje važne stvari kako bi se lakše implementirali neki drugi projekti sa ozbiljnijim ekološkim izazovima. Da li je baš to ili je pomešano sa paranoičnim dušebrižništvom prema prirodnim resursima koje neko, tobože, privilegovano prisvaja, ili sve pokreću lobističke grupe iz stranih zemalja koje žele da potisnu domaće investitore pa da se pojave oni kao spasioci naše prirode i da proizvode zelenu energiju na srpskim hidropotencijalima jer su svoje već iskoristili, pitanje je za sada bez odgovora. Da je država bila spremna da sprovodi svoju strategiju energetskog razvoja i da vodi računa o zaštiti životne sredine, svega ovoga ne bi bilo, nesavesni investitori bi dobili zaslužene kazne za prekršaje u procesu gradnje, državni činovnici bi takođe trpeli očigledne posledice ukoliko su se ogrešili o pravila službe i pitanje ekologije se ne bi postavljalo na pogrešan način i na pogrešnom mestu. Kakva je situacija u pogledu raspodele proizvodnje električne energije u razvijenim evropskim zemljama? Razvijene evropske zemlje imaju dugoročnije strategije razvoja energetskog sektora i poprilično se razlikuju po učešću različitih izvora energije u ukupnim bilansima. Ne treba gajiti iluzije da su i oni rešili svoje energetske probleme na ekološki, i uopšte najprihvatljiviji način. Vrlo su jaki zahtevi da se pogase svi izvori energije na bazi fosilnih goriva, što nije tako lako, ogromni su pritisci da se zatvore nuklearne elektrane, sve češći su komentari da se preteralo sa izgradnjom vetroparkova i solarnih elektrana, gasne elektrane i gasovodi su posebno sporni na najvišem svetskom nivou. Daleko na najmanjem udaru su hidroelektrane, što bi naša uzburkana javnost morala da shvati i da podrži korišćenje sopstvenih resursa i domaće investitore, uz sve kompromise sa ekologijom koji se moraju prihvatiti. Razvijene evropske zemlje su u poziciji da kreiraju pravila u oblasti energetike i ekologije i da ih nameću drugima, posebno svojim sadašnjim i budućim članicama i kandidatima. Saglasno sa tim, fondovi, konsultanti i investitori u oblasti obnovljivih izvora energije koji dolaze iz tih zemalja po pravilu demonstriraju svoj surovi profesionalni interes, dobijaju podršku vlasti i domaće investitore marginalizuju do kraja. Neprimerena kampanja, o kojoj pričamo, odlično se uklapa u taj milje. Zašto u Srbiji ne postoji način da se ljudi opredele iz kojih izvora žele električnu energiju? To je pre svega teško strateško državno pitanje. Nije mi poznato da postoje čvrsti strateški planovi kako i iz kojih izvora će se obezbeđivati električna energija u budućnosti na nivou države. Gotovo sam siguran da bi se u tim strategijama na prvom mestu morali naći hidropotencijali kojima raspolažemo, koliki god da su, kao najprihvatljiviji način proizvodnje električne energije, a u okviru njih i male hidroelektrane kao vrlo korisna dopuna ukupnom bilansu. Male države imaju veliki problem da nezavisno izrađuju i sprovode svoju energetsku strategiju, kada nemaju svoje izrazite prirodne preduslove, pa čak i tada podležu uticaju većih i jačih. Ali to ne sprečava da se donese racionalna i stručno potkrepljena strategija zadovoljenja potreba za električnom energijom, koju bi javnost prihvatila i koju bi svaka vlast branila i nanovo promovisala. Šta je neophodno uraditi u Srbiji kako bi se obezbedilo dugoročno stabilnije snabdevanje električnom energijom iz sopstvene proizvodnje? Malim hidroelektranama treba dati realan značaj i u energetskim bilansima i u ekologiji. Situacija je godinama takva da se prema dnevnim potrebama njihov značaj i uticaj ili marginalizuje ili preuveličava. One su ograničenih dometa i uticaja, nemaju odlučujući značaj po stabilnost snabdevanja, ali blagotvorno utiču na stanje naponskih prilika i snabdevanja u ruralnim područjima i mogu da daju visok jednocifreni procenat učešća u ukupnom bilansu energije u državi. One su to, ni manje ni više. Smatram da je važno u oblasti obnovljivih izvora iskoristiti sve raspoložive sopstvene potencijale za proizvodnju, poštujući načelo prihvatljivog uticaja na prirodu i okruženje. U meri koliko se koriste sopstveni resursi i grade proizvodni kapaciteti, smanjuje se potreba za uvozom, povećava se stabilnost sistema i smanjuje spoljašnji uticaj na energetske prilike u zemlji. Novi katastar lokacija MHE je poželjan, ali on ne može da reši probleme koji prate izgradnju MHE i njegovi dometi su relativno skromni. Rezultat koji treba očekivati je verodostojnije evidentiranje dosadašnjih lokacija i njihovo eventualno redizajniranje planiranih kapaciteta. Takođe bi novi katastar trebalo da obradi nove lokacije koje do sada nisu evidentirane, a imaju hidropotencijal. Kakvi su planovi Elektrovata u proizvodnji električne energije? Elektrovat je 2008. počeo ozbiljnije da se bavi korišćenjem obnovljivih izvora energije. Za sebe je izgradio dve male hidroelektrane i jednu solarnu, ukupno proizvodi i plasira u sistem preko devet gigavat-časova električne energije godišnje. Trenutno je opšta klima koju kreiraju vlada, institucije i posebno javna preduzeća za gradnju MHE nedopustivo loša i haotična. Realno investiranje u takvim okolnostima je krajnje rizično i prosto nezamislivo. Elektrovat na delu promoviše princip da se energija koristi, ali da se ne rasipa? Pored proizvodnje, koja se nameće u prvi plan, najmanje jednako važan je aspekt racionalne potrošnje i smanjenja gubitaka električne energije. Na primeru gradnje i rekonstrukcije svojih poslovnih objekata, Elektrovat je dokazao sebi i nesebično pokazuje drugima koliko je energetska efikasnost egzaktna stvar i koje benefite daje. Svi postojeći poslovni objekti Elektrovata su „pasivni“ potrošači električne energije, a i budući koje nameravamo da gradimo biće energetski efikasni na takav način. Trenutno se izvodi nekoliko projekata u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori u kojima Elektrovat implementira energetsku efikasnost zamenom starih neefikasnih uređaja i opreme novom energetski efikasnom i sofisticiranijom opremom. Sve u svemu, energija i novac koji su besmisleno upotrebljeni za osporavanje gradnje MHE i dodatno uzburkavanje javnosti, koja je inače previše smorena, mogli su biti upotrebljeni na dobrobit tako što bi se pozitivnom kampanjom promovisala ideja o energetskoj efikasnosti. Korist bi bila nesrazmerno veća i da su tim novcem i energijom osmišljeni najefikasniji modeli „ribljih staza“, najbolji modeli ekoloških zahvatnih rešetki, precizno definisanje modela vodnih građevina za obezbeđenje obaveznog protoka, osmišljavanje efikasnih načina inspekcijske kontrole ekoloških parametara koje treba da obezbede MHE itd. Nažalost, to se nije dogodilo. Dogodila se negativna kampanja čiji su efekti poražavajući, pre svega za društvo u celini.