I štap i šargarepa

Udoba čija je jedna od ključnih karakteristika diskontinuitet - s tradicionalnim poimanjem politike ili morala, recimo, pa čak i elementarnih istina - kontinuitet bilo koje vrste deluje kao anomalija. Jedno takvo pozitivno odstupanje od onoga što u ovo naopako vreme polako postaje norma predstavlja i poljska ekonomija koja, nakon što već više od četvrt veka beleži neprekidni rast, ne pokazuje znake posustajanja: procenjeni ovogodišnji rast je 4,5 odsto, nezaposlenost je rekordno niska, a medijalna zarada je takođe dostigla dosad najviši nivo. Za Poljsku se zato s pravom može reći da je jedna od ekonomski najstabilnijih evropskih zemalja u ovom milenijumu - podvig tim veći kad se ima na umu s kakvim je socio-političkim bagažom, kao i druge zemlje istočne Evrope, izašla iz komunističke epohe. Dobre makroekonomske prilike, ipak, same po sebi nisu i garant kontinuiteta vladavine jedne političke garniture. Da jesu, 2015. tada vladajuća proevropska, liberalna Građanska platforma - koja je prethodnih sedam godina, dakle u kritičnom periodu nakon izbijanja globalne ekonomske krize, uspešno upravljala nacionalnom ekonomijom - ne bi izgubila izbore od ultrakonzervativne, ksenofobične, klerikalne partije Pravo i pravda (PiS). U to vreme, ovaj poraz objašnjavan je okolnošću da rast poljske privrede nije doveo i do značajnijeg rasta životnog standarda, kao i time da se, kao što to već s liberalnom elitom obično biva, i ona tamošnja malo zanela i zaboravila na potrebe običnih Poljaka - zbog čega je onda na izborima i kažnjena. Nije izvesno u kolikoj meri su baš iz ove potonje okolnosti PiS i njen lider Jaroslav Kačinjski - iako bez ijedne državne funkcije, politički najmoćnija ličnost u zemlji - izvukli pouku, ali je jasno da takvu grešku nisu ponovili. Glavni razlog zbog koga se, nakon što je na majskim izborima za Evropski parlament zabeležila svoj dosad najbolji rezultat, i na parlamentarnim izborima 13. oktobra očekuje sigurna pobeda ove stranke leži u njenoj izdašnoj socijalnoj politici, ne baš uobičajenom pratiocu socio-političkog nazadnjaštva karakterističnog za stranke poput PiS. Nema sumnje da je u protekle četiri godine PiS u velikoj meri devastirao demokratske standarde poljskog društva. Nakon što je sprovedena temeljna čistka sudova od „nepodobnih“ kadrova, sudska vlast je u potpunosti podređena izvršnoj. Većina vodećih medija, a pre svega nacionalna televizija, transformisana je u megafon vladajuće partije. Tek su masovni protesti širom zemlje, koji su na ulice izveli milione ljudi, zaustavili vladu u nameri da uvede potpunu zabranu abortusa, čak i u slučajevima deformiteta fetusa. Antiimigrantska histerija koju je PiS raspaljivao u predizbornoj kampanji 2015. i posle toga je podsticana iako migranata u zemlji, barem onih s Bliskog istoka i iz Afrike, uopšte nema (broj ukrajinskih gastarbajtera je, s druge strane, u međuvremenu nezvanično dostigao čitava dva miliona - ali se oni očito ne doživljavaju kao socijalna i kulturološka pretnja). Vlasti u tridesetak opština, regiona i četiri vojvodstva u tradicionalno najkonzervativnijem delu zemlje, njenom ruralnom istoku, ovog leta su proglasile „zone bez LGBT“ populacije i „ideologije“. Prekraja se čak i istorija, kao u slučaju skorašnjeg skandala u vidu državne intervencije kojom je tendenciozno promenjena postavka u Muzeju Drugog svetskog rata u Gdanjsku. Ni sve to nije dovoljno, pa PiS sada u izbornom manifestu najavljuje dodatne antidemokratske mere. Planiraju se izmene ustava kojima se predviđa ukidanje imuniteta za sudije i tužioce, kao i poslaničkog imuniteta: prema tom predlogu, državnom tužiocu - a u Poljskoj je ta funkcija objedinjena s onom ministra pravde - dala bi se mogućnost da u slučaju kad postoji osnovana sumnja da je neki sudija, tužilac ili poslanik umešan u krivično delo, naloži njihovo hapšenje, o čemu bi poslednju reč imao Vrhovni sud. Ministru pravde bi, drugim rečima, bila data ogromna moć da po sopstvenoj proceni odlučuje o tome koga bi iz redova pravosuđa ili parlamenta trebalo strpati u pritvor. PiS najavljuje i dodatno glajhšaltovanje medija, kroz uvođenje navodno samoregulativnog medijskog tela koje bi trebalo da obezbedi da se novinari pridržavaju etičkih i profesionalnih standarda i generalno se staralo o funkcionisanju medijskog sektora. To telo bi, po zamisli stranke, trebalo da bude oblikovano po uzoru na advokatske ili lekarske komore, a rukovodilo bi se svešću da je novinarstvo „profesija koja počiva na poverenju javnosti, te ima veliki uticaj na formulisanje stavova i donošenje odluka u društvu“, kako je to formulisao jedan od njenih portparola. Ovo bi bilo praćeno i usvajanjem zasebnog zakona kojim bi se regulisao status novinara. PiS je, ukratko, i dalje u misiji pretvaranja Poljske u ono što je mađarski premijer Viktor Orban, na koga se Kačinjski ugleda, svojevremeno prozvao „neliberalnom demokratijom“ - s tom razlikom što, za razliku od Mađarske u kojoj je taj degenerativni proces poodmakao, Poljska i dalje ima respektabilno snažnu opoziciju, te glasnu intelektualnu elitu koja se protiv mračnjaštva svom silom bori. Ali otkud onda u anketama dvocifrena prednost PiS u odnosu na najjači opozicioni blok, Građansku koaliciju - u čijem sastavu je i Građanska platforma, kao pojedinačno najjača opoziciona partija? Poznavaoci prilika u Poljskoj odgovor na to pitanje nalaze pre svega u pomenutoj širokogrudosti PiS kad su u pitanju najšire kategorije stanovništva. Mičel Orenstajn u časopisu Forin polisi, recimo, podseća da je aktuelna vlada 2016. pokrenula program na osnovu koga svaka porodica za drugo i svako naredno dete ostvaruje pravo na po 500 zlota mesečno (po sadašnjem kursu, 114 evra), bez obzira na socijalni status porodice (one siromašne to pravo ostvaruju i za prvo dete). Ta mera je, očekivano, naišla na veoma dobar prijem, posebno u siromašnijim delovima zemlje, igrajući na dvostruki sentiment: s jedne strane konzervativnih zagovornika tzv. porodičnih vrednosti, s druge onih koji se s nostalgijom sećaju komunističke ere, kada su socijalne beneficije bile široko dostupne. Kritičari vlade su program oštro napadali, videvši u njemu povratak u socijalizam i potez koji će nacionalnu ekonomiju dovesti do bankrotstva, a žene oterati s tržišta rada; ali, ništa se od toga nije dogodilo. Kao što ekonomsku štetu nije napravila ni potonja odluka o snižavanju starosne granice za odlazak u penziju i druge skupe socijalne mere koje je PiS sproveo. Budžetski deficit u međuvremenu nije porastao, već opao. Izvoz je ostao snažan. Dečije siromaštvo je drastično smanjeno. Poljske porodice danas žive bolje nego pre nekoliko godina, nabraja Orenstajn. Ploveći na tom talasu, PiS sada najavljuje dodatne progresivne socio-ekonomske mere. Najavljuje se isplata godišnjih gotovinskih bonusa penzionerima, skoro pa dvostruko povećanje minimalne zarade, te ukidanje poreza na prihod za mlađe od 26 godina; ovo poslednje s ciljem da se mladi Poljaci odvrate od odlaska na Zapad, kao što to, posebno otkako je zemlja članica Evropske unije, svake godine čini veliki broj njih. „PiS je populistička partija koja nešto stvarno čini za narod“, konstatuje Orenstajn, aludirajući na to što iza populista na vlasti, bilo gde u svetu, u ogromnom broju slučajeva ostaju samo haos i prazna obećanja. Prava anomalija, ta Poljska.