Teret tuđih laži

Ovih dana su profesori Univerziteta često suočeni sa pitanjem zašto profesori ćute o pitanjima od, kako se to kaže, javnog interesa. U međuvremenu, pitanje od javnog interesa postalo je i pitanje funkcionisanja samog Univerziteta. Otvorila su se pitanja validnosti diploma državnih funkcionera, plagiranih doktorata, pritiska od funkcionera i političara na vlasti, čak smo i u skupštinskim prenosima ili u javnom obraćanju državnih i partijskih funkcionera mogli da slušamo prozivanje kolega i omalovažavanje njihovog rada. Ukratko, utisak je da je zaigrala mečka i na vratima Univerziteta a da profesori i dalje samozadovoljno grickaju mrve u svojoj rupi. Ova slika nije potpuno tačna i svaki profesor će lako kao alibi navesti imena i liste profesora koji su se kritički angažovali, liste podrške protestima, peticije, tribine itd. Ipak, spoljna slika je veoma jaka i široko rasprostranjena, a pojačana je uverenjem da su profesori zaštićeni kao beli medvedi i da ih kritički angažman ne košta mnogo, ali da oni, siti i besni, štite svoje privilegije i apanaže. Postoje i takvi profesori, neki su veoma uticajni, ali ne mislim da čine većinu. U čemu je onda problem? Odgovor se verovatno krije u prirodi pritisaka i represije koju režim u Srbiji sprovodi nad građanima. Ovde nije reč o gruboj i otvorenoj represiji, nema masovnih hapšenja političkih protivnika, nema ni masovnog gubljenja posla a fizičko nasilje se retko koristi. Represija je više ciljana, neformalna i medijska. S druge strane, širi se uverenje o svemoći i nepomerivosti vlasti, svi privatni problemi mogu biti rešeni ako javno prepoznate mudrost i viziju predsednika i obrnuto, možete ih imati ako to ne učinite. U takvim okolnostima, građanima je teško da izmire privatna, profesionalna i javna uverenja i nameće im se „teret tuđih laži“, a u najboljem slučaju, mogu da ćute. Evo nekoliko primera. Profesori Univerziteta i Univerzitet u Beogradu prinuđeni su da nose teret laži Siniše Malog ili mogu biti predmet posebnog tretmana medija, javnog omalovažavanja, pretresanja privatnog života, a pojedini i više od toga. U tome pomažu institucije poput policije, inspekcija, ministarstava. RTS je prinuđen da nosi teret laži predsednika republike ili će rukovodstvo i novinari biti predmet posebne pažnje. U posebno važnim situacijama od osoba sa uticajem zahteva se nedvosmisleno svrstavanje. Izjava predsednice Vlade Srbije o tome da se rektorka svrstala na jednu stranu jasno govori o tome. Javno razračunavanje sa kritičarima, u kombinaciji sa neformalnim pritiscima i uverenjem da se ništa ne može učiniti, obeshrabruje mnoge da javno i iskreno iznesu svoje mišljenje. Pitanje je da li takvo ćutanje ima opravdanja i da li nećutanje ima preveliku cenu. Da parafraziram slavnu izreku, ćutanje možemo razumeti, možemo li ga opravdati? Beogradski univerzitet je u prošlosti imao profesore koji su bili heroji otpora nepravednoj vlasti ili okupatorima i nikada njihov broj nije bio većinski, ali je njihov glas bio snažan. Nekoliko bližih primera. Nakon protesta 1968, devetoro njih potreslo je čitav državni aparat. Tokom protesta 1992. Srbijanka Turajlić je postala idol mnogih studenata. Tokom 1996/1997. godine profesori su sa predavanja izvodili studente na demonstracije, a 1998. brojni su odbijali da potpišu nove ugovore o radu. Svima njima je, u tom trenutku, javni interes bio iznad privatnog interesa, imali su hrabrost da javno zastupaju svoja uverenja i preuzmu rizik za takvo delovanje. I danas je pitanje o javnom izražavanju mišljenja u Srbiji prestalo da bude samo pitanje slobode izražavanja i autonomije naučnog delovanja, ono se tiče urušavanja države, institucija i bilo kakvog oblika javnog života. Zbog toga je teško zamisliti privatne razloge koji nas teraju da nosimo terete tuđih laži. U jednoj od retkih knjiga koja se bavi ovim problemom, politikolog Timur Kuran u knjizi Privatne istine, javne laži, kaže da nećutanje zavisi od političkog praga nepodnošljivosti života u laži. Čini se da je taj prag u Srbiji odavno pređen i cena javnog ćutanja postaje prevelika.