Gorka bajadera

Ako u razvijenom svetu i postoji dilema vlada li njime politika ili krupni kapital, na Balkanu je sve jasno. Novac ovde, ipak, poznaje granice, da li zbog činjenice što kapitala nema, barem ne dovoljno, da li zbog toga što su ovde krupni kapitalisti previše naslonjeni na politiku, a naročito su to bili prilikom prvobitne akumulacije. Prošlonedeljna informacija da je široj javnosti malo poznati srpski biznismen Nebojša Šaranović, inače vlasnik kiparske firme Kapa star limitid - u čijem sastavu posluju i dve fabrike slatkiša u Srbiji, Jafa iz Crvenke i Banini iz Kikinde - započeo trgovanje akcijama jednog od najprepoznatljivijih jugoslovenskih konditora, zagrebačkog Kraša, nanovo je uzburkala ne samo poslovnu javnost. Čitajući srpske tabloide mogao se steći utisak da se Šaranović u Zagreb „zaputio“ ne zarad svojih poslovnih interesa, nego čudnih nacionalnih ciljeva, dok je ondašnjoj medijskoj sceni ova vest poslužila da još jednom pokrene teme o nacionalizmu, ali i Šaranovićevim vezama sa Miroslavom Miškovićem, vlasnikom Delta holdinga, odnosno Miškovićevoj bliskosti i sa režimima, od Miloševića do demokrata, ali i njegovom prijateljstvu sa propalim hrvatskim tajkunom Ivicom Todorićem. Da li se i šta promenilo u srpsko-hrvatskim ekonomskim odnosima u poslednje dve i po decenije, ako je ovakav odijum izazvala informacija da je jedan biznismen koji ne voli javno da se eksponira u berzanskom trgovanju kupio, najpre, tek pet odsto akcija Kraša, i pre saznanja šta je njegova krajnja namera? Da li bi se mediji ovoliko bavili običnom berzanskom transakcijom, jer još uvek nije poznato da li srpski biznismen namerava da postane većinski ili manjinski vlasnik ili jednostavno da zaradi u jednokratnom berzanskom trgovanju, da Šaranović nije kojim slučajem Srbin? Na koncu, šta je razlog zbog kojeg je odnos hrvatskih investicija u Srbiji i srpskih u Hrvatskoj 16 prema jedan? Politika ili nešto drugo? U Srbiji, prema procenama, posluje oko 200 kompanija iz Hrvatske, koje su u našu zemlju od raspada bivše zajedničke države i uspostavljanja ekonomskih odnosa uložile više od 700 miliona evra. Zvanični podaci, pak, govore da su ove kompanije samo od 2010. do marta ove godine uložile 275,9 miliona evra, a prema rezultatima istraživanja koje sprovodi Razvojna agencija Srbije u planu je realizacija još gotovo 800 miliona evra. Sa druge strane, nema najpouzdanijih podataka ni o investicijama srpskih kompanija u Hrvatsku, ali se procenjuje da one ne vrede više od oko 40 miliona evra, a svakako najzvučnije je ulaganje MK grupe Miodraga Kostića, koja je pre dve godine postala vlasnik hotela Kempinski u Istri. Sporadično pozivanje i hrvatskih vlasti, ali i tamošnje privrede da srpski biznismeni više ulažu na njihovo tržište, barem za sada, nije urodila plodom, a o razlozima se svih ovih godina uglavnom nagađa kroz prizmu nacionalizma i variranja u političkim odnosima dve zemlje. Naši privrednici tvrde da atmosfera ni približno nije onakva kakva je bila pre desetak ili više godina, bez obzira na to što se i političari i mediji pokatkada trude da je drugačijom predstave. I ekonomista Milan. R. Kovačević kaže za NIN da mu se čini da političari iz svojih razloga, a zarad unutrašnje političke potrebe, u narodu pobuđuju nacionalističke tenzije, jer im to donosi više koristi no što bi im donela neka investicija. „Ne sporim da je priča o gadljivosti hrvatske javnosti prema srpskom kapitalu bez osnova, pogotovo ranijih godina, ali tvrdim da se to naduvava nepotrebno. Suština je da je Hrvatska ekonomski snažnija zemlja od Srbije, sa većim životnim standardom i skupljom radnom snagom. S druge strane, u Srbiji postoji negativna štednja, kako mislite da naše kompanije investiraju u Hrvatskoj kada nemaju dovoljno ni ovde da investiraju. Da je reč samo o tome da srpski kapital tamo nije dobrodošao, pa onda bi naše firme investirale negde gde jeste dobrodošao. A zašto to ne rade? Zato što nemaju dovoljno kapitala, nisu jake dovoljno da to učine. Nije ni normalno da zemlja razvijena kao Srbija bude izvoznik kapitala, logičnije je da bude destinacija, ali činjenica je da mi ne da nemamo dovoljno kapitala da investiramo u inostranstvu, nego imamo problema sa niskim ekonomskim rastom upravo zbog nedovoljno domaćih privatnih investicija. Nažalost, imamo i loš privredni ambijent koji to investiranje dodatno usporava“, kaže Kovačević za NIN. Iako će se zvaničnici dve zemlje u vremenima boljih političkih odnosa pohvaliti dobrim ekonomskim odnosima, posebno rastom trgovinske razmene koja je pre dve godine preskočila milijardu evra, kada se ti odnosi naruše, političari na vlasti će se očas setiti ratnih vremena i neispravljenih nepravdi. Uostalom, pre samo godinu ili dve, pojedini hrvatski mediji pisali su kako Srbija i Hrvatska nemaju uporedivu statistiku kada se govori o robnoj razmeni, pa su tako i jedni i drugi tvrdili da baš njihova zemlja beleži suficit u trgovinskim odnosima. Prema našoj statistici, naime, Srbija ostvaruje blagi višak u trgovini sa susedom, ali je primetno i da poslednji podaci, od januara do avgusta ove godine, pokazuju da izvoz Srbije raste dosta sporije od uvoza, pa bi se taj odnos snaga uskoro mogao i promeniti. Uostalom, u Srbiji hrvatske kompanije zapošljavaju 13.000 ljudi, a osim posrnulog Agrokora, najjače su upravo one koje dolaze iz prerađivačke industrije, poput Atlantik grupe ili Nekse grupe, dok naši kapitalisti tamo ulaze prvenstveno u sektor usluga. Nije tajna da, nakon Kostićeve MK grupe, i Delta holding namerava da ulaže u hotelijerstvo u Hrvatskoj, što su za NIN i potvrdili u ovoj kompaniji. „Deltina zainteresovanost za ulaganje u hotelski biznis postoji i dalje. Na koji način i kada će to biti realizovano ne zavisi samo od nas, već i od druge strane u pregovorima. Ne vidimo trenutno nikakvu kočnicu u tome, sem možda različitih procena vrednosti sadašnjih vlasnika hotela Esplanada i nas kao investitora, što je u biznisu normalna stvar. Što se grada Zagreba tiče, sadašnji gradonačelnik Milan Bandić pokazuje veliko interesovanje za investitora kao što je Delta i verujemo da ćemo imati podršku lokalne samouprave u ostvarenju naših namera“, kažu u Delta holdingu, navodeći da je tamošnje tržište i dalje interesantno kompanijama iz Srbije, jer je Hrvatska članica EU, a ujedno i geografski blisko, ali i poznato tržište. Odgovarajući na pitanje da li je razlog velike nesrazmere u investicijama iz Hrvatske u Srbiju i obrnuto posledica isključivo razlike u ekonomskoj snazi dve zemlje ili i politika ima uticaja, u ovoj kompaniji odgovaraju: „Nesporna je razlika u snazi dve ekonomije, ali je nesporno i da Srbija ima kompanije koje su sposobne da investiraju na svim tržištima. Pravi razlog nesrazmere može biti samo u nedostatku dobre volje. Verujemo da je takvo vreme prošlost i da će u budućim poslovnim potezima odlučivati ekonomski interes, a ne samo političko ili neko drugo netržišno arbitriranje“, uvereni su u Delti. Prošlost, međutim, ukazuje da je otpora kapitalu koji dolazi od suseda bilo na obe strane, a činjenice, opet, da su Hrvati taj otpor pružali daleko žustrije i upornije. Slovenački Merkator možda nije uspeo da kupi ovdašnji C market i zbog skrivenog otpora i vlasti, i domaćih tajkuna, pa i malih akcionara, ali oni sa dobrim pamćenjem setiće se svedočenja hrvatskog advokata Mladena Ružmana, zastupnika trgovinskog lanca Pevec, koji je svojevremeno pričao kako je suprotno svojim očekivanjima u Beogradu naišao na dobrodošlicu vlasti, odnosno kako mu je jednog dana na gradilište na opštini Palilula došao predsednik opštinske Privredne komore nudeći svesrdnu pomoć ukoliko bilo šta zatreba. S druge strane, nekadašnji biznismen iz Srbije Slobodan Vučićević pričao je kako iskustvo u Hrvatskoj koje je prošao nakon što je njegova firma kupila lanac prodavnica igračaka Turbo limač, ne bi poželeo nikome. Pokušaj Galeb grupe da kupi zagrebačku firmu Pluto takođe se završio neslavno, uz naslove u medijima Pluto nije pao u srpske ruke, a ni Delti Miroslava Miškovića nije pošlo za rukom ono u čemu je tek sada uspeo Nebojša Šaranović. Naime, kada je pokušala da kupi deonice Podravke tamošnja Udruga branitelja digla se na noge saopštenjem kako će se „svim mirnim sredstvima oduprijeti srbizaciji svoje tvrtke“ i kako „Podravka ne može biti na prodaju onima koji su još jučer rušili Hrvatsku“, pozivajući vlast da Miškoviću poruči kako takvima kao on „neće biti prodato ono što Srbi nisu uspeli da unište u ratu“. „Svaki naš pokušaj na neki volšeban način je zaustavljen. Učestvovali smo na tenderu za zemljište i ono je na kraju dodeljeno kompaniji koja nikada nije izgradila ono što je planirano, dok je kupovina akcija Podravke sprečena medijskim nastupima udruga branitelja, koji su protestovali kako ih napada kapital iz Srbije. Suština je da za sprečavanje Deltinih investicija nikada nisu bili odlučujući tržišni razlozi“, kažu za NIN u kompaniji Miroslava Miškovića. Navodeći da je i u Zagrebu i u Dubrovniku ranijih godina imao problema zbog činjenice da dolazi iz Srbije, kao i da neprijateljstvo prema Srbima nije iskorenjeno ni danas, Milan Kovačević dodaje da je krivica Srbije i u činjenici što je insistirala na stranim investicijama, što čini i danas. „Kao savetnik za strana ulaganja na ivici sam da postanem njihov protivnik. Forsirajući toliko strani kapital izgubićemo mogućnost da vodimo sopstvenu ekonomsku politiku, ali za to nam nisu krivi ni Hrvati, ni bilo ko drugi. Niko nam nije kriv što imamo oko 30 milijardi evra stranog kapitala, dok Slovenci ili Hrvati imaju daleko manje, jer nisu bezglavo jurili investicije“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Srpsko-hrvatski ekonomski odnosi mogli bi se nazvati šizofrenim, upravo zbog činjenice da su uvek u službi unutrašnjih političkih interesa. U Srbiji se tako kreira atmosfera neprijateljstva prema Hrvatskoj zbog tamošnjeg otpora našem kapitalu, dok se tamo, pak, sa jedne strane investicije doživljavaju kao pokušaj okupacije, a istovremeno se kritikuje državna nesposobnost da se privuče više stranog kapitala, naročito onda kada svetske rang-liste pokažu da je Srbija lider u privlačenju stranih investicija iz inostranstva. NEBOJŠA ŠARANOVIĆ Nepoznati vlasnik poznatih slatkiša Poznat u biznis zajednici kao jedna od prvih zvezda Delta holdinga od njegovog osnivanja početkom 90-ih godina prošlog veka, Nebojša Šaranović medijima je gotovo neprepoznatljiv. Da se pre skoro godinu dana, nakon što je vlast u Prištini uvela carine na robu iz Srbije i BiH, a potom obelodanila i spisak desetak kompanija za koje te mere ne važe, na tom spisku nije našla i kompanija Kapa star, odnosno njihov slatkiš Jafa, šira javnost ne bi saznala da se iza ove kompanije, osnovane na Kipru, krije zapravo Nebojša Šaranović. Iz njegove kompanije odmah je poslat demanti da se nalaze na spisku povlašćenih kod vlasti u Prištini, ali upravo ta greška poslužila je da pojedini listovi objave informaciju ko je do tada praktično nepoznati biznismen, čijom biografijom se ovih dana bave ne samo srpski, već i hrvatski mediji. Na sajtu kompanije čiji je vlasnik piše da je Kapa star grupa koja u svom sastavu ima pet članica. Osim dva konditora, Jafe iz Crvenke i Baninija iz Kikinde, koji je kupio 2017, tu su i tri fabrike iz papirne industrije - Fabrika papira Umka, Ekostar pak i Papir servis FHB, zbog kojih je Šaranović i dobio nadimak „kralj papira“. Karijeru je, prenose mediji, započeo u Delta holdingu, davne 1991. Najpre je zablistao u Rusiji, kada je Delta kupila tamošnji Bajkalski celulozni kombinat, u vreme kada je Srbija bila pod sankcijama međunarodne zajednice. Početkom tranzicije, odnosno masovne privatizacije, osnovao je sopstvenu firmu, dodajući joj najpre Jafu, a zatim i fabrike iz industrije papira, da bi pre dve godine kupio i Banini, očigledno sa namerom da širi svoj biznis u oblasti konditorske industrije. Iako njegove krajnje namere sa Krašom nisu poznate, odluka o kupovini akcija te hrvatske firme nije tek puka berzanska spekulacija biznismena koji nema veze sa proizvodnjom slatkiša. Vest da je kupac akcija Kraša upravo njegova firma Kapa star osvanula je onda kada je kupovinom oko pet odsto deonica znatno povećao njihovu vrednost na berzi, a poslednje su spekulacije da je udeo Kapa stara u Krašu oko 20 odsto.