Dabogda vam zanimljivo bilo

Pobednički paviljon Litvanije, zavučen u jednu od bezbroj uličica Venecije, raspoređenih bez ikakvog rezona, osim onog koji su davno nametnule vode lagune. Van je bijenalnog kompleksa Đardinija, i drugog zvaničnog dela izložbe u Arsenalu, pa se ne plaća karta, ali se čeka najduži red od svih mnogobrojnih. Sreda je ujutru, sat pre otvaranja, i jedini dan osim subote kad nastupa performans litvanskog umetničkog trija (rediteljka Rudžil Barzdžiukate, spisateljica Viva Grainite i kompozitorka Lina Lapelite), ili daleko veće grupe pevača koji operu Sunce i more (Marina) zapravo izvodi. Pravilo je jednostavno: prvo će pustiti tačno 70 osoba, koliko trpi prostor, a onda sukcesivno i ostale, kako ko bude izlazio. Nakon cirka dva sata, i ekipa NIN-a time je bila počastvovana. Mesto izvođenja nalik je bivšoj fabričkoj hali, ali lepšoj od naših, jer smo u Italiji gde je sve podređeno lepoti. Publika gleda sa galerije dole na scenu peščane plaže po kojoj su izvaljeni ljudi u kupaćim kostimima, u pozadini se čuje zvuk instrumenta sličnog čembalu. Po plaži su rasuti rekviziti – kofice, lopte, suncobrani, torbe sa sendvičima, tu je i jedno kuče, a dvoje dece trčkara. Neko se maže kremom za sunčanje. Iz te bela vista atmosfere, odjednom se prolama muški glas koji peva o svom putovanju u London, završenom pronalaskom partnera, opruženog lenjo tik do njega. Druga nije bila te sreće, njen se verenik utopio i „svi su se čudili kako mu se to dogodilo“. „Naprosto, progutala ga je mutna voda“, objašnjenje je koje nudi njen britak sopran. Trećoj, tamnije puti, čini se da je ljuštura, takoreći „prazno telo“, četvrta se hvali kako nema gde njen 17-godišnji sin nije išao od mondenskih destinacija. Peti se oseća kao luzer jer je ostario... Prelazi između solo deonica su horski i teško razumljivi, pa podsećaju i na zapljuskivanje talasa, ili kolektivno brujanje misli, kad bi ono bilo čujne frekvencije. I tužno je, i začudno, i hipnotično, i magično, i precizno odražava temu 58. Bijenala umetnosti u Veneciji Dabogda nam zanimljivo bilo, kad je spolja jedna slika, pitoma, dok se unutra roji sve potisnuto i samim sobom obuzeto. Objašnjenje rada koje se nameće na prvu loptu jeste da je nepodnošljiva lakoća postojanja sve nesnošljivija u vremenu koje živimo. U podtekstu se krije opomena globalnim zagrevanjem što „menja klimu, lagano, poput melodije pop-opere“, kako poručuju autori. Predviđenih 20 minuta za boravak na „plaži“ možda i nije dovoljno da se stigne do intelektualne poruke, pa se rad doživljava nagonski. Posetioci se nerado odvajaju od ograde, saosećajni sa onima koji čekaju da uđu, ili nestrpljivi da vide ostatak od više stotina postavki, što zvaničnih, što pratećih, a što iz uobičajene venecijanske ponude. Mapa grada aktuelno je markirana ogromnim brojem znakova, koji se u realnosti teško slede, osim ako te neko autohton ne povede do željenog punkta, što se neretko i događa. Bilo da taj neko zna ili ne zna engleski. Kad je samo Bijenale u pitanju, slična je situacija, izlagača ima oko 100, a kako ulaznica važi dva dana, posetioci su u blagoj histeriji da sve obiđu. Merilo za to koju postavku neće mimoići često je red na ulazu, što može i da ih prevari. Izuzetak je paviljon Izraela, na Đardinima, pretvoren u poljsku bolnicu za lečenje pojedinca od društvenih bolesti. Na ulasku, „pacijent“ uzima broj i dok čeka na prijem, na ekranu ga ljubazna medicinska sestra obaveštava šta sve podrazumeva tretman. U intermecu se vidi snimak jednjaka kako se otvara i zatvara u ritmu „himne“ paviljona Bez tela (No body) kojom se naglašava dehumanizacija. Terapija obuhvata vrištanje u komori gde obolelog „niko ne čuje i ne vidi“, za čim sledi kura video-radom Aje Ben Ron o zlostavljanju u porodici iz prvog lica, a druge priče ako je anamneza seksualno uznemiravanje, otmica dece ili palestinski otpor. Ako pacijent nije zadovoljan njenom dijagnozom, nudi mu se da pritiskom na dugme dobije i „drugo mišljenje“. U svakom slučaju, on izlazi isceljen umetnošću ili (auto)ironijom. Još dva su rada vredna apostrofiranja, po mišljenju ekipe NIN-a. Jedan je u crkvi Pohođenja Djeve Marije u srcu grada, gde nasuprot oltara stoji ogromna zlatna kutija, otvorena ka spolja, pa na svaki dašak promaje ljuspice od slikarske pozlate lepršaju. Isto se dešava i na pravougaonoj izbočini na podu koja predstavlja grob DŽejmsa Li Bajersa, autora instalacije pre četvrt veka, referišući na „odnos između života i smrti“, po interpretaciji živog koautora rada Zada Multake. A nije morala da predstavlja nikog i ništa, toliko je svojom jednostavnošću očaravala. Četvrti je animacija azijskih grafika sa mnoštvom prizora iz dvorskog života, u paviljonu Azerbejdžana, takođe van glavnog kompleksa, u kojoj posmatrač ima ekskluzivnu priliku da vidi pozadinu raskoši, sa sve mučenjem zatvorenika, odsecanjem glava, ali i ulepšavanjem kurtizana pre dolaska svojih plemićkih ljubavnika. Pokretna slika pleni duhovitošću i iznenađenjima. Međutim, to je ujedno i kraj spiska radova od čijeg utiska nemate mira, već vas danima prožima. Ostatak Bijenala ostavlja vas ravnodušnim, posebno usled očekivanja od jednog od najzanimljivijih koncepata najstarije i najprestižnije smotre vizuelne umetnosti. NJime umetnički direktor mostre Ralf Rugof objavljuje da „umetnost možda ne može da zaustavi uspon nacionalističkih pokreta i autoritarnih vlada u različitim delovima sveta, niti može ublažiti tragičnu sudbinu raseljenih naroda, ali na indirektan način, možda može biti neka vrsta vodiča kako živeti i razmišljati u tim ’zanimljivim vremenima’”. Uputstvo koje daju umetnici mahom je, avaj, tradicija koju bukvalno prevode u digitalne medije. Za pažljivije proučavanje video-zapažanja nužne su nedelje, a ne puka dva dana obuhvaćena ulaznicom, ali se gledanje tog galimatijasa imaginacija često koristi kao odmor od tabananja. Suštinska praznina samog krema svetskih vizuelnih zahvata mimikrirana je fantastičnim uslovima prezentacije, ne samo u smislu velelepnih zdanja gde su smešteni, a kakva je cela Venecija, grad – spomenik, već i unutrašnjih izložbenih okolnosti. Crnim platnom optočeni zidovi, ilu u crno ofarbani, diskretno ali efektno osvetljenje sa idealnih pozicija, preskupa produkcija... dali bi i svakom promašaju izvesnu draž i mističnost. Stoga se izlagačima moglo i da (zlo)upotrebljavaju tradiciju u cilju isticanja aktuelne epohe, usled čega mnoge postavke deluju kao nešto unapređene muzejske kolekcije etnografskih artefakata. Čak i kad se radi o interno hvaljenim paviljonima Velike Britanije, Francuske, Nemačke.., ili zvanično pohvaljene Belgije. Tako je paviljon Belgije u Đardinima poluzatvor, a polubina sa karikaturalnim lutkama likova iz lokalnih legendi. Primera radi, Flepa i Flopa, lutajućih komedijaša čije su šale bile smešne samo njima dvojici. Ili izvesne Irmgard Spek, toliko introvertne prelje da je tokom svog usamljeničkog života isprela 400.000 kilometara vunene niti. Zatočenici istorije rugaju se svom danku savremenosti, ali i širini teme Bijenala iz koje se moglo daleko više iscediti. S druge strane, video-radovi šegače se sa vremenom koje je današnjem čoveku na raspolaganju. Pa teku i teku, a da tek ponekad stignu do poente, kao u primeru rada Skupština u paviljonu Australije. Gde je priča o demokratiji efektno emitovana na tri zida sa amfiteatrom u centru, često razvodnjena do dosade, a samo katkad dovodeći do katarze ubrzo zaboravljenim prizorima. Katarzi je namenjena i olupina ribarskog broda na kojem je 2015. godine između Libije i italijanskog ostrva Lampeduza stradalo oko hiljadu migranata. Nepotpisan „rad“ švajcarsko-islandskog umetnika Kristofa Buhela izložen je, bez objašnjenja, na obali bivšeg brodogradilišta Arsenala, a odmah do jednog od restorana. Posetioci se bez ikakve ideje o tragediji fotografišu ispred simbola masovne grobnice, ili uživaju u hrani i piću, na čemu se, biće, i zasniva poenta umetnika. Usmerenom na isticanje bezosećajnosti, Buhelu nije uspelo da izbegne masovni šapat „koliko li je koštalo vađenje olupine“ i da li su ti novci mogli biti pametnije usmereni. Sasvim je drugačije delo fasciniralo sve posetioce Venecije. U blizini ulaza na Bijenale bila je ukotvljena najlepša i najskuplja jahta na svetu, beloruskog industrijskog magnata Andreja Meljničenka (oženjenog srpskom manekenkom). Tu publika nije imala dvojbe glede poente, uživajući u vrhunskom dizajnu broda, i zavideći na očiglednom produktu ovog našeg „zanimljivog“ doba. Najveća svetska berza umetnina, bila ona politička ili ekonomska institucija, posebno je spram te jahte delovala kao umetničko vašarište. Ali, nije li i to odgovor na zadatu temu 58. Bijenala u gradu gde je lepota prošlosti konzervirana, a savremenom se artu dozvoljava da za velike pare luduje, a ne kaže ništa novo ni naročito?