Kako plovi izbušeni brod

Količina javnog zgražanja bila je tolika da su čak i tabloidi morali da se otvore za kritike ponašanja radnika MB Namenske iz Lučana koji su vređali porodicu poginulog kolege. Koplja su se slomila na izvršiocima: iako je reč o „proverenom“ receptu davanja podrške naprednjačkim kadrovima kad dospeju na sud (Milutin Jeličić Jutka, Dragoljub Simonović), dolazak nekoliko stotina zaposlenih u „Namenskoj“ u Ivanjicu da pruže podršku generalnom direktoru fabrike Radošu Milovanoviću, optuženom da je, sa još dvojicom rukovodilaca, odgovoran za tragediju iz 2017, bio je previše šokantan čak i za prilično otupelo srpsko društvo. Potreba za kontrolom štete nanete jezivom manifestacijom odsustva ljudskosti, međutim, nema visoku cenu za vladajuću stranku. Moćna medijsko-propagandna mašinerija lako će zatrpati događaj koji je šokirao građane i otkloniti opasnost da prosečan birač primeti jedinstveni obrazac korišćen u slučajevima Jeličić, Simonović i Milovanović. I neće taj birač doći do zaključka o ulozi SNS-a u procesu dovođenja značajnog broja građana na toliko niske grane da im čak i gaženje po bolu porodice koja je izgubila dete bude legitimno sredstvo ostvarenja sopstvenog finansijskog interesa („bez Milovanovića će propasti fabrika, ostaćemo bez posla“). Do četvrtka, kad ovaj broj NIN-a bude na kioscima, pi-ar stručnjaci vlasti možda će tražiti način za kontrolu neke nove štete, ili za zataškavanje novog nastavka nekog od već poznatih spornih slučajeva, zbog kojih bi, u zemlji razvijene demokratije, počinilac uveliko odgovarao. Makar politički, ako ne i krivično. Veliki je to posao: rupa na vladajućem brodu ima toliko da bi posmatrač nedovoljno upućen u srpske društveno-političke prilike (olako) mogao zaključiti da je vreme za kupovinu kokica i smeštanje u fotelju iz koje se udobno može posmatrati potonuće izrešetanog plovila. Za mnoge od njih, zahvaljujući, prvenstveno, naprednoj verziji disciplinovanja medija, jak zapušač odavno je pronađen i još uvek dobro drži: bilo da je reč o razlici između zvanične priče o „zlatnom dobu“ i prosečnoj plati od 500 evra i realnosti u kojoj ogromna većina građana dobija daleko manje, ili da je reč o ukidanju države u slučaju „Savamala“ i brojnim drugim aspektima priče o izgradnji Beograda na vodi, o indicijama koje govore o vezama ministra zdravlja Zlatibora Lončara sa organizovanim kriminalom, ugovoru sa „Etihadom“, koncesiji za aerodrom „Nikola Tesla“... Ima, međutim, i rupa za čije je krpljenje potrebno mnogo više truda: najrizičnija je, svakako, ona kosovska, koja preti da izazove ozbiljan karambol. Prerano je, slaže se većina analitičara, da se kaže kako će se tačno nova kosovska vlast ponašati u očekivanom nastavku pregovora i koliko će se držati svojih stavova iz vremena opozicione borbe protiv „ratne koalicije“, poslate u istoriju mirnim putem, običnim glasačkim listićima. Jasno je samo da ozbiljna težina američke karte koja je dvoeta­pno izvučena na scenu (Ričard Grenel, Metju Palmer) najavljuje tvrdu igru koja bi trebalo da bude okončana tokom sledeće godine. Čak i ako su u pravu oni tumači zakulisnih zbivanja koji u javnom iznošenju istraživačkog podatka da „obavezujući sporazum“ Beograda i Prištine, ma šta on tačno podrazumevao, ne može da dobije podršku većine građana, vide ciljanu poruku Aleksandra Vučića Zapadu, kako bi dobio ustupke izazvane strahom od odustajanja traženja rešenja za Kosovo – jasno je da dogovor o Kosovu predstavlja onu najveću žabu koju bi aktuelna vlast trebalo da proguta. I jasno je da sve mere predostrožnosti – od kontrole medija, preko negovanja kontrolisane desnice, do snažne zapadne podrške – ne mogu unapred garantovati gutanje tako opasnog zalogaja bez ikakvih posledica, naročito s obzirom na intenzivni rad na podizanju „nacionalne svesti“ tokom poslednjih sedam godina. Opoziciona najava bojkota predstojećih parlamentarnih i lokalnih izbora, u tom kontekstu, dodatna je otežavajuća okolnost za vlast – uprkos svom njenom sedmogodišnjem radu na zatiranju opozicije i uvođenju jednoumlja na svim nivoima, od mesne zajednice do republičke Skupštine. Koliko najava izbornog bojkota nervira vlast videlo se iz prelaska iz prvobitne Vučićeve reakcije na građansko/opozicioni protest - „nijedan zahtev neću da ispunim, neka vas bude i pet miliona“ u aktuelno, za sada samo deklarativno, „sve ću da vam dam“. Potonji pristanak na internacionalizaciju problema uz pomoć vernog prijatelja Dejvida Mekalistera, samo je potvrda očajničkog traženja načina da se opozicija istera na birališta. Naravno, bez ispunjavanja najvažnijeg zahteva – omogućavanja elementarne medijske slobode, kako bi birači zaista dobili priliku da utiču na vođenje zemlje. Jer, najmanji je problem moguća slabija izborna izlaznost – čišćenje biračkih spiskova, predstavljeno kao ustupak, omogućiće da se bojkotom izazvani pad izlaznosti zamagli iskazivanjem rezultata u procentima, a ne u apsolutnim brojevima. Pravi problem, ukazuje Dejan Bursać, istraživač Instituta za političke studije, biće eventualni parlament bez opozicionih stranaka, što bi ozbiljno ugrozilo legitimitet buduće vlasti. A čak je i prilično oslepelom Zapadu jasno da je, za stvarno rešenje kosovskog problema potrebno da ono bude prihvaćeno tako da nema opasnosti da neka sledeća vlast poništi dogovore. U takvim okolnostima, moglo bi se očekivati da svaka nova afera bude ona kap koja preliva čašu. A novi skandali su gotovo svakodnevni – bilo da dolaze sa razrovanih beogradskih ulica gde se svaki čas iskopa poneki podatak o, blago rečeno, sumnjivom raspolaganju novcem građana, bilo da je reč o čudima koja proizvode naprednjački moćnici iz drugih sredina (među poslednjim se istakao gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović koji je nepravosudnu presudu iz 1997. zbog nasilja nad suprugom koja je dospela u javnost, prokomentarisao tvrdnjom da „svako ima neku svoju porodičnu tajnu“). U danima u kojima nema skandaloznih vesti sa lokala, tu su nova otkrića vezana za poslovanje oca ministra Nebojše Stefanovića, nastavci borbe da se, na slučaju doktorata ministra Siniše Malog spasi čast Univerziteta, ili neke nove kompromitujuće fotografije naprednjačkih funkcionera i povezanih lica. A kao šlag na tortu, tu je priča o podeli u Crkvi zbog odnosa prema Vučiću, koja neprekidno izbija, uprkos silnom trudu da se suzbije. Svemu tome uprkos, međutim, istraživači tvrde da je podrška SNS-u stabilna, a jedina promena je povećan broj negativnih ocena koje građani daju Vučiću. Tumačeći tu nelogičnost Dejan Bursać govori o izvorima njegove popularnosti, koje vidi ne u samom Vučiću, već u nezadovoljstvu građana i njihovoj frustraciji tranzicijom. „SNS je nastao iz nezadovoljstva izostankom značajnog poboljšanja kvaliteta života nakon 5. oktobra, krunisanog krizom iz 2008/9. kada je, dok je tadašnja vlast govorila o `velikoj šansi`, prema podacima MMF-a, 400.000 ljudi ostalo bez posla“, kaže Bursać i tome dodaje „nacionalnu frustraciju“ izazvanu proglašenjem nezavisnosti Kosova iz 2008. Vučić je, ocenjuje sagovornik NIN-a, uspeo da kanališe to nezadovoljstvo, na čijem talasu i dalje „jaše“. I čak može da „pozajmljuje“ rejting sopstvenoj partiji, svaki put kad je ugroze afere njenih članova. Ali, svakako da je svestan da je prošlo već sedam godina njegove vlasti, tokom kojih su stigli i novi birači - oni koji se prethodne vlasti i ne sećaju. I da zato mora naći nove osnove popularnosti. Bursać misli da se to videlo i u kampanji „Budućnost Srbije“, koja je bila usmerena na promenu narativa - od kanalisanja frustracija, ka priči o tome kako naprednjaci „rade i grade“. A to je marketinška strategija protiv koje je teško boriti se i o koju se sapliće opozicija kad se koncentriše na raspalu kaldrmu i slične „domete“: jer, sve se, na kraju pretvara u priču „da, ali mi radimo“. Najavljeno „provetravanje“ stranke i promena jednog dela kadrova (kako bi se na njihova leđa svalio teret nezadovoljstva građana) i dovođenja mladih snaga (kako bi se dala nada mnogobrojnom članstvu da će doći i njihovih pet minuta) svakako su deo osnaživanja mašinerije pred borbu sa novim izazovima. Deo te strategije je i najavljeno učlanjenje premijerke Ane Brnabić, nakon koga ključni metod ne samo da neće biti promenjen, već može biti samo dodatno akcentovan: valja očekivati nastavak izgradnje kulta Vučićeve ličnosti, koja će i dalje biti tu kao „neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“. Biće da će, zbog toga, i dalje rasti onaj broj negativnih ocena Vučićeve vladavine, što, pokazalo se, ne znači automatski i rast popularnosti opozicije i vraćanje minimalnog balansa na političkoj sceni i u društvu koje ona zastupa. Aktuelni opozicionari morali bi, ako žele da opstanu, o tome dobro da razmisle.