Interes ili opredeljenje

Projekcija geopolitičkog uticaja velikih sila se ogleda i u pokušaju pronalaska ili opstrukciji konstruktivnog i održivog rešenja problema između Beograda i Prištine. Bez obzira na poziciju, sve velike sile, pa i Moskva, sasvim sigurno žele aktivniju ulogu u pregovaračkom procesu i na tome uveliko rade. Ruski instrumenti hibridne projekcije moći u regionu uključuju politički, ekonomski i medijski pritisak, posebno preko antizapadnih stavova intelektualaca i „patriotskih“ pokreta koji u poslednje vreme uzimaju maha, kako u Srbiji tako i u okruženju. Iako je zvaničan stav - podrška svakom dogovoru Beograda i Prištine - više nego korektan, ipak se stiče utisak da nije svaki dogovor prihvatljiv i da se najveće simpatije ispoljavaju upravo prema status quo stanju u kome Srbija gotovo dve decenije ne uspeva da iskorači i obezbedi mir i stabilnost, kako za svoje građane tako i za potencijalne strane investitore bez kojih nema ekonomsku perspektivu. Posebno je interesantan stav onih koji bi da vide Srbiju kao zemlju u kojoj se poštuju institucije, ostvaruje sveopšti napredak u oblasti prava građana, stanja u medijima, pravosuđa, ekonomije... ali sve to uz status quo u odnosu na problem koji je očigledno na vrhu prioriteta i čije rešenje otvara mnogo veću pažnju međunarodne javnosti u odnosu na navedene probleme. Jedan od principa antičkog stoicizma je da se osećanjima ne sme verovati, ali nažalost, svi znamo koliko je lako manipulisati emocijama građana opterećenih novijom istorijom i posledicama ratova na prostoru bivše SFRJ. Međutim, greška je percipirati da neka od velikih sila radi nešto zbog Srbije i isključivo u korist Srba, a posebno da to radi iz ljubavi. Tako i ruska projekcija moći na Zapadnom Balkanu služi isključivo njenom geostrateškom pozicioniranju i jačanju recimo pregovaračkog potencijala za rešavanje ukrajinske krize u narednom periodu. Jedan od alata, koji se pokazao uspešnim, jesu i dezinformacije. Tako ruska propagandna mašinerija uveliko spekuliše sa albanskim teroristima koji se vraćaju iz ISIS-a u zemlje Zapadnog Balkana, naglašavajući time opasnost od ekstremnog fundamentalizma koji bi se razvio u sukob širih razmera. Istine radi, međunarodna zajednica se odavno suočila sa opasnošću od islamskog ekstremizma i posebno od povratka boraca ISIS-a u zemlje iz kojih potiču. Prema relevantnim procenama, oko 40.000 stranaca iz 110 zemalja su se pridružili vojnim formacijama ISIS-a, a njih oko 5.600 su se vratili u svoje matične zemlje. Bezbednosne službe u našem regionu procenjuju da je oko 900 lica boravilo u Siriji i Iraku, od kojih se u zemlje Zapadnog Balkana vratilo 250. Potenciranje i plasiranje takvih informacija služi samo opštoj destabilizaciji situacije u regionu, ali i za eventualnu argumentaciju nekog hipotetičkog bezbednosnog incidenta. Svi znamo da na Balkanu nikad nije bilo teško režirati bilo kakav scenario. Ipak, treba naglasiti činjenicu da je od svih zemalja, upravo Ruska Federacija dala najveći „doprinos“ ISIS-u, jer se više od 5.000 njenih državljana pridružilo ekstremistima u Siriji i Iraku. DŽihadistička propaganda je odala priznanje elitnoj jedinici sastavljenoj od ruskih državljana, jer su imali ključni doprinos u strateškim bitkama. Od potencijalnog učešća u dijalogu Beograda i Prištine i opstrukcijom bilo kakvog sporazuma, Moskva se postavlja kao da ima eksplicitnu spoljnopolitičku korist, koja nije u skladu sa javno izrečenim stavovima podrške zajedničkom rešenju. Međutim, pitanje koje se nameće je u kojoj meri će doći do mešanja i da li će biti primenjeni modeli kao u Makedoniji ili Crnoj Gori. Ukoliko parafraziramo formulaciju iz strateških dokumenata u oblasti odbrane, čini se da je za Moskvu saradnja sa Vučićem - interes, a saradnja sa pojedinim liderima dela opozicije, ali i pozicije - opredeljenje. Podrška daljem podizanju tenzija u društvu može biti za politikante kratkoročno privlačna, ali je definitivno politički maligna za društvo u celini.