Svakog uspešnog privrednika u Srbiji vezuju za neku političku partiju

Firma Bekament u Banji kod Aranđelovca najviše je prozivana u medijima i na društvenim mrežama zbog prekomernog eksploatisanja kamena na Venčacu i uništavanja rimske nekropole na vrhu planine, kao i zbog bliskih veza sa vrhom nekadašnje, ali i sadašnje vlasti. Bio je to povod za razgovor sa vlasnicima, Dejanom i Aleksandrom Čolovićem, braćom, koji zajedno sa svojim roditeljima vode ovu porodičnu kompaniju pod nazivom Banja komerc - Bekament već 27 godina. Kada je Banja komerc 1992. počela sa proizvodnjom fasadnih materijala od venčačkog mermera, koliko su vam pomogli SPS i Gorica Gajević? Dejan Čolović: Odmah da se ogradim od bilo koje političke partije. Nikada nismo bili u nekoj političkoj partiji, niti smo imali veze sa nekom političkom partijom. Svakog uspešnog privrednika u Srbiji vezuju za političku partiju. Tako su i nas prvo vezivali za SPS, kako rekoste za Gajevićevu, posle toga su nas vezivali za DS, a danas nas vezuju za SNS. To je nekako kod nas, u našem narodu i mentalitetu, kao normalno. Mi smo isključivo porodična firma, nikada ni u jednoj državnoj firmi nismo radili, sve ovo smo napravili sa svojih 10 prstiju. A to ko nas vezuje za neku političku partiju, mi u to i ne ulazimo, niti ćemo da se bavimo time, niti ćemo da demantujemo takve stvari, da gubimo energiju na to. Pre tri godine tadašnji premijer Aleksandar Vučić je otvorio novi pogon Bekamenta za proizvodnju stiropora. Tada je Vučić rekao da je Bekament „kamen srpske ekonomije“. Koliko ste za taj pogon dobili od države bespovratnih sredstava i koliko ste radnika zaposlili? Dejan Čolović: To je prvi put da je neki političar ušao kod nas. Što se tiče same investicije, bila je oko četiri miliona evra. Od države smo dobili oko 60 miliona dinara bespovratnih sredstava za novozaposlenih 70 radnika, koji su i danas u radnom odnosu. To je jedino što smo od države dobili za svih 27 godina. Tada smo i dozvolili da neki političar ovde dođe i sebe izreklamira, a donekle smo napravili i marketing sebi i pokazali da postoje domaće fabrike i proizvođači, da ne postoje samo inostrane kompanije koje ulažu novac, nego i mi koji ovde u Srbiji radimo i ulažemo kao domaći investitori i ljudi koji žive na ovom području. Kolike su plate radnika koji rade u fabrici stiropora, kolike u ostalim delovima firme i koliko ima zaposlenih? Dejan Čolović: Prosečna plata u kompaniji Bekament je oko 55.000 dinara, u fabrici stiropora oko 50.000 dinara, a zaposlenih ima ukupno 480. Na Venčacu više niko ne vadi mermerne blokove, niti reže ploče. Svi vade i prodaju kamen tucanik. Koliko tona ili kubika mermera ste do sada izvadili iz Venčaca? Dejan Čolović: Te brojke ne bih sada spominjao. Važno je reći da od ukupne eksploatacije Venčaca, jednu četvrtinu eksploatišemo mi. Koliko tona mermera vam je Ministarstvo za rudarstvo i energetiku odobrilo da preuzmete na Venčacu istražnim, a koliko eksploatacionim pravima? Dejan Čolović: Možemo da vam kažemo jedino da sve radimo po propisima i ništa van projekta. Da li 10.000 ili 100.000 kubika, sada napamet, ovako iz glave, ne mogu ništa da vam kažem. A da li znate koliko kamena ste prodali za auto-put „Miloš Veliki“? Dejan Čolović: Znam. Nula tona. Gde prodajete i kome prodajete kamen? Dejan Čolović: Devedeset posto prolazi kroz našu proizvodnju za boje, lepkove i fasade. Ostalo nešto ode u putnu privredu kao nusproizvod za Aranđelovac i Sopot. To su mnogo male količine. Zakonom o javnim dobrima utvrđen je iznos za tonu mermera od 58,5 dinara. Od toga 60 odsto pripada državi, a 40 procenata lokalnoj vlasti. Koliko godišnje izdvajate za rudnu rentu? Dejan Čolović: Koliko je po zakonu propisano. Mi smo platili sve što smo eksploatisali i ono što je prijavljeno plaćeno je državi, da sada ne ulazimo u cifre da li je to sto dinara ili milion dinara. Sve što je po zakonu to smo isplatili. Ne dugujemo nikom ništa. Da li sami eksploatišete mermer ili imate s nekim ugovor o zakupu s pravom eksploatacije? Dejan Čolović: Ne. Samo mi na našim kamenolomima isključivo eksploatišemo kamen. Nikome nismo dali podeksploataciju, a uslužno samo koristimo drobilicu za kamen. Ko su vaši najveći kupci? Dejan Čolović: Bekament i Bekament. Nemamo druge kupce. Osim ove dve opštine, mi sa državom nemamo ništa, niti na bilo kom tenderu učestvujemo, niti nas to interesuje. Kako komentarišete miniranje Venčaca i posledice na biodiverzitet, budući da je cela planina rastresena? Pojedinim meštanima Brezovca i Banje su napukle kuće. Mnogi su se žalili raznim institucijama, ali ništa. Dejan Čolović: To je priča za decu, ako tako mogu da kažem. Mi, a siguran sam i sve druge firme na Venčacu, imaju sve moguće projekte i elaborate na koji način se može eksploatisati kamen, na koji način se minira i šta se sme. Neko je izmislio priču o tome. Nije ovo jedini kamenolom. Ima ih milion na svetu. Postoji princip eksploatacije. Ovde je neko digao famu željan publiciteta, reklamiranja preko nekog drugog, trećeg. Ovde niko nije ugrožen. Uvek može da se desi neki incident. Ako je neko oštećen, on je i obeštećen. Aleksandar Čolović: Ti isti iz Brezovca i Banje koji su se žalili prodali su zemlju za eksploataciju. Kad su se već žalili nije trebalo da prodaju zemlju. Pitajte koliko je Omya Vencac plaćala, koliko smo mi kupili i koliko smo razrešili tih slučajeva po Brezovcu i Banji. Da li znate da 70 odsto Brezovčana radi kod nas? Kako komentarišete to što su mnogi majdani napušteni, a nisu rekultivisani po zakonima na koje se i vi pozivate? Dejan Čolović: To je problem države što nije stala na put tome. Mi smatramo da treba sve da se radi po zakonu. Ako je država propisala da se nešto na neki način eksploatiše, ko se ne pridržava toga, treba da bude sankcionisan. Država nije odradila svoj posao. Ona je sto godina eksploatisala Venčac, a kada je prodat to je ostalo nedorečeno. Poznato vam je da na Venčacu ima nekoliko arheoloških lokaliteta, značajnih za Srbiju. Kako ste mogli da dozvolite da se uništi nekropola starih Rimljana? Dejan Čolović: Nije tačno. Svi su grobovi spaseni. Čim su naši ljudi zagrebali prve mošti pre tri godine, odmah smo obustavili radove i obavestili Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu. Imamo dopis o tome. Niko nije znao da se tu nalaze. Šta će meni da se bavim tuđim grobovima. Mi da smo hteli da se time bavimo, bavili bismo se nekom drugom proizvodnjom. To je apsurdno što monstrumi pišu. Slobodno napišite da sam ih tako nazvao. To nisu normalni ljudi. Nemaju drugo šta da rade nego izmišljaju takve gluposti. Iz Zavoda su došli kod nas da napravimo dogovor da mi finansiramo radove, jer oni svoj novac nemaju i mi smo sa dva-tri miliona dinara isfinansirali te radove. Za to vreme na tom lokalitetu mi nismo radili ništa, a nama je u interesu bilo da isfinansiramo radove do kraja, jer, da smo njih čekali, oni to ne bi završili za narednih deset godina. Kažete da su svi grobovi spaseni, a iz Zavoda su rekli da se ne zna koliko je grobova pre toga nestalo, jer je pravac njihove rasprostranjenosti išao na stranu koja je uništena? Aleksandar Čolović: Mi ne možemo da tvrdimo šta se dešavalo pre nas, jer smo kamenolom kupili 2017. od firme Dolomiti – Novović, kome je dozvola data 2002–2003. godine. Kad smo započeli eksploataciju, tu se već radilo desetak godina i nismo znali šta tu ima. Oni su stali sa eksploatacijom, jer nisu imali plasman. To je stajalo pre nas i mi kada smo krenuli nismo ni znali šta tu ima kad smo kupili. Ni oni iz Zavoda nisu znali. Oni su izdali papir čoveku od koga smo kupili firmu. Svaki kamenolom pre no što se otvori dobija saglasnost od potrebnih institucija i Zavod za zaštitu je dao saglasnost tom čoveku da može da počne eksploataciju. Mi napismeno imamo da smo na desetine manastira obnovili, pa zar bismo sada dozvolili da se neke kosti razvlače po Venčacu? Ako je tako, da li ste spremni da na Dvorinama, na padini Venčaca finansirate završetak arheoloških radova i konzervaciju novootkrivene crkve iz nemanjićkog doba i rekonstrukciju dvora poslednjeg srpskog despota Pavla Bakića, pored tog ili u blizini tog lokaliteta, za šta se udruženje „Pavle Bakić“ zalaže više od deset godina? Dejan Čolović: Kao što je Aleksandar malopre rekao, mi smo uključeni u mnoge projekte. Time se ne hvalimo. Ne želimo da se bahatimo i pričamo kako smo uradili ovo ili ono. Ovo je prvi put da javno iznosimo da smo učestvovali dosta u obnovi manastira u Brezovcu, maksimalno smo uključeni - dali smo oko šest miliona dinara – u obnovu bolnice u Aranđelovcu. Zahvaljujući nama i našoj fondaciji i privrednicima grada Aranđelovca i lokalnoj samoupravi, a i država se tu dosta uključila, završili smo poliklinički deo. Mi smo non-stop uključeni u razne projekte, tako da ćemo i dalje učestvovati prema svojim mogućnostima, koliko budemo mogli. Imamo u glavi da treba da se uključimo da se završi, kako smo obavešteni, ta rudničko-šumadijska mitropolija na Dvorinama i dvor Pavla Bakića kako bi se to kao jedna celina zaokružilo. Mi to sami ne možemo. Tu treba mnogo ljudi da se uključi, kao i država, kako bi se taj projekat doveo do kraja. Osim industrije koja se bazira na venčačkom mermeru, kupili ste Venčačko-vinogradasku zadrugu u Banji, napravili ste restoran i stambenu zgradu kod stadiona Sinđelić u Beogradu, sagradili ugostiteljski objekat u Kragujevcu... Da li je to tačno? Dejan Čolović: Tačno je. Gradimo non-stop. Pravimo hale, proizvodne pogone, stambene zgrade u Beogradu... U Aranđelovcu ste prozvani da ste poklonili stanove u Beogradu poznatim političarima u državnom vrhu i na lokalu, bivšem direktoru Koridora Zoranu Babiću, ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru, predsedniku Opštinskog odbora SNS u Aranđelovcu Milosavu Milojeviću, zamenici predsednice opštinske skupštine Mariji Preković... Dejan Čolović: Moram da se nasmejem. Napišite da smo se nasmejali. Šta reći na gluposti. Zato i ne želim da se susrećem sa novinarima i da pričam. Nemamo vremena za takve stvari. Mi imamo posla, radimo i glupostima se ne bavimo. Oni koji imaju vremena i koji se bave glupostima to su izmislili. I ja sada treba takve da demantujem. U kojoj su meri na značajno bolje poslovne rezultate Bekamenta nakon 2016. uticali dobri odnosi sa Vladom Srbije, s obzirom na to da su vašu kompaniju u relativno kratkom roku posetili tadašnji premijer Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je i 2018. ovde dolazio. I zašto bi Nebojša Stefanović dolazio u jedno privatno preduzeće kao ministar policije, a ne obilazi neka druga privatna preduzeća? Aleksandar Čolović: Evo, ja ću da vam kažem. Kad je zakon izglasan, pre tri godine, da se sve srpske firme poistovete sa stranim investitorima, mi smo prva srpska firma koja je ispunila sve uslove i prvi smo dobili subvenciju od države. I na njihovo insistiranje, jer mi nismo nikoga od njih poznavali, niti smo ih ikada videli, dobili smo dopis da premijer i ministar policije hoće da otvore našu fabriku. I šta ćemo mi da kažemo? Odobrili su nam sredstva, a mi ne želimo da ih vidimo? Ta sredstva su posle i drugi dobili, ali mi smo prvi aplicirali, jer se potrefilo da smo imali već spremljen projekat, ispunili smo uslove i subvencija nam je odobrena. Stigao nam je dopis da dolaze premijer Vučić i ministar Stefanović, koji nije došao kao ministar policije, već kao potpredsednik Vlade. Ministar Stefanović je dolazio i 2018. On je tada izjavio da je veoma srećan što osam godina poznaje porodicu Čolović. Ta osma godina unazad je 2010. kada je SNS bio opozicija i ministar Stefanović nije imao nikakvu funkciju. Bio je njihov član ili aktivista. Kako se poznajete tako dugo? Dejan Čolović: Šta znači poznajete se? Upoznali smo se sa čovekom i ne samo s njim. Toliko ljudi smo upoznali. Ne mogu sada da vratim film. Niti se družimo, niti se viđamo, niti se čujemo. To znači to poznanstvo. Aleksandar Čolović: Niti smo ikad nešto radili. Dejan Čolović: On je znao za Bekament pre osam godina. Verovatno smo se negde i upoznali. To ne znači da se mi družimo. Iz kojih razloga je on upućen u Bekament ne znamo. Verovatno njih interesuju privrednici u Srbiji, ko su, šta rade. Mi smo za prošlu godinu lično poslali dopis da se neko pojavi u ime države da otvori pogon u koji smo uložili četiri-pet miliona evra sopstvenih para, bez ikakve subvencije. Oni, političari, bilo koja strana investicija da dođe, svi se pojave. I kad je kamen temeljac, i kad se seče vrpca, i kad se pušta u rad – sve se to proprati u medijima. Naši građani to gledaju. I kažu: ovo je ozbiljna firma. Otvara Vučić, otvara potpredsednik Vlade. Mi, kao i ostali domaći proizvođači, nismo imali nikakve privilegije. I kad se ja pojavim kod svog kupca kažu: evo, došao je proizvođač kome je ministar otvorio fabriku. To deluje na ljude... Ovo je prvi put da se neko odazvao. Od 1999. mi uporno šaljemo zahtev za subvencije, da nam pomognu. Za poslednjih 20 i nešto više godina nikada ništa nismo dobili. Nijedan odgovor. Jednostavno, ova vlast je prepoznala domaće privrednike i izašla u susret. A mi šta smo dobili u odnosu na ono šta smo investirali, to je minorno prema onome što dobijaju strane kompanije koje dolaze u Srbiju. Mi smo dobili „ovolicno“ i za to „ovolicno“ nas prozivaju svi živi u Srbiji. U kojoj meri poslujete sa državom, javnim preduzećima, a koliko prihoda ostvarujete na osnovu prodaje privatnim kompanijama, stranim i domaćim? Dejan Čolović: Izvozimo 60 odsto, a 40 odsto prihoda ostvarujemo na domaćem tržištu. U prošloj godini ostvarili smo prihod od 5,5 milijardi, a dobit možete videti i na sajtu APR-a. Sve je javno. Sa državom ne poslujemo, niti sa nekim javnim preduzećem, niti učestvujemo na tenderima, osim što smo već spomenuli da smo učestvovali na tenderu za kamen u Aranđelovcu i Sopotu. Tu je učestvovala i Omya Vencac i svi drugi. Nekad dobiju oni posao, nekada mi. A to je 0,01 odsto prometa u našoj firmi. A neko tu sada hoće tendenciozno da kaže kako mi profitiramo na račun države i tendera, što je apsurdno. Neko hoće da dođe na vlast preko nas. To je najveći problem. To je bit svega. Nema veze što Bekament daje i šakom i kapom gde god treba, o tome se ne priča, a priča se o Bekamentu zato što eksploatiše na Venčacu, a ne pominju se druge firme koje mnogo više eksploatišu nego mi. I još jednom, nismo do kraja razrešili pitanje zašto više ne može na Venčacu da se izvadi nijedan blok zdravog kamena? Dejan Čolović: To je pitanje politike firme. To je jedna stvar. Druga stvar je što je država sto godina radila i sve protresla. To je bilo kada je Venčac bio u državnom vlasništvu. Nisu za to krivi sadašnji vlasnici koji su kupili majdane. Sada se njima prebacuje da nekontrolisano miniraju, a ljudi ni krivi ni dužni. Niti su krivi oni koji su preuzeli Venčac. To je upropašćeno dok je bilo državno, jer je minirano godinama pored bloka, pored majdana gde se vadio blok. Tada je napravljena katastrofalna greška. Taj kamen je izgubio smisao pre no što je Venčac privatizovan. Sada nemaš drugu mogućnost nego da vadiš ovo što imaš.